Dragi doktore,
imam jedno intimno pitanje za Vas! Naime...u vezi sam sa devojkom već 3 godine i još uvek nismo vodili ljubav. Razlog je u tome što nju veoma jako boli i refleksno se izmacinje, a ujedno joj je mnogo krivo zato što ne uspevamo. Problem nam je veoma veliki, jer posle svakog pokušaja ona plače i samo krivi sebe, a ja stvarno ne znam šta više da radim. Ne postoji način da je toliko opustim da se ne boji. Da li mi ikako možete reći šta bi bilo poželjno da uradim da se ona opusti i da konačno uživamo na pravi način...jer pošto ovaj nije uspevao, nalazi li smo nove načine za seksualno zadovoljavanje!
Molim Vas ako možete da mi pomognete!
Hvala unapred!

Imam 28 god., spletom slučajnih okolnosti tokom leta upoznao sam jednu doktorku iz Doma zdravlja Voždovac. Vremenom, prema njoj su se javila odredjenja osećanja, i nakon dva meseca postao sam 'ludački' zaljubljen u nju. To sam joj više puta demonstrirao na različite načine. Prema njoj, kao i prema ranijim devojkama imam samo najiskrenije, časne, ozbiljne namere. Početkom oktobra pozvao sam je na večeru, to je bila dogovorena stvar, medjutim ona je odustala kada sam joj rekao koje sam godište, naime ona ima 45 god. Ona se ne javlja, uporno joj šaljem poruke, kako bi stvorila pravu sliku o meni. Ako postoji sudbina, ako postoje iskrene namere, ako su moja osećanja postojana kao što jesu, ako ne postoje realne prepreke za naš odnos, šta je problem i šta da radim???
Molim Vas za mišljenje, ali mišljenje lišeno predrasuda.

Poštovani,
Imamo sina od 12 godina i ćerkicu od 8. Suprug i ja smo u normalnom braku, posvećeni deci koliko god nam to dozvoljavaju dnevne obaveze, jer oboje radimo do pola 6. Svesni smo da zbog takvog radnog vremena kvalitet odnosa sa decom malo trpi, a čini nam se da se to najviše odražava na našem sinu. Zapravo, on je oduvek imao problem sa školom, još od nižih razreda - ocene su mu dosta niske spram njegove inteligencije. Ne želim da zvučim površno, ali zaista ne znam kako to drugačije da objasnim. Išli smo kod psihologa da vidimo kako da mu malo pomognemo, rečeno nam je da je izuzetno inteligentan (nismo ni sumnjali) ali da ima one faze kada se ili uključi ili potpuno isključi, nekoncentrisan je na času, prosto ne koristi svoj potencijal. Nikada nema punu informaciju o domaćem zadatku, kontrolnoj vežbi, uvek mora da proveri sa drugarima šta je ono nastavnica rekla i sl. Desi se da ne zapiše celu lekciju jer "nastavnica brzo diktira" a onda prepisuje od drugara, koji to uvek stignu da zapišu...Misleći da su viši razredi škole u kojoj je bio imali loš menadžment i nemotivisane nastavnike (i dalje to mislimo), a sledeći njegovu želju da ode iz te škole, prebacili smo ga u bolju školu u istom kraju. Čuli smo da je i puno drugih roditelja učinilo isto (znači da nismo pogrešili u proceni stare škole, a i samo dete je želelo da ode). Nova škola mu zaista prija, ima puno novih drugara, bolje se oseća, rado ide u školu, ali ocene su i dalje osrednje ka lošim. Obzirom da mi ne stižemo da radimo sa njim, a i kada stignemo to je uveče kada smo svi već iscedjeni, a dete nekoncentrisano, sve se svodi na viku. Tako smo mu pronašli devojku sa pedagoške akademije koja svakog dana radi par sati sa njim čim on dodje iz škole i ona je rekla da on odlično radi sa njom, da je krenuo na bolje, čak su mu se i ocene popravile u prvom trenutku. Posle mesec dana rada sa njom, a pred kraj polugodišta, ponovo je imao nekoliko kikseva na testovima (na kojima je generalno loš). Čak je i ona bila malo deprimirana, jer joj nikako nije jasno kako sa odličnim znanjem koje pokazuje kod kuće, ode u školu i dobije 1! Ja više nemam odgovor za njega, dobro je dete generalno, nije problematičan, poslušan je, ali ne znam šta mu se dogodi od kuće do škole! Trema od testa - kaže da nema više tremu.
Molim Vas da nas posavetujete kako 12-godišnjaka naterati da koristi ono što je već naučio kod kuće. Mi zaista ne tražimo od njega odličan uspeh, ali bismo da ne dobija više jedinice, naročito sada kada ima i pomoć u učenju svakog dana.
Hvala unapred i srećni praznici!
Roditelji

