Poštovana, sve što ste mi opisali iz porodičnog života vas i deteta svakom  čoveku može stvoriti dovoljno konfuzije da makar na trenutak izgubi  sopstveni identitet i GRANICE u odnosima. Tako je sa odraslima, a šta onda  reći za decu koja posmatraju odrasle učeći od njih gde su granice i ko  donosi pravila i ko ima kakvu ulogu u njihovom životu. Nakon razvod,  ženama  je u proseku potrebno 2-3 godine, pogotovo ako su samohrane majke, da  povrate psihološku stabilnost i redefinišu svoj život. Kod vas je to ova  godina. To je i vaš brat izgleda primećivao i davao vam podršku u  postavljanju granica u ponašanju deteta ("da se ne razmazi"). Medjutim,  ujak  nije roditelj i ne treba da ulazi u nadmetanje sa roditeljem. U pravu ste  za viku. Ona ne uliva samopouzdanje, već ga oduzima. Ubedjivanje je  neefikasno, ukoliko nema motivacije i iščekivanje nagrade. Olako dobijene  nagrade gase motivaciju i ne uče decu da se bore za cilj. Zato napravite  jasan dogovor (GRANICE), oko toga šta ko želi i kako se do toga dolazi, a  kako se stvari mogu i izgubiti. Kako ubediti, pa kako ubediti? Sa  osmogodišnjakom se ne ubeđuje, jer ako roditelj saopštava detetu da želi  delić vremena samo za sebe onda ne treba sa detetom da raspravlja da li je  to istina ili ne. Ali ako želite da se vaše dete ne ponaša kao vaš  kontrolor, onda se vi potrudite najbolje što možete da nauči drugačije  ponašanje. Prvo ga motivište kvalitetno provedenim zajedničkim vremenom  (da  vas se raželi), bez kupovine igračaka, onda mu saopštite i učinite to što  želite samo za sebe, a njega onda nagradite za razumevanje kada pokaže  pozeljno ponašanje.

nemam ja moć da spašavam mlade duše. Kada bismo ovim  indirektnim putem ili bilo kojim putem imali tu moć, ko bi uopšte  tražio neki drugi oblik pomoći ili išao lekaru. Pomoći tebi zavisi od  tvog pristanka na pomoć, a to sada izgleda nemoguće jer tražiš pomoć a ne  bi  da menjaš pravila u ponašanju. Ili makar doktora. Bez tvoje pomoći onome  ko  ti pomaže, nije logično da pomoć stigne. Otuda me čudi što  odbijaš i pomisao da se javiš lekaru. Od toliko lekara da li je baš tvoj  neizbežan? I ne moraš ako imaš nekoga drugog kome bi mogla da pomogneš da  ti  pomogne. Medjutim, tvoje eksperimentisanje hranom i izazivanje  intervencije  roditelja zaslužuje pomoć od edukovane osobe, jer ovo što mi pišeš liči na  jedan začarani krug koji izgleda ovako: nisam zadovoljna sobom, osećam se  mrtvooo -- držim dijetu -- nateraju me da jedem (ili se sama prejedeš) --  krivica, nezadovoljstvo sobom (zbog gubitka kontrole) -- držim dijetu --.  Stvari može iskomplikovati i nizak pritisak koji izgleda pojačava osećaj  obamrlosti i mrtvila koji bez kafe ne prolazi. To su razlozi ZA u korist  konsultacije sa psihijatrom za adolescente. Razlozi PROTIV su svi ostali  koje si navela jer manje više spadaju u očekivanu adolescentnu dinamiku  zbivanja.

