Šećerna bolest i reumatizam

Kada je otkriven insulin 1921. godine, značajno se produžio životni vek obolelih od šećerne bolesti. Dobro je poznato da su tzv. akutne komplikacije ili neposredni problemi vezani za šećernu bolest posledica hipo ili hiperglikemije.

One mogu nastati u periodu od nekoliko minuta, do nekoliko dana i ako se na vreme prepoznaju, mogu se uspešno otkloniti.

Infekcija, takođe, predstavlja stalnu opasnost za ove bolesnike, zato što su u pitanju bakterije često otporne na različite antibiotike. Međutim, ono što je neposredna posledica produženja životnog veka obolelih je postepeno oštećenje različitih organa u telu, među kojima su najčešće zahvaćeni oči, bubrezi i srce.

Takođe, tokom vremena, može doći i do oštećenja nervnog sistema i malih krvnih sudova. Za ove komplikacije obično je potrebno da proteknu godine, pa čak i decenije, pa se zbog toga i nazivaju  hronične komplikacije šećerne bolesti. Radi toga je neobično važno prepoznati okolnosti koje dovode do pojave ovih komplikacija i što pre preduzeti odgovarajuću terapiju. Oštećenje malih krvnih sudova leži u osnovi zahvatanja oka i bubrega.

Oboljenje srca kao što je angina pektoris, infarkt mozga – šlog, kao i pojava grčeva u nogama pri hodu su posledica oštećenja velikih krvnih sudova. Ako se vremenom smanji osećaj  za dodir, temperaturu i bol u bilo kom delu tela, pre svega u šakama i stopalima, znak je zahvatanja perifernih nerava.

Reumatske manifestacije u obolelih od šećerne bolesti su najčešće posledica hroničnih komplikacija, a pre svega oštećenja nervnog sistema i krvnih sudova. Iako su neka istraživanja pokazala da kolagen kože i tetiva mladih osoba sa šećernom bolesti odgovara po starosti osobama u petoj ili šestoj deceniji života, samo neke reumatske smetnje se mogu pripisati preteranoj fibrozi kolagena  i njegovom ubrzanom starenju.

Najčešće, i možda najneprijatnije reumatske manifestacije kod bolesnika sa šećernom bolešću javljaju se na šakama i stopalima. Koža prstiju šaka, često je otvrdnuta - fibrozno izmenjena, a sami prsti su  u tzv. kontrakturi, drugim rečima ne mogu potpuno da se isprave.

Takođe, mogu se primetiti na dlanovima, često obostrano, fibrozne trake sa mestimičnim zadebljanjima. One se nazivaju Dipitrenove kontrakture. Naročito noću, mogu se javljati žigajući bolovi u predelu prva tri prsta šake, što je jedan od prvih znakova prisustva tzv. karpal-tunel sindrom - stanja u kojem je medijalni nerv priklješten u kanalu na ulasku u šaku. U nekim okolnostima, mogu se istovremeno pojaviti bolovi u ramenu i šaci iste strane tela, što se naziva sindrom rame-šaka. Osnovni poremećaj, tada je u mekim tkivima, oko zgloba ramena, gde dolazi do zapaljenja tetivnih pripoja, a bolovi u šaci su refleksne prirode.

Neosporna je činjenica da oboleli od šećerne bolesti imaju značajno veće probleme sa stopalima od zdravih.

U medicinskoj literaturi, ali i u svakidašnjem životu odomaćio se termin dijabetično stopalo. To je skup različitih pojava i poremećaja koje se ispoljavaju na stopalu dijabetičara, a posledica su, pre svega, oštećenja perifernih nerava i krvnih sudova.

S obzirom na smanjen osećaj bola u predelu stopala i poremećaj ishrane zbog oslabljene cirkulacije i najmanja  trauma u tom predelu može biti od velikog značaja. Zato je veoma važno da se pri obavljanju dnevne higijene obrati pažnja na stopala, odnosno na pojavu ragada u koži, žuljeva, zanoktica i gljivičnih promena. Ovo su najčešće i ulazna vrata za infekciju.

U nekim ređim slučajevima, zglobovi stopala mogu biti oštećeni u značajnoj meri tako da dolazi do potpunog spuštanja svoda stopala i poremećaja njegove arhitekture. U tim okolnostima, pojava opisanih kožnih promena je još češća.

Najteži oblik oštećenja stopala u obolelih od šećerne bolesti je tzv. Šarkoova artropatija, odnosno, destrukcija kostiju zglobova, kao posledica potpunog odsustva senzibiliteta. Pri tome može se razviti i masivna osteoliza, odnosno resorpcija kosti i nametnuti potrebu za amputacijom.

Nema sumnje da je smanjenje koštane gustine prisutno u većem ili manjem stepenu u svim oblicima šećerne bolesti. Najgrublje rečeno šećerna bolest predstavlja rizik za pojavu osteoporoze. Imajući to na umu treba uputiti sve pacijente od šećerne bolesti na pregled kojom prilikom bi im bila izmerena koštana gustina osteodenzitometrijom.

U odnosu na dobijen nalaz treba preduzti prevenciju ili terapiju osteoporoze.

Još jednom reumatskom oboljenju pripisuje se povezanost sa šećernom bolešću, mada ono nema veći klinički značaj. Naziva se difuzna idiopatska skeletalna hiperostoza, odnosno okoštavanje vratnog i grudnog dela kičme. Osnovne tegobe pacijenta su ukočenost a posledica su okoštavanja ligamenata kičmenog stuba. Veoma je značajno razlikovati ovaj poremećaj od  tzv. Becheterewljeve bolesti koja u osnovi ima zapaljenske procese ligamenata kičmenog stuba i javlja se kod mladih muškaraca. Takođe postoje dokazi da je pojava gihta češća u obolelih od šećerne bolesti.

Osim pomenutih reumatskih manifestacija, koje se mogu pojaviti u bolesnika sa šećernom bolešću, veoma je važno istaći mogućnost istovremenog prisustva tzv. zapaljenskih reumatskih oboljenja i  šećerne bolesti. Među ova oboljenja spadaju reumatoidni artritis, sistemski eritemski lupus, Sjögrenov sindrom, progresivna sistemska skleroza i brojni vaskulitisni sindromi. Njihovo lečenje u značajnoj meri može biti otežano prisustvom šećerne bolesti s obzirom da osnovni lekovi u njihovoj terapiji, glukokortikoidi, mogu u značajnoj meri poremetiti kontrolu glukoze u krvi.

S’ tim u vezi i neki drugi lekovi, koji se upotrebljavaju u terapiji reumatskih bolesti, kao što su Midol, probenecid, fenilbutazon itd. mogu uticati na kontrolu koncentracije glukoze u krvi oralnim hipoglikemicima.

Sa stanovišta lečenja potrebno je da pacijent sa šećernom bolesti obrati pažnju, odnosno registruje pojavu reumatske manifestacije i da je prijavi nadležnom specijalisti. U dogovoru sa reumatologom preduzeće se medikamentozno lečenje, primena lokalnih infiltracija anestetika i glukokortikoida  i fizikalna terapija.