Poštovani,
imam sina od skoro 13 godina, koji je veoma osetljiv i emotivan. Mnogo se sekira i za najmanje sitnice, i tada burno reaguje, plače, udara se po glavi i sl. Njegova baka je jako bolesna već nekoliko godina i iako on zna da je bolest neizlečiva ( alchajmer), nikako ne prihvata mogućnost da svakog dana može da se desi da ona umre. Pošto je ona trenutno u bolnici, on je opsednut brigom za nju i mi u porodici ne znamo kako da se ponašamo, da li i kako da ga pripremamo za njenu smrt ili da mu ulivamo lažnu nadu. Čim kažemo da ne znamo šta će dalje da bude, on počinje histerično da plače i nekontrolisano se ponaša? Molim vas da me posavetujete što hitnije, pošto je pitanje dana kada ćemo morati da ga suočimo sa istinom, kako i na koji način to da uradimo i šta da preduzmemo da bi on umerenije reagovao na probleme koje život donosi?
Unapred hvala

Poštovani,

u braku (i vezi) smo oko 10 godina. Imamo sina od 3 godine, obožavamo ga i on je trenutno mesto slaganja naše 3-člane porodice. Oboje radimo i finansijski smo nezavisni. Mi se volimo i dalje (manje ili više) , ali je broj problema došao do tačke da nam je potreban savet stručnjaka. Postali smo netrpeljivi jedni prema drugima, isključivi u stavovima i svađamo se oko gluposti. Ja smatram da je žena često nerazumna i da donosi zaključke koje dolaze do svađa, nateravanja koje nemaju kraja, ostalo je ćutanje. U argumentovanoj raspravi obično ona prva odustane, a ja se brze iznerviram. Takođe ona poseduje mehanizam da me potpuno izbaci iz takta i to u trenucima kada sam na ivici da “puknem”. Desilo se da smo imali i fizičke sukobe koje su započinjani kako od mene, tako i od nje. Ona bi rekla da sam nasilan i da imam sa tim problem jer sam je udario 2 puta, u oba slučaja je ona mene prva dokačila fizički i psihički, a ja joj mnogo grublje vratio. Na žalost to je ponekad video i naš sin. Ja sam siguran da je njen problem u nerezonskim potezima i podsticanju moje agresivnosti, a moj u samoj gubitku kontrole u ponašanju. Inače ja sam moj posao prilagodio porodici, tražio posao do 16h da bih više bio sa njima, bio prisutan mnogo više od prosečnog oca kod podizanja deteta, spavao pored njegovog kreveta posle 1 godine, zamenjivao noćna hranjenja kad je bio beba itd. U isto vreme žena se posvetila poslu, ostajala do dugo popodne, često bivala neraspoložena, kada dođe vrlo je anksiozna, iznervira je sitnica, nema strpljenja. Kako to obično biva našao sam materijalne dokaze da je razmenjivala bliske poruke i razmišljanja sa jednim od kolega, što samnom nije radila dugo pre toga. Nisam reagovao nikako osim verbalno i dao sebi vremena od par dana da se saberem i osujetim taj njihov odnos koji je imao intenciju da se razvije. Naš sex je utihnuo, razgovori između nas dvoje postali isključivo prepirke, ali je njoj neobično važno bilo da sve bude ok pred drugima. Napominjem da je ona vrlo kvalitetna osoba, a da je klinac presrećan kada smo oboje oko njega. Ja imam volju da sredimo stvari na zdravim osnovama, a i ona je spremna za savetovanje. Šta mislite? Da li je stvarno gubitak moje fizičke kontrole nad njom osnova problema i najveća opasnost po nas, ili…?

Poštovani,

Obraćam Vam se jer mi je hitno potreban savet, po mogućnosti ne javni nego na mail adresu. Imam sina od 5 godina koji je u zadnjih par meseci osetio nagon ka samozadovoljavanju. Znam da je to normalno za taj uzrast i nisam mu branila niti ga kritikovala kod njegovih 'igrica" svlačenja i dodirivanja. Zabrinula sam se kad sam primetila da on često dira svoju guzu i to kod njega izaziva erekciju. Npr. leži na stomaku i valjuska se a pri tom dira guzu ili stavlja neku igračku na nju, npr. pištolj. Neki dan smo se šokirali. Videli smo kroz ključaonicu da je sa još jednim drugom od 5 godina, igrao te igrice. Svukli su se i legli jedan na drugoga. Posle mi je rekao da su stavljali pišu u guzu. Strašno sam se uznemirila, jer ne znam ni odakle mu te ideje, nije imao pristupa ni takvim filmovima ni časopisima. Objasnila sam mu da je to sramota i da se tako ne igra sa dečacima. Ali i dalje ne znam zašto ga je to privuklo i zašto stalno dira guzu. Ne znam ni šta da radim ni kako da se postavim u ovakvoj situaciji. Možda je to prolazna faza ali jako sam zabrinuta.

