Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

Poštovani,
Napisali ste da ste imali savete od dečjeg psihijatra koji su pomogli, a potom napsiali da nemate dostupnog d. psihijatar, a da od saveta psihologa nije bilo pomoći. Ukoliko imate kontakt sa d. Psihijatrom koji Vam je dao uspešne savete, logično je da ga ponovo kontaktirate i ohrabrite se za funkcionalan pristup detetu sa kombinacijom problema kontrole emocija i ponašanja. Ovim putem predlažem dve intervencije koje će generisati sve ostale. Kao prvo, potražite na ovom sajtu tekstove o pozitivnom roditeljstvu i korišćenju tajm aut tehnika (oblast zdravlje dece). One su napisane generalno i treba ih prilagoditi njenom uzrastu (dakle ne zaboraviti da devojčica ima samo 2,5 godine). Druga, takođe brzo ostvarljiva intervencija je uticajna na uspostavljanje bolje kontrole emocija i ponašanja, a zavisi isključivo od Vašeg porodičnog drugačijeg organizovanja. Pošto imate troje dece (na čemu čestitam) potrebno imati i trostruko više snage za njihovo podizanje, što je logično potpuno iscrpljujuće na duže staze, predlažem da što pre obezbedite fizičku pomoć kako bi svako dete (a pogotovo srednja ćerka) imala samo svoje kvalitetno i pozitivno vreme sa Vama i tatom po principu "jedan na jedan". Time ćete vi kao roditelji prikupiti dovoljno "kredita" i da sprovedete tajm aut intervencije. Na kraju, vrtić je sasvim prihvatljiva opcija u Vašem slučaju jer Vama obezbeđuje " punjenje baterija" a ona dobija značajno drugačije strukturisano okruženje i pravila ponašanja koje mora da sledi da bi se prilagodila grupi.
Pozdrav

Poštovana,
Dakle ima tikove unazad 3 godine, što te tikove svrstava u hronične. Ali niste napisali kakvi su tikovi, jednostavni (jedna grupa mišića kontrahuje) ili kompleksni (više grupa mišića, cela regija, čini pokrete itd), da li su uopšte kontrakcije ili ima i nevoljne produkcije glasova, duvanja i sl. Dobar opis usmerava stručnjaka kojim putem da se vodi. Svuda ste je vodili ne govori mnogo osim da ste lutali bez jasne vodilje. Hajde pojasnite problem, pa ćete dobiti i jasniju vodilju.
Pozdrav.

Poštovana,
Problem separacione anksioznosti (strah od odvajanja) ja veoma retko sagledavam kao problem isključivo deteta (što se može videti kod izuzetno introvertne i osetljive dece) čuvene "pod staklenim zvonom". Obično mnogo više pomaže sagledavanje sistema u kome se strah od odvajanja održava i šta dete čini toliko nesigurnim i zabrinutim (pogotovo za Vas koja želi da je učini sigurnom) kada je ono u relativno bezbednom okruženju (sa bakom, možda i ocem?) i kakvu funkciju njen strah može imati za sistem u kojem živi, dakle u okruženju Vas, tate i bake. I mislim da i vi naslućujete da nešto treba da se promeni komentarišući da Vam se čini da ne uspevate da joj "usadite" sigurnost. Verujem da to želite, ali to nije "igra jedan na jedan" već više hrabrosti moraju da pokažu svi oko nje. Događaj koji opisujete i "grubi" pokušaj odvajanja je samo pojačao bazičnu nesigurnost koja je postojala i pre toga. Iako smatram da se ne radi o ozbiljnom (individualnom) problemu devojčice (već o nosiocu problema), savetujem Vam da u ličnom kontaktu potražite pomoć i pružite više informacija stručnjaku za psihološke probleme dece i porodične odnose (porodičnim odlsakom).
Pozdrav.

Poštovani,
Žao mi je, ali Vam ne mogu odgovoriti na ovako postavljeno pitanje jer zahteva previše prostora. Budite određeniji u opisu ponašanja Vašeg deteta: kog je pola, kakav je u ostalim segmentima ponašanja i razvoja, da li ima samo emocionalni problem ili još neki problem, od kada se tako ponaša, gde se tako ponaša, kako se vi ponašate kada se takvo ponašanje pojavi, koliko traje, kako se smiruje, da li ga ometa u funkcionisanju, da li njemu ne smeta a Vama smeta i mnogo toga.
Pozdrav.

