Kamen u bubregu, intervju sa urologom: Dr Vladimir Radojević

Kamen u bubrezima i mokraćnim putevima se formira usled smanjene zapremine mokraće i taloženja kalcijuma i drugih supstanci.

Smanjen unos tečnosti je najčešći faktor rizika za nastanak ovog oboljenja.

Kamen u bubregu se može slučajno otkriti na rutinskom ultrazvučnom ili rentgenskom pregledu ili kada se pojave prvi simptomi u vidu jakog probadajućeg bola u leđima koji se spušta niz bok do prepone i malog stomaka, često uz pojavu krvi u mokraći.

Pričali smo sa doktorom Vladimirom Radojevićem, urologom, koji je objasnio kako dolazi do stvaranja kamena u bubregu i šta je važno da pacijenti urade nakon izbacivanja kamena iz bubrega.

Na samom početku doktor objašnjava da je njegova uža sfera interesovanja kalkuloza urinarnog trakta, odnosno kamenje u mokraćnim putevima. Najviše se bavi razbijanjem kamenja u urinarnim putevima.

Onkološka oboljenja urotrakta su u porastu

Najčešće su infekcije urinarnog trakta, pogotovo kod žena, kamenje u urotraktu, oboljenja prostate i poremećaji mokrenja. Nakon toga dolaze onkološka oboljenja, koja su, nažalost, poslednjih godina u porastu.

Dehidratacija

Nije u potpunosti tačna tvrdnja da kada osetimo žeđ, već smo dehidrirali. Senzori u organizmu reaguju osećajem žeđi pre nego što dođe do dehidratacije. Problem je kada čovek te senzacije ignoriše i izbegava uzimanje tečnosti zbog socijalno teško ostarljivih uslova za mokrenje ili nekih drugih razloga.

Kako dr Radojević navodi, dehidratacija je ozbiljno stanje. Kada se ovaj osećaj žeđi duže vreme ignoriše, a tečnost se ne unosi, dolazi do dehidriranosti. Dehidratacija dovodi do sistemskih promena i ima negativan uticaj na sve organske sisteme. Da bi obavljali svoju funkciju, a to je izbacivanje štetnih materija i toksina iz organizma, bubrezima je potrebna tečnost. Opterećenje bubrega je veće ako ne unosimo dovoljno tečnosti, jer bubreg mora da pravi vrlo veliku koncentraciju ovih materija u maloj količini urina.

Po osnovnim fizičkim i hemijskim principima, povećana koncentracija dovodi do stvaranja prezasićenog rastvora koji je sklon kristalizaciji. Organizam se prirodnim putem brani od tog stanja tako što luči inhibitore kristalizacije. Kada se prekorači kapacitet inhibitora dolazi do stvaranja kamena. U početku su ti kristali mali, ali njihovim taloženjem i sjedinjavanjem dolazi do rasta kamena. Kamen se najčešće stvara u bubregu i bešici, odnosno tamo gde je protok mokraće mali. U toj fazi bolest često protiče bez simtoma.

Verovatnoća da čovek sam izbaci kamen, bez intervencije, je oko 80 odsto

Prvi simptomi kamena i peska u bubrezima je u vidu bola u slabini koji se širi niz bok ka preponi i malom stomaku. Ovaj bol nastaje kad već formirani kamen dospe u uzane kanale koji povezuju bubreg i bešiku. Prvi simptom može biti i pojava krvi u mokraći, ali se on često previdi.

U ređim slučajevima, nastavlja dr Radojević, kamen u bubrezima se može toliko dugo taložiti da ispuni sve bubrežne šupljine, a da pacijent nije imao izražene tegobe, odnosno bubrežne kolike. To je takozvani odlivni ili koralni kamen koji se vrlo teško operativno leči. U najvećem broju slučajeva kamenje daje vrlo burne simptome, a to je renalna kolika ili bubrežni napad. To su bolovi koji se opisuju kao najjači koje čovek može da iskusi, žene često navode da su ti bolovi jači od porođajnih.

Kada govorimo o lečenju, verovatnoća da čovek sam izbaci kamen je oko 80 odsto za kamenje manje od 4 mm. Dajemo i terapiju koja pomaže izbacivanju kamena, a to su alfa blokeri, fitoterapija i analgetici, što povećava verovatnoću spontane eliminacije kamena. Za kamen veći od 6 mm, ta verovatnoća pada na manje od 50 odsto, a za veličinu veću od 8 mm verovatnoća je zanemarljiva. Ako se kamen zaglavi u mokraćnom kanalu, protok mokraće je onemogućen i dolazi do zastoja u radu, odnosno staze bubrega. Ukoliko staza bubrega traje duže od dve nedelje, nastaju trajna oštećenja na funkcionalnom tkivu bubrega. Stoga za kamen veći od 6 mm nema smisla davati rok za spontano izbacivanje duži od dve nedelje i potrebno je pristupiti invazivnim metodama.

O metodama koje doktor Radojević sprovodi navodi da u ordinaciji u kojoj radi, raspolaže kompletnom aparaturom za razbijanje kamena koja postoji u svetu. „To su aparati za minimalno invazivne, endoskopske procedure kod kojih ne dolazi do oštećenja tkiva, jer se do kamena stiže kroz prirodne kanale, a i kamen se takođe razbija u kanalima. Veće delove razbijenog kamena izvlačimo, a sitne delove pacijent sam eliminiše. Cilj ovih procedura je razbiti kamen na delove prečnika ispod 2 mm koje pacijent sam može bezbolno da izbaci. Radimo i perkutane kao i laparoskopske metode kroz rezove od 1 cm. Raspolažemo svim vidovima enerije za razbijanje kamena: mehaničko-balistička, ultrazvučna, laserska.  Klasična hirusgija se primenjuje u zanemarljivo malom broju slučajeva.“

Da li je posle razbijanja kamena pacijent izlečen?

Sa urološke strane razbijanje kamena se smatra krajem lečenja. Pacijent izbaci kamen nakon razbijanja i mi smo završili posao. Međutim, pacijent koji je jednom napravio kamen, pokazuje skonost ka stvaranju kamenja i može se desiti da on ponovo bude pacijent. Ta sklonost može biti sklonost ka urinarnim infekcijama ili pacijent iz različitih razloga ne uzima dovoljnu količinu tečnosti, što dovodi do stvaranja prezasićenog rastvora koji dovodi do stvaranja kamena i kada ne postoji genetska predispozicija ili anatomske anomalije. Sa druge strane, postoje pacijenti koji imaju genetsku predispoziciju, odnosno imaju neki enzimski poremećaj koji dovodi do nagomilavanja određenih materija u organizmu u meri u kojoj bubreg ne može da ih izbaci. Tada se lečenje kalkuloze ne završava izbacivanjem kamena, već se radi minerološka analiza kamena i metaboličko endokrinološko ispitivanje koje ima za cilj da pronađe razlog stvaranja kamena, kako bi se preduzele sve medicinske mere da do ponovnog stvaranja kamena ne dođe ili da dolazi što ređe.

Zakažite pregled kod dr Vladimira Radojevića ovde.