Hvala unapred i nadam se skorom odgovoru.

Poštovani doktore,

Ljudi pametuju previše kada je u pitanju savetovanja pri vaspitanju dece. Interesuje me stručno mišljenje, da li deca od godinu dana, a i nešto ranije treba ili ne treba da prate televizijske sadržaje namenjene deci, kao i emisije o životinjama, muzičke emisije i emisije sličnog tipa.

Hvala

Poštovani,

imam jedan veliki problem. Naime, ja svog muža veoma volim, ali ne onako kako se muž treba voleti. Ja njega volim gotovo kao brata. Inače, ja imam 26, a on 30 godina, i u braku smo 6 godina. Ono što je problem, to je da ja prema njemu ne osećam seksualnu želju više gotovo uopšte, ali s druge strane imam potrebu za njegovim prisustvom, tačnije zagrljajem i razgovorom, koji dobijem veoma retko, jer izuzetno mnogo radimo, i po 12 sati, pa on kada dođe kući uglavnom nema volje niti da me zagrli, niti da priča sa mnom, već samo da legne i da spava. I ono malo slobodnog vremena koje ima ne voli da provodi sa mnom, jer smo izuzetno različite ličnosti-njemu je potreban pasivan odmor, a ja sam mnogo aktivnija, pa nam je teško da uskladimo želje: s jedne strane ja ne želim da žrtvujem svoja interesovanja i da ostajem kod kuće u retko slobodno vreme koje imam, a s druge strane ni on ne želi da sa mnom šeta, ide na sportove i razna dešavanja, jer njemu jednostavno to ne prija. A s njegove strane je kompromis gotovo nemoguć, ja još i ponekad želim da se uskladim sa njegovim željama, ali on sa mojima ama baš nikad ne. I tako je došlo do toga da gotovo nikad ne provodimo vreme zajedno. Meni on nedostaje u mom životu, jer iako živimo pod istim krovom, naše zajednički provedeno vreme je ili u spavanju, ili u eventualno ponekom zajednički pogledanom filmu (i to sve ređe, jer čak ni tu ne možemo da uskladimo ukuse). Ipak, ne nedostaje mi seks sa njim, već mi jednostavno nedostaje da bude tu, da pričamo, da radimo bilo šta zajedno. U poslednje vreme se pitam da li me je možda on "naučio" da ga volim na taj način-kao brata, ili druga. Naime, on je poprilično pasivan, nikad nema inicijativu u seksu, u zagrljaju, maženju, ma u stvari, gotovo ni u čemu, a smatra da seks nije bitan u vezi, već je najbitnije uzajamno poštovanje i iskrenost. Ok, i ja mislim da je to izuzetno važno, ali za tim ne zaostaje ni iskazivanje pažnje i poneka fizička nežnost. Jer, ovo sad je već postalo bratsko-sestrinska veza. U sve to se umešalo i to što mi se poslednjih par meseci veoma sviđa jedan muškarac, te sve češće razmišljam o njemu, i o tome da li je moj muž zaista prava osoba za mene, da li bih se sa nekim drugim osećala emotivno ispunjenijom, koliko je bitna fizička ljubav itd? Da napomenem i to da mi je muž prvi i jedini muškarac u životu, tako da i to igra veliku ulogu-bukvalno se ponekad osećam kao da nemam pojma o muško-ženskim odnosima i o ljubavi uopšte. Svog muža zaista cenim veoma i volim ga, jer ima izuzetno mnogo pozitivnih osobinama, ali više nisam sigurna da li ga volim na pravi način. Kad pomislim da se raziđemo hvata me panika, prosto imam osećaj da bi mi neko istrgnuo deo duše i da bi tu ostala jedna velika rupa, a s druge strane izjeda me krivica zašto onda mislim o drugom muškarcu i to tako intenzivno, i na fizičkom i na psihičkom nivou. Ne znam šta mi je činiti, prožima me neka dosada, osećaj neispunjenosti, stalno razmišljam da li je moj muž onaj "pravi", pa se posle dozivam pameti da je pravi ako ja želim da to bude. Iskrena da budem, najviše bih volela kada bih mogla da napravim neku pauzu u našem braku, i da vidim kako je to biti i sa nekim drugim, pa da onda ja odaberem. Egocentrično, zar ne? Ali, svesna sam da to ne može biti, tako da to ostaje u domenu mašte. Pitam se da li ovako treba da izgleda jedan srećan brak, ili smo na nekoj raskrsnici gadno pogrešili smer? Nadam se da Vas nisam previše zbunila, puna sam pitanja, ali i sama ih teško definišem. Ne znam šta da radim? S mužem ne mogu normalno da razgovaram, jer je on izuzetno zatvoren, sve se svodi na saslušavanje mene, a on nikad nema šta da kaže, i njegovi odgovori su samo "ne znam", "nisam pametan"... A na predlog o razvodu, on isto reaguje kao ja, kaže da ne zna kako bi to prevazišao, ali da možda zaista možemo da nađemo nekog ko nam više odgovara, spram svog tipa ličnosti. On tu priču nikad ne bi sam inicirao, isto kao što nije inicirao ni našu vezu, niti brak. Nekad mislim da sam sama izmislila problem, jer zaista osećam ljubav prema njemu i od njega, ali s druge strane kad pogledam to da nikad ne provodimo vreme zajedno, imamo seks jednom u dva meseca, i to "zato što bi trebalo", a još uvek smo veoma mladi itd. Onda pomislim da tu nešto nije sasvim normalno. Šta vi mislite?
Hvala vam na svakoj vrsti pomoći od srca.