Poštovana,
Našu prepisku shvatam kao način da ipak napraite strategiju zaštite dece, a ne kao puku konfrontaciju jer Vam se nije svideo odgovor. Ja i ne odgovaram na način koji treba po svaku cenu nekome da se svidi. Pošto izražavate dileme i nezadovoljstvo prema svim društvenim resursima, uključujući i moj odgovor, to je idealna situacija da se otvori forumska debata, pa Vas molim da svoj prvi komentar upišete ispod Vašeg prvog pitanja, što ću i ja učiniti, kako bi mogo da se prati kontinuitet a drugi korisnici stranice mogu da upišu svoj komentar. A sada da dam svoj završni komentar. Kada biste znali da će Vaša deca (za koje ne znam koliko imaju godina) biti izložena fizičkom maltretiranju u kontaktu sa bilo kim ili da znate da im je život ugrožen, šta bi ste učinili da ih zaštitite? Verujem da biste bili odlučni i da ne biste odustajali. Kakva je onda razlika kada je u pitanju psihičkog maltretiranja ako znate da je ishod "blato"? Onda je logi; no da reagujete podjednako. Imate presudu, podnetu krivičnu prijavu, mogućnost da angažujete centar za socijalni rad ili da centar prijavite ministarstvu zbog nečinjenja obaveza iz njhove nadležnosti. Zatim, sud Vam je na raspolaganju ponovo u slučaju traženja zabrane pristupa deci, preinačenja odluke o vidjanju, veštačenje ličnosti roditelja i sl. Tu su i nevladine organizacije, zaštitnici ljudskih prava, pa i štampa. Međutim, kontradikcije iz Vaših pisama govore da ne koristite resurse koje imate, već se oslanjate na one (porodične) čija je cena basnoslovna u emocionalnoj šteti. Evo primera iz Vaših pisama: ". Sve to se razvlači već mesecima. Stariji sin je išao da pita oca kada će da plati ono što duguje a otac je pozvao policiju zbog uznemiravanja. Moram još da dodam da sam, dok sam još bila u braku, jednom prilikom zvala policiju zbog muževljevog pijanstva. Samo me je interesovalo kako da savetujem decu da se ponašaju prema takvom ocu ali za sad nemamo taj problem jer deci, zgroženoj njegovim postupcima, trenutno ne pada na pamet da idu kod njega." u čemu su kontradikcije? Sin je (ne znamo koliko ima godina) doveden u poziciju da pita oca kada će platiti alimentaciju koju je odredio sud na osnovu Vaše tužbe? Da li deca trebaju biti “uterivači dugova”, koje policija privodi, a da nisu odgovrna za bilo šta u šta su upletena? Zatim, zvali ste policiju jednom zbog maltretiranja, a onda stekli uverenje da je policija uvek neefikasna u pomoći. Mnogi zovu (i treba da zovu) policiju uvek kada se maltretiranje dešava i ne odustaju od prijave, što omogućava da se jasno postave granice u ponašanju osobe koja maltretira. I na kraju, dok ste vi jadikovali na institucije Vaš sin je doživeo loše iskustvo sa ocem koje uopšte nije bilo nužno. I sada im ne pada na pamet da idu kod oca koji ih maltretira. Otuda moja pitanja sa početka komentara. Da vas ne bi zbunio moj sadašnji odgovor sa pređašnjim u kome čak pominjem da vi pomognete ocu i deci da uspostave zdraviju relaciju, oni su povezani upravo jasnim granicama. Ako vi pomognete njihovom ocu (uz pomoć institucija) da nauči gde su jasne granice u ponašanju prema Vama i njima, onda će on možda biti jos više ljut na Vas, ali će najverovatnije naučiti kako da se civilizovanije ponaša prema Vama i njima. U suprotnom u tome će mu pomoći država, a to onda ni za koga nije prijatno. Na kraju, želim da Vas ohrabrim da budete uporni u nameri da postavite te nove granice. Kada sam napisao da niste prvi, to nisu fraze već svedočenja iz stvarnog života dece i roditelja koji su bili prinuđeni da preduzimaju korenite zahvate u interesu dece, a ja bio svedok toga (pa i savetodavac) moj ovakav i prethodni odgovori su sa istim ciljem, zaštite prava dece. Strah je normalan pratilac, pogotovo ako ste traumatizovani prethodnim lošim ličnim iskustvima. Ali morate biti hrabriji i više verovati u pomoć i ne odustajati pogotovo ne uz zaključke da je jedno loše iskustvo znak da nema nikave pomoći. Želim Vam puno odlučnosti, hrabrosti i sreće.
Pozdrav