Veruje se da je savremeni način života najznačajniji uzrok drastičnog uvećanja broja obolelih od dijabetesa tip 2. Povećana telesna masa - predgojaznost, IMT=25,0-29,9 kg/m2 i gojaznost - IMT≥30 kg/m2 prisutni su u preko 80% svih novootkrivenih slučajeva dijabetesa tip 2. Smanjena (nedovoljna) fizička aktivnost ima značajnu ulogu, kako u nastanku gojaznosti, tako i u nastanku dijabetesa.
Fizička aktivnost i gojaznost
Gojaznost se smatra osnovnim faktorom koji dovodi do insulinske rezistencije u tip 2 dijabetesa. Da bi se to objasnilo treba znati da se adipociti odlikuju svojevrsnom endokrinom aktivnošću, tj. sekretuju brojne supstance, poput adiponektina, rezistina, TNF-α i IL-6, koje dovode do periferne insulinske rezistencije. Takođe, slobodne masne kiseline direktno blokiraju intracelularni metabolizam glikoze i deluju lipotoksično. Stoga, prvi korak da se izbegne insulinska rezistencija, tj. da se spreči gojaznost (pa i sledstveni razvoj dijabetesa) je pokušaj da se nefarmakološkim merama (restriktivnom dijetom i povećanom fizičkom aktivnošću) smanji telesna masa.
Treba istaći to da je značajna ne samo ukupna količina telesnih masti u organizmu, već i njihova distribucija. Izgleda da opšta gojaznost utiče na insulinsku sekreciju, a centralna (abdominalna) na rezistenciju i ona se smatra nezavisnim faktorom rizika. Intraabdominalno masno tkivo pokazuje veliki stepen lipolize, što rezultuje povećanim portalnim i perifernim nivoom slobodnih masnih kiselina, a dovodi i do hepatične i mišićne rezistencije. U tom smislu, treba biti obazriv čak i u slučaju normalne uhranjenosti, a sa prisutnim centralnim, tj. metaboličkim tipom gojaznosti.
Tokom petogodišnjeg praćenja u okviru IRAS (Insulin Resistance Atherosclerosis Study) studije Palaniappan i sar. su došli do zaključka da su najboji prediktori metaboličkog sindroma obim struka (optimalnim prediktorom je označen obim struka veći od 89 cm kod žena, tj. veći od 102 cm kod muškaraca), HDL-C i proinsulin. Realnim ciljem u terapiji gojaznosti u okviru metaboličkog sindroma smatra se smanjenje telesne mase za 5-10% u toku 6 meseci i neke prethodne studije ukazuju da je taj cilj moguće ostvariti uravnoteženom ishranom i doziranom fizičkom aktivnošću sa 30-ak minuta srednje teške fizičke aktivnosti dnevno i to redovno, jer efekti na insulinsku rezistenciju nakon jednokratnog vežbanja traju svega 24-48 h, a kumulativni su tek kod redovnog vežbanja.
Treba istaći to da je značajna ne samo ukupna količina telesnih masti u organizmu, već i njihova distribucija. Izgleda da opšta gojaznost utiče na insulinsku sekreciju, a centralna (abdominalna) na rezistenciju i ona se smatra nezavisnim faktorom rizika. Intraabdominalno masno tkivo pokazuje veliki stepen lipolize, što rezultuje povećanim portalnim i perifernim nivoom slobodnih masnih kiselina, a dovodi i do hepatične i mišićne rezistencije. U tom smislu, treba biti obazriv čak i u slučaju normalne uhranjenosti, a sa prisutnim centralnim, tj. metaboličkim tipom gojaznosti.
Tokom petogodišnjeg praćenja u okviru IRAS (Insulin Resistance Atherosclerosis Study) studije Palaniappan i sar. su došli do zaključka da su najboji prediktori metaboličkog sindroma obim struka (optimalnim prediktorom je označen obim struka veći od 89 cm kod žena, tj. veći od 102 cm kod muškaraca), HDL-C i proinsulin. Realnim ciljem u terapiji gojaznosti u okviru metaboličkog sindroma smatra se smanjenje telesne mase za 5-10% u toku 6 meseci i neke prethodne studije ukazuju da je taj cilj moguće ostvariti uravnoteženom ishranom i doziranom fizičkom aktivnošću sa 30-ak minuta srednje teške fizičke aktivnosti dnevno i to redovno, jer efekti na insulinsku rezistenciju nakon jednokratnog vežbanja traju svega 24-48 h, a kumulativni su tek kod redovnog vežbanja.