zlatno pravilo harmoničnog razvoja deteta je da onu  veštinu (u smislu osamostaljivanja motornog, emocionalnog, intelektualnog)  kojom dete ovlada treba podsticati da dalje usavrši. Sve ostalo je  zaustavljanje ili sputavanja koje će dete vratiti na prethodnu razvojnu  fazu. Drugim rečima, treba pomagati detetu da se osamostaljuje shodno  njegovim sposobnostima, snagama, a ne praćenjem sopstvenog (roditeljskog)  kalendara izbaždarenog knigama ili prethodnim detetom. Sa druge strane,  treba voditi računa i da dete na tako malom uzrastu ima veoma ranjivu  ličnost jer je zavisno umnogome od spoljašnje podrške i nege i da je osim  ljubavi detetu potrebna sigurnost, jednostavnost, predvidivost i  doslednost. Ti  faktori treba da podstaknu roditelje (oba) da pažljivo planiraju svoje  postupke prema detetu i da u detetovom životu nema dramatičnih obrta i  nejasnoća. Dakle, red u vidjanju i redosledu dogadjanja (predvidljivost)  je  potreban i odraslima, a da ne govorim o deci, koja verbalno ne mogu  izkazati  nezadovoljstvo.

Kako ste mi napisali, izgleda da ponašanje vašeg sina deluje na vas tako da  vi probate sve i svašta a neistrajete, niti imate uspeha ("jako slab uspeh,  a izuzetno inteligentan (inteligentni)". Pitam se ko je usvojio čije  ponašanje? Do sada ste za sve krivili oko (njegovo), i verujem da ste se u  skaldu sa tim uverenjem i ponašali (pretpostavljam sa premnogo razumevanja,  a malo granica), a sada se bojim da ćete možda preći na mesto u kome nije  dostupna dečja psihijatrijska služba i psihološko savetovanje i nastaviti  sa razumevanjem, ovogo puta sebe, jer nemate mogućnosti da pomognete.  Međutim, primećujem da ste upotrebili stručne oftalmološke termine što mi  daje nadu da vam je medicinska i psihološka pomoć ipak dostupna, možda u  okolini. Zbog multiplih problema sa kojim se suočava vaš sin (i danju i  noću), ali i članovi porodice (koji ne mogu da ga gledaju kako se vuče po  kući i zbog toga traže pomoć i za njega, a verujem i sebe), predlažem da se  prvo posavetujete sa školskim psihologom, a zatim i decjim psihijatrom koji  će proceniti može li neko istovremno biti hiperaktivan i bezvoljan, apatičan  i toitalno nezainteresovan za okolinu i da li je to ADHD ili neki drugi  razvojni poremećaj ili je potreban neki drugi vid pristupa koji zahteva  drugačije ponašanje drugih članova porodice, ali ovog puta bez odustajanja,  konfuzije. Srdačan pozdrav

Teško je reći da li imaš ili nemaš bulimiju, ali svakako da si opisala  ponašanje koje veoma na to podseća. Uopšte svi poremećaji ishrane imaju više  zajedničkih karakteristika a jedna od njih je pridavanje preteranog značaja  i sopstveno vrednovanje kroz fizički izgled i telesnu težinu. U tu svrhu  hrana postaje instrument i koristi se u svrhe za koje nije namenjena, a  ponašanje se održava i pored štetnog uticaja na zdravlje i moućnost pojave  ozbiljnih medicinskih komplikacija. Hrana se može koristiti u smanjenju  neprijatnosti i to predstavlja najvažniji način da se nauči zloupotreba  hrane i održavanje problema ishrane. Kratkotrajno osećanje krivice i  samoprekorevanje zbog gubitka kontrole samo dodatno pojačava nezadovoljstvo  sobom koje ponovo rezultuje smirivanjem kroz ishranu. I tako u krug.  Okolina, porodica, ukoliko zna šta se događa ima značajnog uticaja u  nastanku i održavanju problema jer se pokazalo da bulimija nastaje u  konfliktnim porodicima, što ne mora da važi za tvoju porodicu, a da bulimija  nekako pomaže članovima porodice da se ne bave rešavanjem svojih problema  nego bulimijom. Naravno bezuspešno. E sad, ti tražiš pomoć. Držanje dijete  i pomoć ne idu zajedno. Dijeta podstiče prejedanje, jer bulimične  adolescentkinje zadaju sebi striktne dijetalne zadatke koje je nemoguće  ispuniti, pogotovo pod stresom ili nezadovoljstvom, kao i ti sedmodnevnim  izgladnjivanjem. Dakle, nema dijete i lečenja bulimije. Potrebno je da  odložiš planiranje idealne težine dok ne povratiš normalne obrasce ishrane  (tri prosečna obroka dnevno). A o bulimiji potraži literaturu preko  interneta. Ima dovoljno sajtova i na srpskom i na hrvatskom jeziku koji ti  mogu pomoći da proceniš da li je potrebna dalja konsultacija.

