Savremene tehnološke i trgovačke mogućnosti, omogućile su kompanijama da nesnalažljive pro...
Dr Miodrag Stanković je specijalista dečije i adolescentne psihijatrije i porodični psihoterapeut.
Radi u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu Klinike za zaštitu mentalnog zdravlja i neuropsihijatrijurazvojnog doba Kliničkog centra u Nišu.
Medicinski fakultet je završio u Nišu 1998. godine, a specijalizirao na temu dečije i adolescentne psihijatrije 2006. godine.
Završio bazičnu edukaciju iz bihejvioralno-kognitivne terapije. Kao edukator pod supervizijom uključen je edukaciju iz sistemske porodične psihoterapije pod okriljem Asocijacije porodičnih terapeuta, a istovremeno je predavač i na četvorogodišnjoj edukaciji iz bihejvioralno-kognitivne terapije u okviru Srpske asocijacije bihejvioralnih i kognitivnih terapeuta u oblasti bihejvioralno-kognitivne terapije dece i adolescenata.
Član je redakcije naučno-popularnog časopisa “Psihologija Danas”.
juče sam razgovarala sa svojom dobrom drugaricom (24 godine) o njenom problemu a to je opsednutost hranom. Kada smo se pre 6 godina upoznale ona je bila i zuzetno mršava, trčala je, bavila se sportom, pazila na ishranu. U međuvremenu se znatno ugojila što mi je bilo čudno znajući koliko voli da bude mršava. Pre nekoliko meseci je bila kod nutricionistkinje koja joj je dala plan ishrane koji joj je pomogao da uz vežbanje izgubi na težini. Međutim, juče mi je pričala kako ima strašne napade proždrljivosti koji traju danima kada unosi ogromne količine hrane. Posle prežderavanja naravno mrzi sebe a priznala mi je da ponekad čak izaziva povraćanje i uzima laksative. Kaže da je već išla kod psihologa koji joj je rekao da "mora sama da se izbori sa problemom. Ona inače ima specifičnu porodičnu situaciju pošto su joj roditelji razvedeni od njene druge godine, pripala je ocu pošto je majka, kako kaže, nije želela. Otac i tetka joj pružaju svu moguću ljubav i razumevanje ovog sveta, međutim kao da joj to nije dovoljno. Već nekoliko godina ona i majka ne komuniciraju zbog čega je i počela da ide kod psihologa. Razumem je jer imam sličan problem sa prekomernim uzimanjem hrane kao " kompenzacijom za emotivnu prazninu" kako mi to zovemo. Ja lično mislim za sebe da patim od manjka samopouzdanja a viška samokriticizma isto kao i moja drugarica. Moje pitanje je: ima li izlaza iz tog vrzinog kola i kako same da se izborimo sa problemom (koji nije mali) kako je njoj rekao psiholog. Svesne smo da je problem u glavi ali ne znamo odakle da počnemo u njegovim rešavanju.
Unapred zahvalna na odgovoru.
o problemu koji se zove bulimija nervoza ( bulimia nervosa) možete se upoznati preko kvalitetnih internet stranica ukoliko ukucate ključne reči. Kako mnogi savremeni stručnjaci gledaju na bulimiju kao bolest zavisnosti (slično pušenju, alkoholizmu, narkomaniji) samoizlečenja su retka bez pomoći stručnjaka koji znaju da se bore sa podmuklim neprijateljem. Dakle, potrebno je potražiti takvog stručnjaka. Dobra vest je da je izlečenje verovatno kada postoji motivacija za lečenjem kao i pomoć stručnjaka a pre svih prijatelja i porodice.
Pozdrav