Poštovani, savetujem vam da u meniju "Bolesti" potražite folder  (Psihijatrija) potražite naslov "Socijalna fobija", nakon čega možete  uporediti opis kliničke slike sa simptomima koje ste naveli, kao i  preporuke o lečenju koje treba da nadgleda lekar specijalista  psihijatrije. Javite se ukoliko imate dodatnih pitanja i dilema

Molim vas da u meniju "Zdravlje dece" potražite moje tekstove o principima  pozitivnog roditeljstva i modifikacije ponašanja dece. Tamo su dati  konkretni saveti za postupanje u konkretnim situacijam uz objašnjenja  zašto je takvo postupanje u interesu deteta i roditelja. Preporučane  metode, su prihvaćene u čitavom svetu, a njihova neefikasnost je obično  signal da fokus pažnje sa deteta treba pomeriti ka ponašanju roditelja.  Srećno

počastvovan sam vašim poverenjem da bih ja mogao da vam  pomognem. Možete me potražiti na Klinici za zaštitu mentalnog zdravlja u  Nišu, na Odeljenju za dečju i adolescentnu psihijatriju. Bez želje da  utičem na vašu konačnu odluku o izboru lekara, savtujem vam da obavite  konsultaciju sa psihijatrom u mestu stanovanja. Takođe, imajući u vidu da  ste vi odrasla osoba, a da je pretežno radim individiualnu terapiju sa  decom i adolescentima, bilo bi ispravnije obratiti se i psihijatru za  odrasle, a preporučujem dr Oliveru Žikić, takođe saradnika ovog sajta.  Ukoliko se i pored svega odlučite za mene, dobro došli.

Poštovana , vaše pitanje potvrđuje pravilo da kratka pitanja zahtevaju duge odgovore. Srećom, po mene i vas, uvažena koleginica dr  Olivera Žikić je napisala tekst "Kognitivno bihejvioralna terapija  depresije" u kojem je više nego uspešno dala odgovor na vaše pitanje. Tekst potražite u meniju "aktuelno" na Stetoskoponline

Poštovana, bilo je još pitanja sličnih vašem, pri čemu sam dao veoma  iscrpan odgovor, te vas molim da u odeljku "odgovori na pitanja" - dečja  psihijatrija, stranica 5 pogledate pitanje "neispavane mame". Srdačan  pozdrav

Saučešće pre svega! Gubitak jednog roditelja je jedan od najznačajnijih  razvojnih događaja u sa kojim se dete može suočiti. Taj događaj nikada ne  može ostaviti mali uticaj ukoliko je dete živelo sa roditeljem. Međutim,  uticaj i reakcije se razlikuju zavisno od uzrasta deteta, umne  razvijenosati, prethodne privrženosti deteta tom roditelju i značaja  gubitka za porodicu, kao i od načina na koji je došlo do gubitka roditelja  (iznenadan, neočekivan, užasavajući ili u sklopu prolongirane bolesti,  očekivano, bez fizičke traumatizacije). Prema istrađivanjima, čak 1,5  -4% dece u zapadnim zemljama izgubi roditelja tokom detinjstva. Zbog  ratova  kod nas je taj procenat i veći. Što je mlađi uzrast deteta, smrt roditelja  (majke prvenstveno) ima veći biološki uticaj (na telesnom nivou se mogu  očekivati reakcije deteta), dok što je deteta starije reakcije tuge imaju  postaju sliče onima kao i kod  odraslih. Činjenica da je vaša sestra umrla od hronične iscrpljujuće  bolesti, da smrt nije bila iznenadna i neočekivana, to umanjuje šanse za  pojavu patoloških reakcija žalosti (krivica, preokupiranost mislima o  smrti  i beznadežnosti, preimetnim smanjenjem interesovanja, pokretljivosti i  funkcionalnost do pojave iluzija i  halucinacija), iako deca nikada ne mogu biti dovoljno propremljena za smrt  roditelja. Kod mlađe dece reakcije žalovanja obično bivaju iskazane kroz  poremećaj telesnih funkcija i one mogu biti zakasnele zbog limitirane  mogućnosti  shvatanja, prećutkivanja istine, odsustva drstičnih promena u njihovim  životima (prisustvo baka, tetki, drugog roditelja, koji pokušavaju da  umanje  prazninu nastalu gubitkom majke). Tako, deca na mlađem uzrastu prvo osete  konsekvence  smanjenja kvaliteta brige o njima, pre nego žalost zbog gubitka roditelja.  Ukoliko je razvoj inteligencije normalan, deca imaju sposobnost da sa 5  godina razumeju koncept smrti i razliku "biti živ" i "biti mrtav". Deca  mlađa od 5 godina generalno to nisu u stanju ni verbalno ni crtežom. Vaša  sestričina zato i dalje traži i pita gde joj je mama i pored očevog  pokušaja  da je suoči sa surovom realnošću. Može se čak desiti da vam kaže da  idete u bolnicu da bi videla mamu. U različitim stručnim knjigama i  časopisima možete naći različita tumačenja i preprouke šta činiti i šta  reći  deci i pomoći im da započnu normalan proces žalovanja koji je bitan za  njihov normalan razvoj.Deca sa 3 godine su sposobna da prepoznaju osećanje  tuge i istraživanja su pokazala da ukoliko je ta sposobnost izražena deca  kasnije imaju manje šansi da ispolje neki psihijatrijski poremećaj  (najčešće  hipohondijazu ili psihosomatski poremećaj). Iako smrt roditelja nosi rizik  za razvoj mentalnih problema, kod najvećeg broja dece se to ne desi, niti  saopštavanje i sučoavanje dece sa bolnom istinom zahteva kasniji  psihijatrijski tretman, pogotovo kada unutar familije postoji podrška i  razumevanje za ispoljavanje tuge zbog gubitka!! Šta reći i učiniti? Možda  je  bolje pitanje šta ne činiti i ne govoriti. 1) Ne sprečavati započinjanje  žalovanja (ne sakrivati istinu od deteta, ne izbegavati razgovor o mrtvom  roditelju, ne izbegavati mesta koja bi detet podsetila na mrtvog  roditelja).  Decu ne treba prisiljavati da idu na sahranu ili važne obeležnice, ali to  svakako ne treba izbegavati 2) pomoći detetu da razume razliku između biti  živ i biti mrtav (ne govoriti detetu da je mama na nebu, u bolnici, da je  zaspala, jer će dete očekivati da se mama vrati i da ponovo budu zajedno,  što dete remeti i emocionalno i suprotno je sa zdravom logikom. 3) pomoći  ocu (čak i psihološkim savetovanjem) da pomogne deci da razumeju šta se  dogodilo sa mamom i pomoći i njemu (kroz sprovođenje rituala obeležavanja  smrti) da podeli žalost sa drugima (donošenje odluke za ponovnim  sklapanjem  braka se može posmatrati kao pokušaj samozaštite od preplavljivanja tugom  i  zaštita dece od gubitka majke zbog čega svoju novu ženu i predstavlja kao  "novu" mamu). Ovo jeste pogrešno jer u oba slučaja ometa NORMALAN proces  žalovanja, pogotovo kod dece, jer ometanje ili sprečavanje pre može  dovesti  do poremećaja (straho od bolesti, smrti, razvoj psihosomatskih smetnji).  kao  i hendikepiranja u učenju kako žaliti i odžaliti gubitak. 4) Deci,  pogotovo  mlađoj treba  ukazati da nisu ona kriva zbog toga što se dogodilo (deca imaju konkretno  i  "egocentrino" mišljenje i sve događaje dovode u vezu sa sobom), kako bi se  izbeglo da uz žaljenje deca osećaju krivicu i ličnu odgovornost. Naravno,  o  procesi prolaska kroz teške gubitke i žaljenja može se mnogo toga reći,  stoga ne oklevajte da iznesete svoje dileme i pitanja, kao i da u mestu  stanovanja potražite savetodavnu pomoć stručnjaka. Srdačan pozdrav