Najkorisnija dodatna informacija bi mi bila šta želite da ja učinim za vas?  Zar to nije čudno da devojčica "...Odlična, omiljena od strane vaspitača,  učitelja, uopšte starijih, na testu o drugarstvu nalazi se medju omiljenim  drugarima, savesna, odgovorna, vredna, zrela..." bude predmet konsultacije  oca sa dečjim psihijatrom? Na koju vrstu komentara ja treba da se oslonim,  da je devojčica omiljena ili odbačena, zrela ili plačljiva i neprijateljski  raspoložena?  Koliko je zaista Milica postala Mašin problem, a koliko vaš? Jedno je  sigurno, a to je da vi ne ignorišete problem. Ukoliko ne uspevate da joj  pomognete, rizikujete da svojom umešanošću upravo pomažete da problem odnosa  Maše i Milice postane kućni problem, jer se prenosi i na odnos Maše i brata.  Često deca nađu način da sarađuju i sama reše konflikte, ali je isto tako  često da roditelji reaguju na takav način da deca ne mogu da izađu na kraj  sa roditeljskim rešenjima za njihove probleme nego sa samim problemom. Možda  je došao trenutak da počnete da ignorišete Mašin odnos sa Milicom i  posmatrate kako se to odražava na odnos sa bratom i vama.

Čitajući vaše pitanje čudio sam se sopstvenoj smelosti da pokušavam da  odgovorim na pitanje o ponašanju dečaka koga ne samo da ja nikada nisam  video, nego nisu ni oni koji mi postavljaju pitanje u vezi tog dečaka. Kao i  vi, i ja se pitam šta bih trebao da imam na umu pre nego vam odgovorim? Dete  koje ste opisali okusilo je sve forme zastite koju omogućava socijalni  sistem. Od institucije, preko hraniteljstva, pa sve do usvojenja koje  najbliže odgovara uobičajenoj porodičnoj organizaciji. Prva dva oblika  zaštite nose svoje rizike za razvoj psihopatoloških i sociopatoloških  ispoljavanja. Najveći rizik nosi boravak u institucijama, najmanji u  usvojiteljskoj porodici. Prednost života u hraniteljskoj porodici u kakvoj  živi "vaš" dečak u odnosu na život u institucijma je što ima stalne figure  roditelja, manje je dece što omogućava bolju kontrolu ponašanja, manja je  razlika u godinama među decom, bolja polna balansiranost (muška-ženska  deca), individualna a ne grupna nega, bolja fizička nega, manja izolovanost  od spoljašnjeg sveta, bolje i stalnije vršnjačke relacije. Pormena sredine  boravka i startelja, svakako lakše emocionalno podnosi sedmogodišnjak nego  četrnaestogodišnjak.Ono što će dečak dobiti usvojenjem mnogo veća  fokusiranost na njegove individualne fiziološke, emocionalne, umne potrebe  kao i na bolju kontrolu ponašanja. Ne treba da se obeshrabrite promenom koju  ćete doneti dečaku, jer mu predstoji mnogo učenja novih ponašanja i  pobeđivanja zapuštenosti, kako u kući tako i u školi, a kako ćemu promena  prijati zavisiće i od vas. Deca idu na usvajanje da bi im usvojitelji  pružili zaštitu, negu i pomogli im da se osamostale, a ne da ih zabavljaju i  zapuštaju inteligenciju i higijenske navike. Predlažem da od samog starta  napravite mrežu pomoći tako što ćete potražiti dečjeg psihijatra u najblžem  mestu sa kojim ćete se konsultovati oko ravojnih smetnji koje dečak već  pokazuje (noćno mokrenje, vrlo brz i aktivan itd.). Psihijatra ćete povezati  sa nadležnim iz Centra za socijalni rad, kao i sa stručnim timom škole  (učitelj, psiholog, pedagog), čime ćete mrežom pomagača u znatnoj meri Vi  pomoći dečaku da se adaptira na novi, ali uobičajeni način života  sedmogodišnjaka koji žive u porodici sa jednim detetom. Strpljivo i hrabro.  Srećno

