Poštovani doktore,

imam dječaka starog dve godine. Problem je nastao od nedavno kad je počeo da se skriva i kad sam ja tražeći ga pomislila da je ukraden, jer on neće da se odazove. Sakrije se i ćuti i kad vidi da ga ja tražim on se smije. Ako ga nadjem on još više u smjeh, a meni dodje da ga istučem, ali sam svjesna da se on samo igra. Pomozite mi kako da ja to prihvatim kao igru, jer mene je kao majku strah, zato što ovde na TV samo prenose kako djeca nestaju. Tako da sam sva preplašena. Od kako imam svoje djete osjecajnija sam. Dječak inače čuje normalno, ponekad se zanese u igri, pa kad ga zovnem on kao ne čuje, a ja kažem, ja imam malo pile i on potrči. Naravno ja se trudim da ga ne lažem, već smislim nešto što je u redu. Upravo ta zanesenost me pomalo brine. Primjer, vozi autić po patosu i vozi ga i nadje neki ćošak, zavuče se i ućuti. Ja ga zovnem, ćuti, e tad nastaje problem, što neznam gde je?! U kući ili dvorištu? Kako to da prevazidjem sa njim, tu zamišljenost, isključenost. Kao da voli samoću. To sam primjetila kad je imao godinu dana pa mi je sestra koja vodi njegov karton preporučila igraonicu. Promjenio se na bolje, druži se,  igra u grupi, otima igračke, posmatra šta drugi rade i slično. Ali to skrivanje me brine. Ja imam i drugog dječaka koji je star godinu dana i koji opet trči uz mene i ja ne smem nigde izaći ni bilo šta uradit bez njega. Tu nekako nalazim rešenje.

Hvala Vam

Poštovani,

već 5 godina pijem lexilium i lečila sam se od depresije. Sve je počelo od razvoda braka. Više ne pijem nijedan lek ali ne mogu bez lexiliuma. Potpuno sam navučena na njega i mogu popiti tri table od 6mg, bez problema. Želim da prekinem ali imam jake krize. Droge nikada nisam uzimala, kao ni alkohol. Javila sam se neuropsihijatru i prepisao mi je Carbapin ujutru i uveče i insistira na tome da pijem bensedin od 10mg, dve tablete, tri puta dnevno i lagano da smanjujem. Jako se plašim tog novog leka Carbapin, ne znam čemu služi, indikacije i da se ne navučem na njega. Inače imam 37 god. i mnogo mi je teško. Imam sina od 16 god. i dok ne popijem svoju dozu lexiliuma, ne mogu da funkcionišem.
Molim Vas za pomoć, ako je ima.

Poštovani,

imam 27god. i lečeni sam narkoman. Već duži period - oko 2god. ne uzimam drogu. Strašno sam nervozna, ne mogu da jedem (nenormalno sam mršava), da spavam, mislim. Sasvim sam bezvoljna, apatična, nesigurna, povučena (ne mogu da budem u društvu - to čak ide do te mere da osećam strah kada sam sa ljudima). Sve to je odjednom počelo da se dešava - u septembru...da bi mi istog meseca umrla majka, što je naravno samo pogoršalo stvar. Samoinicijativno pijem lekove pred spavanje - najpre sam koristila bensedin, a sada ksalol. Nemam mogućnosti da posetim lekara, jer nemam zdravstveno osiguranje, a ionako u gradu u kom živim psihijatar nije zainteresovan za probleme narkomana - iako ja to nisam više.
Da li imate neki savet, kakav-takav...a da se ne svodi na preporuku odlaska psihijatru? Znam da je sve ovo besmisleno i da mi nećete pružiti drugi savet osim ovog koji sam navela, što je i razumljivo..ali opet... 