Poštovana "očajna mama u totalnom haosu". Stvar je hitna. Atmosfera u  porodici gde otac pije i bije, a majka je u depresiji nije atmosfera gde  bi se treći član porodice osećao sigurnim, zaštićenim, prihvaćenim i  podržanim. Naprotiv, mnogi bi odatle potražili izlaz. Kako deca ne mogu da  biraju gde će se roditi i ko će im biti roditelji, prinuđena su i da uče  kako da se ponašaju od onih koje svakodnevno posmatraju. Često jedan  roditelj biva razočaran kada dete ispolji njegove ili negativne osibine  drugog roditelja. Na žalost, mnogo česšće se dešava da dete i iskombinuje  najupadljivija ponašanja oba roditelja. Neko bi čak mogao da spekuliše da  je njegovo ponašanje izraz uvažavanja roditelja, jer se ne ponaša mnogo  različitije od njih. Čak deca umeju da prenaglase ponašanje roditelja u  svom ponašanju. Stoga je za njih zbunjujuće što se roditelji zbog toga  ljute. Stoga, ukoliko želite da se ponašanje deteta promeni, potrebno je  da se promene ponašanja onih na koje se dete ugleda. Ukoliko je suprug  lečen od alkoholizma, a bolest se ponovo pojavila, to je prioritet.  Bolestan član ima prednost nad onim koji to još uvek nisu. Očajanje, haos,  alkoholiyam muža i briga oko školovanja sina koji su Vas uzeli pod svoje  imaju takođe prioritet nad izostancima i vandrednim školovanjem sina.  Veoma sam radoznao da saznam kako će vaš sin reagovati kada iz kuće  nestanu alkoholizam, nasilje, očajanje i haos i kako će to uticati na  njegove odluke i ponašanje prema obaveyama u kući i školi. Srdačan pozdrav

Poštovani, predlažem da još jednom pročitate sopstveno pismo meni. Ono je  fantastičan primer kako vam savetnik uopšte nije potreban, jer se u pisu  opisuju proble, dileme i rešenje. Vi imate dva deteta i dva različita  rešenja. Kod starijeg primenjujete ono koje ne funkcioniše. Ne savetujem  da  probate isto sa mlađom ćerkom jer rezultat vremenom može biti sličan kao  kod  sina. I ja se čudim kako ljudi često zanemaruju jednostavnu filosofiju da  nijedna taktika nije uspešnija od uspešne taktike. Osećam slobodu da vam  sve  ovo napišem jer je decji psiholog, a vi naglašavate da je u pitanju vrsni  psiholog, isključio umnu zaostalost i izmenjen razvoj (samo opisao  nekonvecionalnost, ma šta to značilo). Osim inteligencije, a tu ste  potpuno  u pravu potrebno je i samopouzdanje, a ono se stiče prihvatanjem njegove  nekovencionalnosti bez okrivljivanja što nije ono što vi želite da on  bude,