Poštovana, vaš sin i vi pokazujete znake naučenog straha. On od od jakog  zvuka i svih objekata koje je povezao sa neprijatnošću, a vi od njegove  strašljive reakcije, tako da on sve čini da izbegne suočavanje sa objektima  koji ga podsećaju na traumatski događaj, a vi pokušavate da svoj strah  umirite umirivanjem njega pričajući mu "non'stop". Njegov problem neće  nestati pričom jer nije ni naučen pričanjem, već izlaganjem neprijatnosti,  pa tako jedino može i nestati. Vaš strah hoće nestati informacijama (u šta  se ja uzdam), jer je i naučen uverenjem da detetu treba pričati da se ne bi  plašilo. Srećom deca su kreativna, pa se uz malu pomoć odlučuju da pobede  strah, jer je potreba za igrom često jača od straha. Jedina prepreka može  biti vaš strah koji ga dodatno senzibiliše, jer ga pokušavate umiriti pričom  onda kada je potrebno da izdrži blagu neprijatnost izlaganjm. Princip je da  se postepeno (po 45 minuta) izlaže doziranom strahu (sve bliže i bliže mestu  koje izaziva najveći strah ), tako što ćete se igrati sa njim prvo na mestu  na kome nema nikakvog straha i to tokom dana kada je inače veseo i pričljiv,  a svakoga dana ćete se blago pomerati prema mestu kojeg se najviše boji. Na  kraju igre ćete ga pohvaliti za druženje, ali i za pokazanu hrabrost. Naglo  i kratkotrajno izlaganje neće biti od pomoći, naprotiv, još više i trajnije  može učvrstiti strah, te otuda su moguće reakcije generalno povišene  strašljivosti i budnosti. Srećom, kako se gasi generator straha, tako opada  i nivo opšte uplašenosti i budnosti. Dakle, manje priče, a više akcije kroz  igru i taktiku.

Godinu i po dana je zaista dug period za loše psihofizičko i socijalno  funkcionisanje. Zbog simptoma koje ste opisali verujem da trpe i drugi  segmenti vašeg života, osim akademskog uspeha. Zbog lekova koje ste naveli,  pretpostavljam da ste zatražili pomoć psihijatra koji je, opet  pretpostavljam, te lekove propisao zbog depresivnog raspoloženja i sindroma  hroničnog zamora koji podrazumeva opisanu slabost, zamorljivost i  zabrinutost zbog smanjenja mentalnih i telesnih sposobnosti. Medjutim, nemam  informaciju da li ste obavili i dodatne labratorijske analize i  konsultativne preglede interniste i neurologa. Ukoliko su ti nalazi uredni,  osim vidjenja sa psihijatrom, korišćenja lekova, svakako je potrebno  napraviti i neke izmene u načinu življenja, da bi i efekti lekova i  razgovora zaista bili delotovorni i lekoviti.

Poštovana, obzirom da pitate stručnu preporuku, savetujem da se roditelji  (sa vama) obrate prvo psihologu ustanove u kojoj vaša unuka boravi. Stručnu  pomoć dečjeg psihijatra možete potražiti u nekoliko ustanova u Beogradu. Za  uzrast u kome je vaša unuka, posebno preporučujem Dr Nenada Rudića koji radi  u Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj 37.