Poštovani,

ne znam odakle da počnem, možda od početka. Odrasla sam u porodici gde je otac uvek bio dominantan, odlučivao o svemu, mama je bila ta koja je ispunjavala njegove želje, "trpela" zbog dece, a nas decu strašila tatom, koji je mada fakultetski obrazovan, jedan jako nezgodan čovek koji nikad nije bio zadovoljan našim uspesima (imam još brata) i umesto da nam uvek bude podrška, svoje vaspitanje je je fokusirao na - Ti to ne možeš, nadajući se valjda da ćemo mi u životu postići nekakve zadovoljavajuće rezultate i tako postati odgovorni. Na naki način i jesmo ali mislim da smo jako ogorčeni i nezadovoljni u sebi. Uz sve to se desio i prokleti rat pa smo odvojeni od sredine u kojoj smo živeli. Ja sam pre toga imala jednu ljubavnu vezi koja se završila traumatično, bila sam sa jednim čovekom verovatno iz potrebe za tom toplinom koju nisam osjećala od svojih roditelja, ostala u drugom stanjui pobacila. Osjećala sam da to nije to. Posle sam imala par ljubavnih veza, ne toliko ozbiljnih, ali sam vrlo brzo ulazila i izlazila iz njih. Onda sam upoznala svoga muža kojem sam ispričala tu priču i priču za roditelje, ali koji ni zbog čega nije hteo da se odvoji od mene. Hteo je porodicu sa mnom. Jednu bebu smo izgubili u toku bombardovanja, bilo je vrlo traumatično za oboje. Posle toga sam ponovo ostala u drugom stanju, ali sam stalno bila u strahu da će mi se opet isto desiti i da je sa spontanim bila kao neka kazna za ono što sam uradila sa prvim. Muž je počeo da se bavi priv. poslom i nije ga bilo po celi dan. Otišla sam da se porodim, samo me ostavio u bolnici i otišao da radi. Naravno pošlo je po zlu i beba je jedva ostala živa, reanimirana. A ja sam ga molila da bar ostane samnom. Dete je danas zdravo, hvala bogu. Nakon godinu dana ponovo ostanem u drugom stanju i dogovorim se sa mužem da ostavim bebu i da će mi on maksimalno pomoći oko dece, odnosno učestvovati u njihovom vaspitanju. Naravno ništa od toga. Posao je važniji, jer od čega ćemo da živimo. Svoju decu obožavam i sve bih dala za njih, ali sam do sada bila jako popustljiva, a muž pogotovo, stalno im kupuje poklone, u poslednje vreme najviše igrice, imaju sigurno 1000 raznih cd-ova. Ali do njihove 5-6 godine, na igralište ih je izveo možda 2-3 puta, a kada nedeljom treba da idemo zajedno obično se posvađamo jer ga ja jedno 2-3 sata opominjem da treba da krenemo. Sve je podređeno njegovom poslu, odnosno sticanju. On je odrastao bez majke kojoj je bio oduzet jer je bolovala od postporođejne depresije, sa ocem koji mu je sve dozvoljavao, i koji je posle promenio još dve žene i mlad umro. Stavovi oko vaspitanja (konkretno preterano igranje igrica, crtanih) su nam totalno različiti izazivaju sukobe, muž viče na mene, posle ja na decu. Ukoliko ja nešto zahtevam od dece pred njim i oni se bune, on je uvek na njihovoj strani, onda ja na kraju pobesnim i na žalost istučem decu.  Jer u tom trenutku mi se čini da nemam drugi izlaz. Ne mogu to nazvati pravim zlostavljanjem, (i ja sam kao mala dobijala batine, pa se sad to izgleda ponavlja.) ponekad se i uspijem dogovoriti sa mužem da im zabrani igrice (znali su biti za kompjuterom i po10 sati, a da on spava) ali ne zadugo, kako kad on igra travian po celu noć. Tako nemam poverenja da ih ostavim sa njim u kući, morala bi pozvati po 20 puta da proverim jesu li budni i jesu li odradili domaći. Kad smo ušli u brak ja sam imala svoj posao, pa smo posle toga zajedno osnovali firmu, jer bože moj, šta da radim za drugoga, pošto je privatna firma u pitanju nemam fiksno radno vreme, ali učestvujem koliko god mogu, kontrolišem radnike, prodajem, po struci sam knjigovođa. Međutim ukoliko mu se za bilo šta usprotivim, on mi kaže da šta ja hoću, on me hrani i oblači i imam sve!. Imam li zaista? Bojim se da ne naškodim više svojoj deci i sebi! Da li sam zaista sebična i sujetna?