S poštovanjem

Poštovani,

Dečko sa kojim sam u vezi ne može da doživi orgazam, tj nema ejakulaciju. Sa erekcijom u početku odnosa nema problema, ali posle odredjenog vremena i erekcija nestane. Urolog je konstatovao da nema fiziološkog uzroka, tj da je problem verovatno psihološke prirode. Inače, samozadovoljavanjem može da postigne ejakulaciju, mada nikada u mom prisustvu. Isti problem imao je i ranije. Inače zdravo živi, nije pušač, nema nikakve hronične bolesti, ima normalnu porodicu i sasvim uobičajen život. Ja bih želela da zasnujemo porodicu uskoro, ali ne vidim rešenje ovog problema osim da se obratim stručnjaku za pomoć.
Molim Vas da mi date savet kako dalje da postupam, ili da me uputite na lekara/ordinaciju koji ima iskustva u tretmanu ovakvih slučajeva.
Unapred zahvalna!

Poštovani,

U porodici imamo dijete kome je sa godinu dana postavljena dijagnoza ottitis prvo akutni, pa potom i hronični, dijete nije govorilo do druge godine ništa, ima glas ali ne i riječi konkretne. Potom radjene cjevčice operisano 3 puta a poslednja op uradjena na Institutu za majku i dijete u Beogradu. Napominjem da je za vrijeme od prve do druge godine imalo stalne infekcije uha, candida, pseudomonas i stalno je curio sekret iz uha. Sada se samo po nekada javi kod prehlada ali redje i u manjoj količini. Doktori su govorili nama da dijete ne govori zato što nije čulo ništa zbog čepova u ušima. Posle zadnje op uradjena bera i sluh je dobar, ima skoro 2 godine. Od tada dijete ponovi po neku riječ, ali nepovezano i više se služi motorikom da dobije šta želi, a ponašanje krajnje histerično. Posle smo upućeni u Lipovicu sa dijagnozom autizam [iz Podgorice]. Bili smo tamo i oni su nam rekli da to dijete nema tu dijagnozu sa kojom je poslato. Sada u Podgorici idemo kod logopeda i psihologa, koji i sam kaže da to nije autizam da je dijete razmaženo. Zar svako razmaženo dijete treba da posjećuje psihologa? Opisaću Vam ponašanje djeteta i voljela bih Vaše mišljenje jer nam niko ne kaže o čemu se radi. Nalazi očni; neurološki, ct, eeg i ostalo - sve u redu. Sada ima 4g koristi vrlo malo riječi i to rijetko, plače kad nešto ne može da dobije, baca se, ujeda, samo sebi čupa kosu, na ulici udara ljude oko sebe, kad nešto hoće uzima majku za ruku i vodi je gdje hoće ili nekog drugog, ima svakodnevne navike da radi iste stvari. Gleda crtane, svraća u radnju u blizini pri prolasku pored nje - u suprotnom to je haos.
Znam da je teško reći nešto kad ne vidite dijete, ali bar neko mišljenje bi nam značilo, jer ovdje ne dobijamo nikakve odgovore o čemu se zapravo radi.

Hvala!

Poštovani, 

imamo dečaka koji je pre nekoliko nedelja napunio dve godine. Već dva - tri meseca ima običaj da dira gornju usnu (resicu na sredini) prstićima, grebucka je, čupka, pa mu se ponekad usled toga stvori i mala ranica. S obzirom da smo oboje završili pedagoski fakultet, nismo skroz neupućeni u ovu problematiku i verujemo da nije vreme za paniku. Praksa obično pokazuje da su sličnim navikama sklona starija deca. Padalo nam je na pamet i da je zbog nečega nesrećan i da mu nešto nedostaje, ali realno se preslišavajući medjusobno zaključili smo da mu pažnju posvećujemo optimalno, tj. ni ne preterujemo, a nije uopšte zapostavljen. Naša, a i ocena ljudi koji budu sa njim u kontaktu je da je druželjubiv, komunikativan, muzikalan i ima dobru memoriju, pa čak i smisao za humor :) . Jednom rečju sjajan dečak. Baš zbog toga nas i čudi što ne možemo nikako da se izborimo sa ovom ružnom navikom.

U nadi da ćete nam pomoći nekim korisnim savetom, unapred Vam se zahvaljujemo svi troje!

Mama Anja, Tata Srdjan i mali Aleksa