Imam sina od 3 godine. Rodjen je sa nepuna tri kg i bio je još u porodilištu često budan, savjetovali su me da ga dojim kad god zatraži. Brzo je napredovao, ali je zato po svu noć sisao. Ja se još oporavljam od bdijenja. Problem je nastao u drugoj godini, tad je tražio 100% pažnju i kad je nije dobijao nastajali su napadi histerije ili ne znam čega. Od prije desetak dana to se ponavlja kako otvori oči - tjera mene i muža iz sobe, lupa o zid, udara se, grebe... neće da jede, kenjka, bezrazložno plače. Bojimo se da će se povrediti. Uz sve to, njegova davnašnja navika da "gnjavi" ušne školjke - uzgred i ja to radim od djetinjstva - toliko se intenzivirala da neprestano jednu ruku ima na uvetu.
Treba li dijete voditi psihologu, psihijatru?
Hvala

Poštovani dr,
imam ćerkicu od 3.5 god koja od svog 6-og meseca spava sama u sobi (prvo u krevecu posle u svom krevetu). Nikad do sad joj predspavanje ne pričamo priče (ja to kao dete nisam volela, a suprugovi jednostavno nisu imali vremena). Pošto me je doktor opšte prakse u savetovalištu izgrdio zbog toga ja sam joj jedno vreme čitala kraće pesmice (od Ršumovića, M.Antića itd) ali ona nije htela da zaspi kao što bi to radila dok joj ne pričam ništa. Kad sam prestala opet je ustalila spavanje, u 9 u krevet i već u 9 i15 ona spava.
Da li grešim i treba li, ako ništa drugo, zbog govora da joj čitam?
Unapred mnogo hvala

Poštovani doktore,
kako tumačite pojavu da ženska osoba, 26 godina, zdrava, prava, pametna, obrazovana, voljena od strane prijatelja, dečka i okoline, jednom rečju normalna i zrela osoba sisa prst - palac desne ruke konstantno od rodjenja?
Da li je to psihički problem, bolest ili šta već?
Najlepše se zahvaljujem...

Poštovani,
Imam ćerku od 3.5god (rođena je 2005 god) i skoro godinu dana je bila centar pažnje i u mojoj i suprugovoj familiji (ali je ŽENSKO). Nepunih 11 mes. po njenom rođenju dever je dobio SINA! To u našoj porodici nije ništa promenilo, ali u suprugovoj familiiji mnogo. Odjednom unuka postaje manje vredna (oni se trude, ali ne uspevaju to da prikriju) i dete to oseća. Postala je agresivna isključivo prema bratu! Konsultovala sam puno stručnjaka i većina mi je rekla da je to prolazna faza ljubomore! Posvetila sam joj sve svoje vreme i nekako smo to pregrmeli. Problemi ponovo počinju kad sam ja u martu rodila ćerku, a dever dobio isto ćerku u aprilu! Sa mesec dana je deverovom detetu ustanovljeno da od nečeg boluje i svakih mesec dana je u bolnicama! Sina na to nisu pripremili, a on ima 2.5 god i fali mu majka! Tako da kad god nešto ne dobije to prerasta u užas (bacanje po podu, urlanje, baca sve što dohvati) a kad mu se skrene pažnja da to nije lepo, onda neutešno zakuka za majkom i naravno sve dobije! To je primetila i moja ćerka i počela isto da se ponaša. Kad joj pričao bukvalno nas iskulira, počela je da nam odgovara (daj matori ne gnjavite itd, a ima 3.5 god), U obdaništu je sve u redu. Čak ni njihov psiholog nije prinetio ništa.
Molim Vas šta da radim! Smatram da kao majka imam najveću odgovornost!!!
Unapred hvala