Uunapred zahvalna

Poštovani,

problem je ponašanje moje devojčice koja ima 4g. Odkako je krenula u vrtić (pre god dana) njeno ponašanje je sve gore i gore. Inače je i pre vrtića bila jako živahna i prkosna ali sada je jako bezobrazna. Počela je da se pljuje, tuče, psuje, vaspitačica nije htela da je vodi na ekskurziju zbog toga. Kući je još gora. Kad je pitam zašto to radi, kaže "zato što mi se smeju". Imam osećaj da se ona u vrtiću tako ponaša jer konstantno želi da bude u centru pažnje neshvatajući da to nije dobro. Ja sam već otupela od pričanja ali ona jednostavno ne sluša. Izbegavam da je tučem iako nekad stvarno dobije po guzi ali onda je sve još gore. Kad je kaznim ostajanjem u sobi u stanju je sat vremena da vrišti iako ne sme sama da izađe iz sobe, dok ja ne uđem i ne kažem joj da može da izađe. Onda joj pokušavam objasniti da to nije lepo i zašto nije lepo ali sve to traje 5min i opet po starom. Inače je jako inteligentna ali to pokazuje samo u momentima kada ona želi i koji jako kratko traju. Pažnja joj je kratkotrajna, ništa je ne zanima, ceo dan samo trči, ruši, svadja se. Često kad je pitam nešto ona odgovara nešto što nema veze s tim, tipa "jel znaš da nije lepo to i to" ona odgovara "vidi ptice napolju" i sl. Ona tačno isprobava moje granice a ja sam nemoćna u tome jer na kraju sve bude kako ona hoće jer izluđuje ukućane zbog tog vrištanja i histerisanja. U tim momentima ništa ne pomaže, ni razgovor ni dogovor ni batine. Kako da reagujem u tim situacijama koje su veoma česte tokom dana? Voli vodu jako, pa je pustim pola sata, sat dnevno da se igra s vodom ali to je jedino što nju smiruje i u čemu se ona nalazi. Ne želim da je druga deca ismevaju ili izbegavaju zbog tog ponašanja ili da ima problema danas, sutra u školi. Svesna sam da je to najveća moja greška jer nisam provodila dovoljno vremena uz nju jer sam studirala. Želim da joj se posvetim skroz sada ali ne znam kako da ispravim sve to. Molim vas da mi date konkretan savet kako se ponašati sa takvim detetom.

Hvala vam puno i veliki pozdrav.

Poštovani,

Imam dete u hraniteljstvu, koje sada pohađa drugi razred i još uvek ne može da se skoncetriše na određene zadatke, peva dok radi domaći, ne zna da sabira i oduzima a o tablici množenja, slabo, isto tako slabo čita, piše, ali pamti stvari koje njoj odgovaraju. Rukopis je strašan ništa ne sluša ili ne može da shvati šta se od nje traži. Inače mati je u Vršcu u duševnoj bolnici, dijagnoza mi nije poznata, ali je doživotno na posmatranju. Želim malenoj da pomognem ali neznam kako, da li se radi o disleksiji?

Hvala

Poštovani,

Kako raditi sa detetom koji ima sindrom disleksije? Šta radit ako ga ne prhvataju u školi iako znaju za njegov problem? Kako nastavnici trebaju sa njim da rade?

Hvala

Poštovani,

u braku sam 2 godine. Imamo ćerku 6 meseci. Venčali smo se posle 2 godine zabavljanja iz velike ljubavi. Od prvog dana braka do sada se stalno svađamo, on kaže da ga sve nervira kod mene, pun je nekog besa, gneva, isto to osećam i ja. Ipak mislim da se puno volimo, često se i pomirimo, ali na kratko. Često se i posvađamo zbog drugih! Jako sam tužna i uznemirena zbog svega. Probala sam da razgovaramo o problemu, ali on uvek kaže isto kako ja preterujem, da treba da se opustim, da ne slušam šta drugi kažu, da ako hoću možemo da se razvedemo, na meni je da odlučim. Molim Vas za savet! Da li ja zaista preterujem? Da ne zaboravim da smo se zbog tih svađa jako udaljili, 11 meseci nismo imali seksualne odnose!
Unapred zahvalna!

