Dijabetes i bolesti bubrega

Simptomi dijabetesa se teško primete, te vremenom dođe do ozbiljnih posledica kao što je propadanje bubrega i završava se na dijalizi uz moguće komplikacije. Kada se jednom pojavi hronična bolest bubrega, ona se ne može izlečiti.

Ona postepeno napreduje, oštećuje funkciju bubrega i postepeno dovodi do bubrežne slabosti. Više o ovoj temi govorila je dr Nada Dimković za emisiju „Vodič kroz dijabetes.“

Koji su prvi simptomi oboljenja bubrega i zašto je važno da se rade redovne labaratorijske analize?

Dr Dimković: Prvi simptomi koje pacijenti osete su uglavnom kasni simptomi. To je veliki problem u prevenciji i nastanku komplikacija na bubrezima, s obzirom da bolesnici primete otok na nogama i krenu ispitivanja u tom smeru.

Međutim mnogo ranije sa redovnim labaratorijskim kontrolama se može ustanoviti da su bubrezi zahvaćeni. To znači određivanje tzv. mikroalbuminulije, jedan test koji otkriva minimalne količine belančevine u mokraći je znak da je ta membrana u bubrezima popustila da je oštećena i da pušta belančevine.

Mislim da sve naše ustanove koje se bave pre svega obolelima od dijabetesa nemaju taj test i da se on ne radi redovno u našim zdravstvenim ustanovama. Tome je verovatno uzrok i cena i neshvatanje da ta analiza može kasnije mnogo više da uštedi, nego što će da potroši kasnije zdravstvenom sistemu.

Veliki period u kome pacijent ima već zahvaćene bubrege sa posledicama dijabetesa je bez simptoma.

Jednom kad se ti otoci pojave to znači da on jako dugo pušta belančevine iz svoje krvi u mokraću, a to je već jedan odmakli stadijum. Naravno i tada se može nešto uraditi, ali u prvom slučaju kada otkrijemo mikroalbuminuriju možemo uraditi mnogo više.

Možemo se vratiti na početak da te mikroalbuminurije više nema i tako sačuvati bubrege. Oko 25% svih bolesnika koji su na dijalizi, nalaze se na dijalizi zbog dijabetesa, a još 25 % se nalazi zbog bolesnika koji imau hipertenziju, koja se takođe neadekvatno otkriva i leči. Nije slučajno što su to hipertenzija i diabetes, to su dve bolesti koje ne bole, a naš narod ima određen odnos prema tome, nama je bol najveći saveznik u medicini i natera pacijenta da dođe blagovremeno kod lekara.

Pošto ove bolesti ne bole i imaju male simptome koji se teško primete, to traje i dolazi se do ozbiljnih posledica kao što je propadanje bubrega, završavanje na dijalizi sa svim komplikacijama koje posle dolaze.

Recite nam nešto više o terapiji i transplataciji bubrega

Dr Dimković: Pored svih naših strategija i saradljivosti pacijenata i ako primenimo sva sredstva koja nam stoje na raspolaganju, nažalost u najvećem broju slučajeva bubrežna slabost napreduje i ide se ka otkazivanju bubrega.

U tom slučaju bolesnike edukujemo koje sve vrste dijaliza imaju na raspolaganju, da li je to peritoneumska dijaliza, bolnička ili kućna dijaliza i naravno uvek pitamo da li postoji živ donor za transplataciju, neko od članova rodbine.

Svaka od ovih metoda kod obolelih od dijabetesa predstavlja poseban izazov i sa njima je najteže raditi. Pošto su krvni sudovi osoba sa dijabetesom jako loši, več na početku imamo problem da napravimo taj vaskularni pristup za dijalizu.

Peritoneumska dijaliza, koju smatram najpogodnijom i najkomfornijom za osobe obolele od dijabetesa, postoji šansa da možda dobiju peritonitis i infekciju, jer su dijabetičari manje otporni na infekcije.

Ako se radi o transplataciji, oni su veliki izazov za transplataciju bilo bubrega ili bubrega i pankreasa i to se može raditi u iskusnim centrima koji mogu da leče ove veoma delikatne bolesnike.

Sve u svemu, potrebno je da provedemo određeno vreme sa obolelima od dijabeta, da ga od početka edukujemo. Stoga bih mogla da apelujem na sve endokrinologe, da misle o tome na vreme i da ih ne mrzi da makar jednom godišnje bolesnika pošalju nefrologu koji će naći nešto u tom njihovom lečenju što može da se doda.

Neka nova strategija, neki novi momenat i na taj način što je više moguće sačuati zdravlje i život tih ljudi.

Da li je došlo do porasta u Srbiji kada je reč o bubrežnim oboljenjima?

Dr Dimković: Na zapadu je ta priča mnogo ozbiljnija, kao što znate tu je puno više obolelih od dijabetesa, samim tim i na dijalizi ih je mnogo više. Međutim, mi tzv. zemlje u razvoju sa zapadnim načinom života koji sve više uzima maha i ovde, smatra se da možemo da očekujemo isti takav trend, nismo dostigli taj plato kao zapadne zemlje.

Definitivno možemo očekivati prirast novih bolesnika. Negde sam pročitala da svaki dijabetičar u Srbiji ima svog brata blizanca, što znači da postoji još jedna osoba koja ne zna da ima dijabetes. I najveći problem predstaljaju ljudi koje kada pitamo da li maju dijabetes kažu da nemaju a šećer im je povišen 6,2 i zanemaruju takvo svoje stanje.

Tako da postoji mnogo pacijenata kojima je navodno tek otriven dijabetes, a dugo godina već imaju problem sa tim. Tako da nije čudo kada se javi sa već prisutnim komplikacijama na očima, srcu, bubrezima i taj je već kasno za one najfinje intervencije.