Moja žena, posle skoro 3 godine braka, kao da je "poludela". Mislim da sam joj bio prilično dobar u braku. Pokrenuo sam pitanje radjanje dece, posle toga kao da je počelo vrlo loše da se ponaša. Dere se, priča "gluposti", viče na mene. Fin sam prema njoj, volim je, ali pod uticajem vrlo lošeg obraćanja prema meni počeo sam i ja "pucam " i da nedolično reagujem (nisam je udario). Njeno ponašanje nekad izgleda ovako: satima traje njena tirada, po meni, bezrazložnih prigovora, vrlo ružnih psovki ruganja, vredjanja. Ceo brak je po njenom udovoljavam joj na mnogim stvarima i kada nije po mojoj volji. Kada želim da bude po mome, nastaje histerija, ucenjivanje... Nije mi jasno gde je žena koja me je volela, šta se to dogadja. Obraćam se nama bliskim ljudima, ali nemam podršku.
Imate li neki koristan savet?
Hvala!

Poštovani,
Veoma nam je potrebna pomoć nekog stručnog. Nije ništa alarmantno, ali bismo želeli na vreme, upravo da ne bude kasno... Reč je o našem starijem sinu koji ima 8 godina i ide u drugi razred. Ne znam kako bih definisala problem. Da kažem da su ocene - nije to i ne samo to. Ali kroz to se reflektuje. Verujem da većina ljudi svoje dete vidi kao nadareno, talentovano, pametno, a ostali sa strane ne bi se baš u potpunosti složili, zato ne bih želela da zvučim subjektivno, već ću pokušati da verodostojno opišem i njegove osobine i situacije i naš odnos. Nema osobe, prijatelja, rodjaka koji za njega ne kaže da je divno dete, da sa njim može da se razgovara kao sa odraslim, da je interesanatan, zanimljivu percepciju, kulturan...... Još dok je bio u vrtiću su ga hvalile vaspitačice i veoma volele. Naučio je da piše sa 5 g, naravno samoinicijativno. U tom nekom uverenju da će sa njim sve biti lako, 'krenuli' smo u školu. U prvom razredu je bilo sitnih problema u smislu adaptiranja na promene, nove okolnosti, pojavljivanje obaveza i odgovornosti, sve u granicama očekivanog. I pored toga što nema ocenjivanja u prvom razredu, učitelj im je svakodnevno davao ocene, praktično svakog dana za ono sto su na tom času radili. Mahom su to bile petice, mada je bilo svega (za pričanje na času, zaboravljen domaći i sl.) Elem, i tada i sada svakodnevno radim sa njim, učimo, vežbamo. Ne dugo, možda sat vremena: i da uradimo domaći ako ima, da se podsetimo šta su učili i da provežbamo. Iako moram da priznam da je bilo dana kada sam (nažalost) sa manje živaca učestvovala u tome, zaista to učenje prodje u opustenoj atmosferi - stignemo i da se nasmejemo, učimo kroz smešne i zanimljive primere, naravno i ozbiljno. Sve u svemu, ne boji se učenja, ali ga, prirodno, kao i većina dece na ovom svetu, ne voli, ili tačnije da kažem mrzovoljno prilazi tome (uvek ima nešto zanimljivije da se radi, zar ne). Ali, sve sto učimo - relativno lako i brzo nauči i zna. A onda dodju prvi kontrolni zadaci i donese trojke. Zašto? Ne da nije znao, naprotiv, sve sto je uradio (ono dokle je uradio) je besprekorno. Ali do pola. Dalje, kaže, nije stigao. Pitamo šta je radio na času, kaže nije bilo dovoljno vremena. Sada dolazimo na taj vrlo izražen problem da je