Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

Poštovani,

imala bih još nešto da Vas pitam. Juče smo obavili pregled u zavodu psihofizioloske poremećaje i govornu patologiju u ul.Kralja Milutina. Dete je pregledao psiholog G-dja Medic i logoped čije ime nisam zapamtila. U ponedeljak idu kod pedijatra a danas su uradili EEG i izvadili krv za odredjivanje nivoa Eftila u krvi. U zavodu nisu dobili čak ni preliminarnu dijagnozu, a  rečeno je roditeljima mog sestrića da će se uraditi kompletna opservacija i da će se napraviti program za njega (po svemu onome što su oni ispričali i što su oni mogli da vide na prvom pregledu) Logoped im je rekao da je on na nivou deteta od 11 meseci (a on ima 21 mesec) i da je sve moguće i nemoguće i da do treće godine oni ne mogu ni da uspostave dijagnozu i da je do tada nazivaju radnom dijagnozom ili tako već nekako, da i Eftil koji on pije može da izazove usporenost, ili da neki napad koji je on imao i medjuvremenu koji oni nisu morali da primeti može izazvati zaboravljanje usvojenih i naučenih oblika ponašanja i da sve mora ispočetka i da su imali dete kome su se i preko Eftila dogadjali napadi i svaki put zaboravljanje i rad sa njim od početka i da s obzirom da je on bio u bolnici i da je od tog trenutka počeo da bude nervozan i da gubi naučene oblike ponašanja, da je možda trauma uzrok toga...
Moje pitanje je da li je moguće da je bilo šta od toga uzrok trenutnog njegovog stanja a ukoliko jeste kakva je prognoza? I uopšte ukoliko se ne dijagnostikuje autizam, već da je uzrok nešto od toga što su spomenuli kao mogućnost u zavodu, da li moguć potpuni oporavak? I da li u ovom slučaju možemo sumnjati na Landau - Keffnerov sindrom, s obzirom da on ima 21 mesec i kakva je njegova prognoza?

Unapred hvala

Čitala sam u knjigama da postoje dvije vrste snova kod novorodjenčadi i male dece - duboki i paradoksalni san. Moje pitanje je da li bebu, koja se nalazi u stanju paradoksalnog sna treba "puštati" da plače ili takav san ne treba prekidati? Imam sina od 4 meseca i on se noću komeša, stenje, kenjka, ali ne otvara oči i dovoljno je da mu samo vratim u usta ispalu cuclu ili dam da popije malo vode i on se umiri! Da li da nastavim to da radim, dok jedne divne večeri ne prespava celu noc, ili da krenem sa nekim agresivnijim metodama?

Unaprijed hvala

Poštovani,

pišem Vam prvi put sa nadom da ćete mi odgovoriti, naime, supruga i ja imamo 40 godina, 20 god. smo zajedno od toga 14 u braku. Prvih 5 godina braka nismo mogli da imamo decu, lečili smo se i dobili dete. Živeli smo dobro do pre 6 meseci, tada sam slučajno uhvatio poruku na mobilnom telefonu, ispostavilo se da je poruka od nekog manijaka koga ona ne poznaje, ali je to otvorilo pitanje poverenja i poveravanja, zamerio sam joj što mi nije rekla da je neko uznemirava i pitao šta mi jos krije...U početku je govorila da ništa ne krije, a onda mi je rekla da joj se pre 9 godina udvarao neki kolega sa posla, da joj se svidjalo njegovo prisustvo, da je jednom igrala na nekoj proslavi sa njim i posle toga je on odvezao kući (mada je mogla da ide bilo kojim drugim prevozom ili da zove mene), kaže da su se videli tek posle 5 godina i to sa još nekim kolegama i popili piće u kafiću. Kaže da je to sve, ali ja sumnjam pošto sam proteklih godina čuo za to što mi je priznala i kad sam je tada pitao, odgovorila mi je da nije tačno...Problem je što sad ne mogu da utvrdim da li je to istina, da je to sve ili je bila sa njim u vezi, ona je zatrudnela nekako baš u vreme kad je on vozio kući, ona kaže da nije imala ništa sa njim tada, ni posle toga, ja sumnjam pošto sam u to vreme bio često na terenu, posumnjao sam i da je dete moje, ali liči na mene, život nam se pretvorio u pakao, meni je to stalno u glavi, ne znam šta da radim, ne mogu da oprostim jer ne znam šta da oprostim, šta se sve desilo, a čini mi se da me je lagala i da me laže jer se poslednjih 9 godina prema meni ponaša hladnije...Pre nego što smo se uzeli dogovarali smo se oko svega, pa i oko toga da jedno drugom sve pričamo, poštovao sam to, ona nije, sad se često svadjamo, nekad i pred detetom i sad i ono pati.
Kako da saznam istinu? Kako da joj verujem? Šta da radim?

