Seksualne diskfunkcije kod žena - Dispareunija

O određenim neprijatnostima tokom seksualnog odnosa se ne govori često i i dalje su tabu tema. Dispareunija je jedna od njih, a predstavlja bolni seksualni odnos kako kod žena, tako i kod mušakaraca. Muške seksualne disfunkcije (poput problema sa erekcijom, preranom ejakulacijom i impotencijom) su česta tema, dok je kod žena situacija suprotna. Ovaj problem se češće dešava ženama.

Do dispareunije dolazi kada pri seksualnom odnosu tj. penetraciji žena ne uživa, već joj to izaziva različite nivoe bola, od nelagode do jakog bola. Može se javiti kod žena svih doba i to je signal koji nam naše telo šalje i koji nikako ne treba da se trpi, već je potrebno pronaći njegov uzrok i potražiti pomoć. Kako bi se pronašao pravi razlog pojave ovog problema pre svega treba otići kod ginekologa.

Uzroci dispareunije mogu biti psihološki i organski (fizički):

• Psihološki uzroci bolnog odnosa mogu biti grubost i/ili nezainteresovanost partnera, što uzrokuje nedovoljnu stimulaciju i predigru, zbog čega je smanjeno izlučivanje sekreta u vagini i samim tim dolazi do neprijatnosti pri penetraciji. Psihološki uzroci u velikom broju slučajeva mogu se rešiti kvalitetnom komunikacijom sa partnerom i na taj način se postepeno doći do savladavanja poteškoća u seksualnom odnosu.
• Organski uzroci bolnog seksualnog odnosa mogu biti upalni procesi polnih i mokraćnih organa, oštećenja sluznice vagine kontraceptivnim sredstvima (kondom, dijafragma, spermicidne kreme, spirale itd.) Kod žena u perimenopauzi i postmenopauzi, zbog nedostatka polnih hormona, dolazi do atrofije (stanjenja sluznice) vulve (velike i male usne) i vagine kao i suvoće koja znatno narušava kvalitet seksualnog života.

Otkrivanje problema:

Kao i kod svakog drugog zdravstvenog problema, za početak je bitno utvrditi karakter i intenzitet bola kako bi lekar znao kako dalje da deluje.

Ciste:

Ukoliko tokom menstruacije postoji tupa i jednostrana bol, koja postaje oštra i probadajuća za vreme penetracije, u oko 30 % slučajeva problem je folikularna, odnosno vodena cista koja se otkriva ultrazvukom. Ovo nije opasno stanje i takve ciste najčešće se povlače same od sebe za dva do tri meseca. Ako je dijagnoza potvrđena, može se nastaviti sa seksualnim odnosima, s tim da se sat vremena pre uzme kapsula ili čepić Ketonala, Voltarena ili nekog drugog ibuprofenskog pripravka, uz praktikovanje "gornjeg" položaja žene radi bolje kontrole ulaska penisa u vaginu.

Gljivične infekcije:

Ukoliko je bol za vreme i nakon odnosa propraćen svrabom, iritacijom i jakim crvenilom vagine i vulve uz osećaj žarenja i pečenja, to ukazuje na pojavu gljivične infekcije koja može, a ne mora biti propraćena sirastim sekretom. Gljivična vaginalna infekcija se zato često zove kandidijaza (kandida). Kako je kandida u niskim koncentracijama skoro uvek prisutna u vaginalnoj sredini, vaginalna kandidijaza ne mora biti izazvana spoljnom infekcijom, već je u većini slučajeva uzrokovana smanjenom odbranom vaginalne sluzokože, koja više ne može da reguliše množenje gljivice. Ovo se najčešće javlja nakon korišćenja antibiotika. Zbog toga je izuzetno važno da se u toku antibiotske terapije podrži vaginalna flora, kako bi se sprečio razvoj kandide.

Ako se dijagnostifikuje gljivična infekcija, potrebno je početi sa propisanom terapijom kod oba partnera, uz apstinenciju od seksa za vreme trajanja terapije. Nakon toga se preporučuje odnos s kondomom sve dok se lokalna terapija od tri dana sa vaginaletama ne ponovi nakon menstruacije.
Da bi se sprečila pojava infekcije bilo bi dobro da se koristite posebni preparati za intimnu negu koji neće narušiti prirodnu floru vagine. Takođe, potrebno je izbegavati prečesto nošenje tanga gaćica kao i veša koji nije pamučni. Svaki put kad se iz bilo kog razloga koristi antibiotski preparat, bitno je koristiti vaginalete protiv gljivica.

Miomi:

Još jedan uzrok bola pri odnosu mogu biti i miomi na materici. Miomi su benigni tumori mišićnog tkiva materice koje mogu imati simptome, ali u velikom broju slučajeva nemaju. Simptomi koji se javljaju su bolovi u krstima tokom menstrualnog krvarenja, povremeno probadanje u stomaku i povećana potreba za mokrenjem. Žene sa miomima tri puta češće se žale na bolan seksualni odnos, nego žene koje ovaj problem nemaju. Definitivna dijagnoza postavlja se ultrazvukom, a odluka o daljem postupku, nakon kojeg bi seksualni odnosi trebali biti bez smetnji, uzima u obzir intenzitet smetnji i starost pacijentkinje.