Poštovani,

imam veliki problem, u stvari ne znam ni sama kako tu pojavu da nazovem. Jer sam u totalnom bunilu i konfuziji. Sa mužem sam u braku skoro dvije godine, nazad do pet dana sve je bilo ok među nama, nikakve nesuglasice, ogromna ljubav, poštovanje. Međutim jednog dana je došao, kao da je prevrnuo svijest, počeo da mi navodi neke razloge, na primer: ti si suviše ambiciozna, što možda i jesam, abcija se uglavnom svodila na to da poboljšamo svoj život, idejama, sugestijama, a sve u cilju naše dobrobiti. Odmah je rekao da stvari ne funkcionišu među nama, da sam puna mana i da bi trebali da se raziđemo. Ubijeđena sam da ne postoji ni jedna druga žena. Znam da me voli, kao i ja njega. Do neba. Čemu takvo stanje i stav, svi oko njega mu zavide na meni, i on je to uporno tvrdio, da sam dobra, poštena, iz dobre familije, obrazovana, lijepa. Imam više nego dobre odnose sa njegovim roditeljima, koji su i sami u čudu, šta se dešava sa njim. A ja sam mu se totalno predala, i dušom i tijelom, totalno se podredila njegovim potrebama, nigdje ne izlazim, isključivo sa njim, pazim ga, brinem o njemu i bog mi pomogao ako znam šta se desilo sa njim. Dok se ovaj haos dešava, ja ne jedem, odbija mi organizam, pijem ljekove za smirenje, primam infuziju, gubim kilograme, a on kao i da ga nije briga, jedino uveče kao da mu se javi savjest pa me nazove i pita kako sam. Spava kod svojih roditelja. Odlučila sam da par dana napustim dom da se smiri, kao i ja. Još uvjek nemamo djecu, premda sam i ja to malo više gurala nego što treba, a sve zato što je jedinac i da voli djecu, baš kao i ja. Po 29 godina imamo. Molim vas da mi pomognete kako da razriješimo ovu situaciju, dođe mi da puknem i da ga otjeram do đavola, a već u sljedećem trenutku počinjem da plačem i kukam kako ga volim i da ne mogu bez njega. U katasrtofalnom sam stanju. Molim vas da mi date neke sugestije kako da se ponašam i gdje ja griješim.
Unaprijed Vam se zahvaljujem i sa nestrpljenjem očekujem vaš odgovor.

Poštovani doktore

Molim vas za savet u vezi moje sestre. Udata je, ima dvoje dece, ali se ponaša nemoguće. Previše je hiperaktivna, sve ona najbolje zna, ničiji savet ili primedbu ne prihvata, sa njom se ne može normalno komunicirati. Svađa se sa roditeljima često, majka joj smeta ne može da sluša nju i savete koje pokuša da joj da, iako joj majka sprema ručak, čuva decu i sve ostalo, a ona uživa. Ja kad pokušam da joj skrenem pažnju na nešto ona mi kaže da sam ista majka i spusti slušalicu, ne želi da sasluša bilo kakvu kritiku na svoj račun. Brine me to što prečesto nervira roditelje, a oni sve čine za nas, ali sa njom nikako da izađu na kraj (1970. godište je moja sestra) i majka se previše brine za nju i takvo ponašanje. Molim vas recite mi kako da se postavimo prema njoj jer ovo njeno ponašanje ni čemu dobrom ne vodi.
Unapred hvala i puno pozdrava

Poštovani doktore Stanković

jako sam zaljubljena u oženjenog čoveka i viđamo se skoro četiri godine. Želim da se udam za njega i provedem ostatak života sa njim! Njegova žena je jako povučena, nema svoje ja i ništa mu ne govori, čuva njihovu decu. Ja bi to rekla kao bebi siterka. Ono što me muči je to da osećam negde u dubini duše da on ne planira da se razvodi jer je ona kao vazduh pored njega, a kad bi se razvodio morao bi da deli imovinu sa njom što mu se ne isplati jer mu se ona ne meša u život. Molim vas doktore pomozite mi, jer ja njega iskreno volim. Šta da radim? Kako da doprem do njega i osvojim ga do kraja? Inače, ja imam 33 godine, a on 45. Unapred hvala i nadam se da ćete mi brzo odgovoriti jer danima ne mogu da spavam jer me ovo baš muči :-(