Poštovani doktore,

hvala Vam puno za savjet, koji ste mi uputili kada se moj stariji sin sakrivao. Urodilo je plodom posle nekoliko dana i ja sam srećna zbog toga i znam šta mi je radit ako to mladji dječak bude radio. Hvala i na razumjevanju zbog mojih obaveza, prema dječacima. Moj problemčić, da tako kažem je u sledećem: napominjem stariji dječak ima 2godine i tri mjeseca, a mladji 13 mjeseci. E taj mladji dječak uporno vrišti za sve. Ta njegova vriska je zov djeteta ka meni i za glad, žedj, spavanje, izlazak, nosanje i da ne nabrajam (to sam čitala i doživljavam). Poznavajuci svoje djete, ja prepoznajem vrisku i nadoknadim te potrebe. Medjutim problem je što je ta vriska nesnošljiva. On je mali, al kad vrisne, ja to nemogu opisati osim da imam glavobolju i ja i suprug. Kad vrisne, ljut je i obavezno rukama se u glavu udari, ili čak glavom od ono blizu čega je: namještaj, zid, vrata, nekad i moj nos. E onda počne da plače jer se udario, ja mu govorim kao odraslom da to nije lepo, da je on mali, da to boli i mene i njega i vrata. On me gleda ljut, vriska, podigne ruke i ja ga moram uzeti. I tu je mir. Nema vriske dok me ledja ne zabole. Zanimljivo je kod njega da iako je mali zapaža promene brzo. Ako sam promjenila frizuru, on to vidi, stavila nakit, primjeti, ako sam krenula iz kuće zna, nikad neće da sjedi okrenut ledjima meni već, uvjek da me vidi. Kad šeta po kući tu je u mojoj blizini. Posjećujemo i igraonicu. Ženu koja vodi igraonicu, sam zamolila da ga pričuva, a ja sam za to vreme bila sa starijim napolju. Rekla mi je da nije vrištao, al je zato pošao prema svakoj ženi koja je bila plave kose, misleći da je njegova mama. U dogovoru sa suprugom ostavili smo ga par sati, namjerno kod njegove sestre, kaže da se nije javio i da je bio dobar, al da ni njoj nije jasno zašto je zastupljena tolika vriska kad smo kući. Primjetila sam da voli igrališta i vozanje u kolicima i autu. Tako da ga pustim na igralište i on šeta, mi za njim ili ga vozamo, a on peva. Tad se i mi relaksiramo. U poslednje vreme ovo najviše upražnjavamo. Starijeg dječaka ova vriska ne pogadja, on ne plače i ne plaši se, navikao, a i sam se igra ima svoj svet auta i kamiona, dok i on ne izmisli nešto da skrene pažnju. Moje pitanje, da li je ta vriska jedna prolazna faza i molim Vas za dodatni savjet kako da je pobjedimo? Može li vrištanje, s vremena na vreme, ako potraje ostaviti posledice neke na psihu djeteta? Ne bih voljela da on bude histeričan, jer ja bih da sa svojom djecom saradjujem na najbolji mogući način i sad i u buduće.

