HDR je formula za pravilan način života dijabetičara

Iako dijabetes nije bolest koja boli, neophodno je podjednako raditi na prevenciji i lečenju, kako se ne bi razvile komplikacije opasne po život. Kako je u ambulantama akcenat stavljen na terapijske mere i praćenje bolesti, savetovališta su dobila važnu ulogu kod prevencije, sprečavanje komplikacija i rešavanje svih nedoumica vezanih za bolest. VIše o ovoj temi govori doktorka Mila Škurtić.

Šta pacijentima pruža savetovalište za dijabetes?

Dr Mila Škurtić: Savetovalište za dijabetes u Pančevu radi aktivno već tri godine. U njemu radi 3 lekara i princip rada je malo drugačiji od onog u matičnim ambulantama.

U našim ambulantama, u kojima je redovan rad, dosta vremena se polaže na lečenje i tamo se stvari dosta konkretizuju kada je u pitanju dijabetes. U savetovalištu za dijabetes se akcenat uglavnom stavlja na neku vrstu prevencije ili sprečavanja komplikacija kako ne bi došlo do onog stadijuma bolesti koji je dosta težak za pacijenta.

Dijabetes je bolest koja ne boli, a čim ne boli onda se vrlo često ne shvata ozbiljno i pristup bolesti je vrlo neozbiljan, bez obzira da li se radi o pacijentima koji su na tabletama ili insulinskoj terapiji.

Njihovi problemi su uglavnom kako da žive, koji je to način života kojim treba da živi jedan dijabetičar, a to je u stvari režim života. Oni moraju da znaju da moraju da se drugačije hrane od drugih ljudi, da drugačije moraju da tretiraju svoje telo u smislu jedne zdrave fizičke aktivnosti, da vode računa o drugim bolestima koje imaju, najčešći su dijabetes udružen sa hipertenzijom i bolestima srca i drugim hroničnim bolestima.

Kompletan pristup je veoma važan za njih i to su negde najčešći njihovi problemi i njihova pitanja. Vrlo često se počne sa tim da ih najviše interesuje šta to oni treba da jedu odnosno kako da se hrane, a zatim slede i pitanja vezana za pristup, koliko je to povezano sa ostalim bolestima itd.

Na koj način utičete na pacijente da budu malo više fizički aktivni?

Dr Mila Škurtić: Ne može da bude globalan pristup jer je svaki pacijent individualan i zato je jako dobro poznavati svog pacijenta Postoji nešto što se kod pacijenata sa dijabetesom često sreće i to je tzv. komorbiditet odnosno više udruženih hroničnih nezaraznih oboljenja kod jednog čoveka koja povlače svoju patologiju i kliničku sliku jednu za drugom i prepliću se.

Osobama sa dijabetesom koji imaju komorbiditete odnosno druge bolesti trebalo bi savetovati fizičku aktivnost prilagođenu svim tim njegovim drugim bolestima, ne može se teški srčani bolesnik terati da šeta 5 km dnevno. Imamo pacijente koji su bubrežni bolesnici kojima je takođe fizička aktivnost jako ograničena.

Dakle, važno je poznavati pacijenta da bi mu se predložila vrsta fizičke ativnosti, ono što je svakako odobreno, odnosno prilagođeno, je šetnja koja zaista puno pomaže. Šetnjom se ne samo pokreće metabolizam već i sve ovo što smo nabrojali kada su hronične bolesti u pitanju, pokreću u pozitivnom pravcu. Jedna šetnja vremenski ograničena na određen broj minuta u toku dana, dva ili tri puta dnevno je standard.

Da li pacijenti očekuju da im lekar reši sve probleme?

Dr Mila Škurtić: Kao što smo već rekli, zato što je dijabetes bolest koja ne boli, oni misle da se sa par saveta sve može rešiti. Velika su očekivanja, a ta interakcija između nas i njih nekada bude samo u jednom pravcu.

Velika su očekivanja jer oni misle da, ako dobiju neki flajer o ishrani, ili o fizičkoj aktivnosti, ili o načinu sprovođenja dnevnog ritma, oni misli da su time završili. To sprovode neko vreme, ali ono što mi naglašavamo u jednoj skraćenici HDR - Higijensko dijetetski režim, tu je sve smešteno jer to je način života a ne pristup u određenom vremenskom periodu. 

Koje se sve komplikacije javljaju tokom dugog niza godina i na koj način se razvijaju?

Dr Mila Škurtić: Šećer koji je prisutan u krvi u svojim povećanim vrednostima, putem cirkulacije odnosno našeg krvotoga stiže na ciljne organe. Naši ciljni organi su predisponirani da “stradaju” od povišenog šećera u krvi. Ono što je pacijentima najvažnije jeste da im se grubo objasni šta je prvo što može da im se desi zbog povišenog šećera u krvi.

Prvo strada srce kao vitalni organ i mozak kao vitalni organ. Tako da postoji ono što se zove moždani infarkt odnosno šlog i srčani infarkt kao gruba ciljna pozicija a ono što je sigurno vremenski determisano kod svakog pacijenta individualno to su tzv mikrovaskularne komplikacije. One napadaju tri velika sistema to su bubrezi, oči i krvni sudovi najčešće nogu.

Postoje ciljni ošećeni organi na bubrezima pa nastaju komplikacije koje zovemo otkazivanje bubrega gde pacijenti vrlo često završavaju na dijalizi. Komplikacije na nivou oka odnosno krvnih sudova oka gde može da se dođe do slepila i treća komplikacija na krvne sudove ekstremiteta najčešće nogu a to vodi u gangrenu koja se vrlo često završava amputacijom i trajnom invalidnošću pacijenta. Koliko god dijabetes bila bolest koja ne boli toliko je on zbog ovakvih stvari vrlo komplikovan sindrom.

Pogledajte najčitanija pitanja i odgovore u vezi sa dijabetesom.