• Mali miom - bez komplikacija i simptoma, može se lečiti hormonski. Ovim lečenjem postiže se smanjenje mioma kod oko polovine pacijentkinja, što je često dovoljan terapijski učinak. Koristi se ukoliko žena želi još dece, ukoliko se iz bilo kojih razloga ne može pristupiti hirurškom zahvatu odstranjenja mioma ili materice, ali i kao priprema za operativno lečenje.
• Veliki miom - koji uzrokuje simptome i razvija komplikacije preporučljivo je hirurški lečiti. Može se odstraniti samo miom (miomektomija) ili cela materica (histerektomija), što zavisi takođe od navedenih faktora i da li žena želi da rađa.

Epiziotomija:

One žene koje su rodile, a kojima je deo karličnog dna kod porođaja sečen, odnosno urađena je epiziotomija, imaju veću šansu da osete bol tokom odnosa. Takva bolna osetljivost ne bi trebalo da traje duže od tri meseca od porođaja. Ako bol perzistira, može se pokušati s masažom bolnog područja jednom dnevno lubrikantom. Masažom se desenzibiliziraju živčani završeci i koža postaje elastičnija. Ako takva terapija ne daje rezultate, pre odnosa se to područje može namazati kremom koja u sebi ima anestetsku komponentu, čime se smanjuje, odnosno uklanja osećaj bola. Ukoliko ništa od ovoga ne deluje, poslednja  mogućnost je operativni zahvat kojim se može ukloniti osetljivo tkivo.

Endometroiza:

Do dispareunije može doći i usled endometroize, tj. stanja u kome se ćelije endometrijuma (sluzokože materice) pojavljuju van materične duplje. Tu se razvijaju i podležu svim promena u toku menstrualnog ciklusa kao i normalne endometrijalne ćelije. Leči se ili hirurškim putem ili lekovima. Počinje se primenom analgetika koji se propisuju s obzirom na prisutne simptome, bez konačne dijagnoze. Kod blažih tegoba često je efikasna hormonska terapija. Pošto endometriozu u mnogim slučajevima podstiče višak estrogena, koji obnavljaju sluznicu, lekari često prepisuju gestogene ili kontraceptivne tablete. Ovo lečenje kod težih oblika endometrioze može potrajati i pola godine. Kod određenih slučajeva endometrioze terapija je isključivo operativna.

Perimenopauza (predmenopauza) i postmenopauza:

Žene u perimenopauzi i postmenopauzi takođe mogu imati problema sa bolnim seksualnim odnosnom zbog izrazite suvoće vagine. Kako nivo hormona opada, promene se dešavaju i u vagini, tj. sluznica vagine postaje atrofična i manje elastična. Neke žene imaju osećaj svraba i pečenja. Prilikom seksualnog kontakta potrebno je duže vremena da vagina postane vlažna. Vaginalna suvoća može uzrokovati bol prilikom seksualnog odnosa, a isto tako lakše dolazi do vaginalne infekcije. Na tržištu postoje lokalni dodaci estrogena koje, prema preporuci ginekologa, žena stavlja u vaginu određeno vreme, nakon čega vagina postaje dovoljno vlažna, a snošaj prestaje biti bolno iskustvo.
Do suvoće vagine može doći i u reproduktivnom dobu i to kod žena koje uzimaju antidepresive i oralnu kontracepciju. Kod njih se mogu javiti smanjena seksualna želja (libido) i onemogućeno seksualno uzbuđenje. Žene koje doje imaju snižen nivo estrogena i suvu vaginu, pa takođe mogu imati bolan snošaj. Tegobe prestaju kada prestane da se uzima terapija koja dovodi do vaginalne suvoće, odnosno sa prestankom dojenja. Do tad se, pre odnosa, mogu koristiti lubrikanti na bazi vode.

Zavaljena materica, upalne bolesti creva, upala Bartolijeve žlezde, itd takođe su stanja koja mogu izazvati bol i neprijatnost pri seksualnom odnosu i koja treba otkriti i na njih terapijski reagovati.

Dijagnoza

S obzirom na brojne uzroke koji se mogu naći u pozadini bolnog snošaja, dijagnoza zasniva se na opsežnoj anamnezi početka i karaktera smetnji kao i detaljnom kliničkom pregledu i odgovarajućim dijagnostičkim postupcima. 

Lečenje je složeno i često traži tzv. multidisciplinarni pristup tj. saradnju lekara različitih specijalnosti (ginekolog, psihijatar, endokrinolog, urolog). 

Temelj za pozitivne rezultate terapijskog pristupa svakako je otvoren odnos seksualnih partnera i poverenje u lekara koji rešava problem.