Hvala Vam puno. Pozdrav

Poštovani doktore,

Imam 19 godina i ovde godine sam se verila, za dečka koji živi u inostranstvu. Ja sam po prirodi vesela i vaspitana dosta u crkvenom običaju. Što se nas dvoje tiče nemamo nekih problema, u suštini se razumemo, ali imam problem sa njegovom majkom, koja živi isto sa nama. Žena je očigledno u depresiji koja posećuje psihijatra, ne znam od koje depresije ni od čega, jer ona uvek kaže da njen doktor je glupost. Mi u toj kući nemamo pravo ni na kakvo mišljenje, ja nemam prava ništa da kažem, upada nam u spavaću sobu kad poželi ujutro, diže nas, svaki dan od 17 do 22h sedi u njoj i onda nas tera da idemo spavati. Imam osećaj kao da je diktator. U kuhinji mi ne da ništa živo da uradim, jer pobogu ja to ne znam. Sad kada sam došla kući da položim neki ispit govori mom vereniku kako nisam ni jednom pustila mašinu, a nije mi ni pokazala kako da je uključim, kako sam joj okrnjila 3 tanjira i još mnogo toga. Dok sam bila tamo vredjala je moje roditelje po svakim osnovama. Gospodja je opterećena samo lošim stvarima, ubistvima, provalama i tako slično. Njegove reči na sve to su bile navikni se. Sad sam rekla da ne mogu, da ne želim da me vredja al kaže da mi on ne moze obećati da me ona neće vredjati, da sada kad opet dodjem jednu nedelju ja vodim kuću jednu ona. Imam osećaj kao da treba da se takmičim sa njom u svemu, jer ona do sada nije videla da se ja trudim. Ja joj nisam vratila ni jednu uvredu, šta je rekla da uradim - uradila sam, al ja ne mogu da nekom pročitam misli, da znam šta taj neko očekuje od mene.
Kako ja da izadjem na kraj sa tim i kako uopšte da se naviknem? Potrebno mi je nečije stručno mišljenje.

Unapred hvala

Poštovani,

U braku sam malo više od godinu dana, živimo u gradu koji nije moj rodni grad, dakle svi “moji” su mi daleko. Nisam toliko društvena osoba pa za ovo vreme skoro i da nisam stekla neke nove prijatelje izuzev prijatelja i prijateljica moga supruga i osoba na poslu. Sa suprugom nemam nekih značajnijih problema, uglavom se dobro razumemo, i već par meseci “radimo” na bebi.
Moj problem, za koji tražim savet, je u tome što se vrlo lako iznerviram i razočaram, cim nešto ne ide po mom zacrtanom planu ja od toga napravim dramu. Izuzetno sam osetljiva čini mi se u poslednje vreme sve više i više. Prisutna je i stalno neka nedefinisana tuga i zamišljenost, a primećujem i da sam postala dosta neorganizovana, pa mi zaostaje puno poslova. S druge strane, volim knjige u slobodno vreme jer me opuštaju, ali u poslednje vreme ne uspevam ni jednu pročitati do kraja sve su mi nezanimljive, ne drže pažnju i ostavljam ih na pola da bih čitala drugu, koju isto pročitam samo do pola, čak i ne uživam u njima toliko. Često imam suprotstavljena osećanja, npr. da mi smetaju ljudi i prija da sam sama a istovremeno osećam da mi strašno nedostaju osobe koje ne mogu vidjati tako često jer su daleko. Optimizam koji sam ranije imala kao da je nekud iščezao, možda tokom fakulteta, pa često brinem unapred oko nekih stvari čak i kad nema razloga, i to razmišljanjem tipa “a šta ako…” Brine me i to u kakvu se ja osobu pretvaram kad me toliko pogadja sve i svašta, čak i, da se tako izrazim “raspored stvari u svemiru”, takodje i to što izgleda imam problem da nekad prihvatim stvari onakvim kakve jesu i da se ne može uvek na njih uticati. Da i ne pominjem koliku dramu pravim još od prvog meseca pokušavanja što nema bebe. Razmišljam ponekad da sam u stvari nesposobna da se snadjem u ovom svetu.

Hvala Vam na bilo kakvom savetu.