Poštovani,
Imam devojčicu od pet godina. Često se duri, neće da sluša, kad podviknem ili je pošaljem u sobu, počinje plač, vrištanje ali i tad tera po svome, tvrdoglava je i jednostavno mora da istera svoje, tako da ne znam kako da se ponašam?
Hvala i pozdrav.

Poštovani,

unapred htjela bih da vam se ispričam ako uradim neka gramatička greška, jer malo poznajem srpsko-hrvatski jezik. Moje pitanje nije iz neka oblast nego je opšto i ne primoravam vas da odgovorite. Ja sam učenica iz srednja medicinska skola treći razred. Do sad sam postigla odlicne rezultate iz svaka oblast ali imala sam i još imam probleme zbog koji sam posavetovala psihologa i psihijatra. Plašila sam se svega i profesore i neuspeha. Sad je došlo vreme da odaberem fakultet na koji bih išla za godinu dana. Volim medicinu al sam se razočarala iz onoga sta sam videla do sad u bolnici. I bojim se onoga što me zapravo očekuje na fakultetu. Shvatila sam da je medicina teška nauka i neću da opet tražim pomoć psihijatra i antidepresive. Da li ako produzem sa medicinom neću upropastiti svoj život? Kad bih mogli da ponovo odabirate svoju profesiju da li ćete ponovo izabrati lekarskoj?

Unapred vam se zahvaljujem. Pozdrav

Poštovani,

Nadam se da mi stvarno možete nekako pomoći ! Imam 19 god, maturant sam i vrlo sam zabrinuta, strah me i nemam kome da se obratim. Imam bulimiju, sve sto pjedem odmah ispovraćam, unervozim se i nikako ne mogu da se kontrolišem. Pokušala sam na razne načine, tačno isplaniram kad i šta da pojedem ali nikada to ne mogu da ispoštujem. Krijem hranu da sam manje izložena, ali jednostavno mali stres i ja odmah posrnem za hranom. Očajnički vas molim da mi odgovorite, date savjete, nemam kome da se obratim! Roditelji me ne bi shvatili, u mom gradu nema nikakvo savjetovaliste za adolescente pa zato tražim pomoć od vas. Planiram da studiram ali se plašim zbog ovog stanja, samo ću više zabasati u probleme.

Hvala

Poštovani,

Sin je 5. razred osnovne škole, nikako ne zna matematiku, kome i gde se mogu obratiti, ovde u Novom Sadu za pomoć?

Hvala

Poštovani dr,

majka sam dvoje dece, i starija ćerka će u junu imati 3 godine, a beba ima 5 meseci. Nakon dolaska bebe u našu kuću, starija je kao sto sam i očekivala odreagovala burno, nešto se smirilo nešto ne. Jos uvek je poprilicno razdražljiva, kenjkava, do te mere da me sad već zabrinjava. Uz sve to, vratili smo noćnu pelenu koju nije koristila 4-5 meseci pre dolaska bebe. Još uvek je koristi i ne pokazuje interesovanje da je skloni. Treba li da reagujem i kako ili samo da pustim da se sve vremenom sredi?

Hvala