spor u svemu. Moj suprug se šali da nam život prodje u čekanju njega za sve i da mu se hrana već svarila u stomaku dok još jede zadnje zalogaje. On se tome smeje, zaista smo sa njim mnogo više drugovi, nego roditelji i počinjemo da brinemo da je to greška. Naravno da smo i vrlo ozbiljno pokušavali da mu na to skrenemo pažnju, da mu objasnimo da će mu to vremenom zbilja praviti probleme, davali primere... I pokušavali i pokušavali. Da se vratim na učitelja jer Vam to, možda, može takodje značiti za stvaranje potpunije slike. Učitelj ima posebne (moderne) kriterijume i metode rada koji su mnogo blizi zapadnom školstvu, nego ovom našem. Generacije deca ga vole. Nekako je sve opušteno, u prvom razredu je bilo ako mu se tog dana ne uči, neka predje u zadnji deo učionice da se igra i da bude mirno da ne smeta ostalima, sede u polukrugu, pričaju sa njim kao sa drugarom, čak i na času, itd. On, kao i sva ostala deca, vrlo voli učitelja. Medjutim, nisam sigurna koliko mu takvi metodi pomažu da shvati da ima i neke obaveze, da postoje neka pravila kojih se ipak treba pridržavati, da se moraju raditi i neke stvari u kojima baš i ne uživaš, da život ipak nije uvek i samo igra. Nemojte pomisliti da pripisujem propuste učitelju. Ja da znam gde je problem, ne bih tražila pomoć? Elem, kada sam otišla u školu učitelj kaže da je vrlo popustio u svakom smislu: pre svega te ocene; kaže: dok on organizuje sve i svakoga kako njemu odgovara, dok kaže svakom da ćuti, namesti, odgovori, pita - naravno da nije stigao i da čas prodje. Ne može ni da stigne. Takodje je rekao da ON(dete) nikako ne sme da dozvoli da dobije manje od četvorke pa i to retko, da to nije ocena koja je za njega. Mene je ovakav stav iznenadio, jer je mnogo puta pričao da je najvažnije da pričamo sa decom, da nam se poveravaju i da steknu poverenje u nas i da će ocena biti svesni tek u četvrtom razredu. Ok. Hteo je da kaže da on može mnogo više i da on to vidi (da li sam rekla da je i u drugom razredu nastavio da ih ocenjuje skoro na dnevnoj bazi za to što rade tog dana i da je, kad je stigao da uradi sve, dobijao petice; a uglavnom mu je falilo '...da uradi još dva zadatka ili da napiše još neku rečenicu, ali nije bilo vremena, zvonilo je...') Dakle, nemamo problem sa neznanjem, već ne stizanjem. Takodje je rekao da je počeo da se ponaša neodgovorno u smilu da se šeta na času, ili udje posle zvona i čak da se svadja sa učiteljem, uvek ima on još nešto da kaže i doda. Isto tako, moram da napomenem da naročito insistiramo da ne sme da nas laže i to smo mu mnogo puta dokazali da nema razloga da se plaši. jer kad nam kaže nikad ne dobije ni batine, možda čak ni kaznu, ni ljutnju, ali svakako objasnimo zašto je to ružno i neprihvatljivo. A onda kad ga pitam kako je uradio kontrolni on vrlo veselo kaže da je uradio sve i super. Zaista ne znamo šta da mislimo - da li nas beskrupulozno laže, da li odlaže nezadovoljstvo, o čemu se radi, nemoguće da ne kapira koliko se traži, kako je moguće da kaže sve, a zna da je uradio do pola? Ne znam, sad mi hiljadu pitanja dolazi u glavu, da li