Molim Vas da mi date savet,
Moj sestrić ima veliki problem. Trudnoća moje sestre je bila visoko rizična, posle jedne trudnoće koja se završila spontanim u 4.5 meseca, sledeća trudnoća je bila normalna do 5 meseca kada je nastao prolaps vodenjaka i uradjen serklaž. Moja sestra je primala velike količine antibiotika nakon toga. Dete je rodjeno prirodnim putem (epiduralna anestezija). Kada je imao 2 meseca, s obzirom da ja imam sina od 6 godina, primetila sam da on ne prati pokrete pa sam bila uplašena da on ne vidi, to je trajalo do recimo nekog 4 meseca kada je počeo da prati pokrete. Do prve godine je bilo manje - više sve u redu, s tim što smo svi primećivali da je motorički slabiji u odnosu na decu svog uzrasta. Reagovao je na decu, mog sina, babu i dedu i poznata lica, ali se jako stideo od nepoznatih i skoro da se uopšte nije smejao. Pre svog prvog rodjendana je dobio febrilnu konvulziju, pri čemu je T bila 37.4, nakon čega je bio u bolnici iz koje je vraćen kuci.U preiodu od 3 meseca od prve konvulzije imao je jos nekoliko,nakon kojih je posle boravka u bolnici,ispitivanju(skener, magnet, EEG) dobio Eftil.Neko vreme pre toga je treptao vrlo cesto i obrtao oči na gore, pri čemu to traje 2-3 sekunde. Kada je počeo da uzima Eftil to se nije dogadjalo. Od septembra je imao dva puta pneumoniju zbog koje je ležao u bolnici, da bi nakon drugog puta (primanja Longacefa) dr.Dimitrijević konstatovao bronhijalnu astmu i dao terapiju. Inače od kada je počeo da pije Eftil je počeo da bude usporeniji, da mu se stalno spava, da bude kmezav. Inače je prohodao sa 17 meseci, ništa ne priča (osim mama) i izgovara neke glasove koje su nama nerazumljivi ka-ka...On i dalje sa svojih 21 mesecom ne zna da potrči, da čučne, i skoro ništa da uradi što rade deca u njegovom uzrastu. Poslednji EEG koji je radjen pre mesec i po dana je bio u redu, najbolji do sada. Medjutim od poslednjeg ležanja u bolnici zbog pneumonije kada su mu davali infuziju i boli ga po 10 puta da bi mu je uključili zbog slabih vena, njegovo ponašanje je počelo da se menja. Počeo je da ne reaguje kada ga neko zove, samo gleda crtaće, plaće i ne izvršava ni jednu naredbu (dodaj, gde je ..., daj flašicu...)Prošle nedelje su ga vodili u Tiršovu (ne znam kako se zove klinika), pogledao ga je logoped, psiholog i zakazano im je da dodju na kompletan pregled u četrvtak, ali četvrtak je suviše daleko za sve nas. U izveštaju je napisano da zaostaje u svim oblicima komunikacije tj.da nema nijednog oblika komunikacije. Posle svega svi smo se složili da kod njega postoji neki problem, ali da li je i u kojoj meri moguće uspostavljanje dijagnoze u tom uzrastu, kao i davanje prognoze. Još jedna stvar on nije govorio kao ni sada, ali je do poslednjih dva meseca reagovao na mog sina, sedeo sa njim na podu i vozio autiće, više sam za sebe, ali mu se smejao, grlio ga. Na pitanje gde je deda, reagovao je i tražio ga u drugoj sobi, krio se i na naše "BA" se pojavljivao. Sada to više ništa ne radi, samo se veša o mamu da ga nosi, povremeno je grize, često gleda u svoje ruke i stiska pesnice svom snagom, kao da lomi ruke jednu od drugu, ne reaguje na svoje ime i više ništa od tih stvari koje je radio ne radi, potpuno je apatičan. Počeo je da se smeje čudno, ne glasno, ali bez ikakvog povoda. Na našu mamu koju je jako voleo i pružao joj ruke kad dodje više ne reaguje. Nema opsesivne radnje, omiljenu igračku sa kojom se stalno igra, kad se moj sin igra nekim igračkama koje ispuštaju neke zvukove traži da gleda šta on to radi, ali mu se više ne raduje, ne smeje i skoro da ga uopšte ne primećuje. Recimo kad gleda Nodija on daje daljinski roditeljima kako bi mu premotali na delove crtaća koje on voli. Još jedna stvar kad je bio mladji imao je pokrete rukama kao da maše i to je non stop radio, sada to više ne radi, od pre nekoliko meseci.
Molim Vas da mi do tog četvrtka pomogne i da mi date neki komentar i odgovor na pitanje da li je moguće da njegova komunikacija sa spoljašnjim svetom opada, to jest da njegova bolest napreduje, da li se ovi simptomi mogu podvesti pod autizam i da li treba konsultovati više doktora, ili ne lutati previše.

Unapred hvala

Poštovani,

prvo moram da Vam se zahvalim na saslušanju i odgovorima koje ste mi ukazali. Hvala Vam puno i imala bih jedno pitanje nadam se da će te da mi odgovorite a pitanje glasi: Kako mogu, na prvi pogled, prepoznati narkomana?

Sve najlepše