je to nevaspitanje i otkud tih elemenata, kako da mu objasnimo da mu to nije ostavljeno na izbor, da nekim stvarima mora da se pokori kao opsteprihvaćenim modelima, prosto, nešto mora. Uvek je: dobro, evo sad ću... ili: Ali..? Primetili smo da kazne nisu donele neke značajne efekte, uglavnom se rasplace trenutno i ništa. Ne postoji stvar koja bi ga pogodila na duže staze ili motivisala da se potrudi da je ne izgubi (bilo da je da ne može da gleda crtani, da mu uzmemo dvd, zabranimo napolje...). Da ne zaboravim da kažem da dok sam tako razgovarala/slušala učitelja i pitala za savet, rekao je da otvoreno moramo da mu kažemo da ne sme da donese kući manju ocenu od četvorke, ja pitala: pa zar bas tako?, on kaže, da, da evo ja ću i kaže mu to (vrlo je teško da se sve to prenese ovako na pravi način, ali napominjem da to uopšte nije zvučalo ružno, teško ili preteće, nekako je uspeo da mu to kaže tako da zvuči kao inspirativna sugestija, ali opet jasna i konkretna). Vrlo je teško da ovako pisanjem sve prenesem na pravi način i pravim tonom, zato se izvinjavam ako je konfuzno opširno. Razmišljali smo da, možda po prvi put, budemo dosledni i da mu Deda Mraz ove godine ne donese poklon, ali opet odustajemo od toga, ne samo što nam je žao da na takvu stvar uskraćujemo, već kako da donese jednom detetu, a drugom ne? Kako sad da budemo ljuti, ipak je vreme praznika i slavlja i ide raspust..?? Možda zato što nam je ovo prvi djak, možda bude lakše sa drugim... Ne kažem da nam u celoj stvari nisu ocene bitne, bitne su i te kako, niti da nastojimo da rešimo samo ophodjenje, ili brzinu ili pak poslušnost. Želimo sve to, ali zaista, sve je nekako isprepletano. Kako da ga navedemo da se trgne, da požuri u svemu, da ne pere zube pola sata (od toga zubi 2 min i ko zna sta jos ostalih 28) da ne vezuje pertle 10 min, jede satima, da mora da se potrudi za uspeh u školi, da je učitelj učitelj, a ne drug, da na njega ne može da viče, da mora da bude tačan, da ne može sve da ostvari što je zamislio, pa makar bilo to i da odustane od ljubljenja brata ako ovaj u tom trenutku to neće, da ne može obavezno da istera svoje, šta god. Zaista nam je potreban savet, upustvo kako da se nosimo sa ovim i još važnije, kako to da promenimo u željenom pravcu. Potrebna nam je Vaše stučno mišljenje o razlozima i još važnije načinima za rešenje ovih problema.
Veoma smo zabrinuti. Nama ovo izgleda kao brdo veliko.....
Hvala Vam unapred,
Snežana

Poštovani,
Potrebna mi je Vaša pomoć jer u porodici imam strica koji ima 48 godina i dugogodišnji je kockar, prvo se kocka igrajući karte, a poslednjih godine je u pitanju kladionica, zbog svog poroka je postao odvojen od porodice i stvara velike finasiske problem, gubi posao zbog toga što je od zavisnosti od kocke izgubio osećaj odgovornosti. Želela bi da mu pomognem, pa je moje pitanje kako takvoj osobi na najbolji način predložiti da se leči da bi ona na to pristala, kako opšte saopštiti predlog da se poseti lekar. i koje ustanove lekarske leče od zavisnosti od kocke i kako doći do njih.
Hvala unapred!! Zabrinuta sestrčina!!!