Moć govora



U proteklih četrnaest godina praktičnog logopedskog rada, često sam čula od roditelja dece sa atipičnim razvojem govora i jezika sledeće: "Kad bi samo mogao da mi kaže šta ga boli...", "... samo da mi kaže šta želi...", "... samo da mi kaže kada ima fiziološke potrebe", "... samo kad bi mogao da me razume..." itd. 


Nadam se da će navedeni prikaz o ontogenetskom i filogenetskom razvoju govora i jezika biti od koristi u rasvetljavanju onog "samo" iz vapaja roditelja, kao inspiracija i ohrabrenje roditeljima, stručnjacima i svima koji su u neposrednom kontaktu sa decom, da očuvaju poverenje u deci i njihove mogućnosti i isprobaju sve dostupne puteve koji vode u kontakt sa detetom. Često će u ispitivanju dostupnih kanala komunikacije izroniti sasvim nepredvidivo biće deteta koje će vam pokazati na koji način može da vas prati. Ostanimo dovoljno dobroćudni i uporni, zato što je deci potrebno da "traćimo" vreme i pažnju na njih. 


Prema Luriji, svaka reč označava stvar, osobinu, radnju ili odnos (Lurija, A. 2000). Reč umnožava svet i omogućava čoveku da u mislima operiše predmetima čak i u njihovom odsustvu. Čovek ima dupli svet, svet neposredno percipiranih predmeta i svet slika, objekata odnosa i osobina koji se označavaju rečima. Iz reči ne nastaje samo umnožavanje sveta već i voljna radnja, koju čovek ne bi mogao izvršiti kad ne bi vladao jezikom. U ovome se ogleda jedna od najvažnijih funkcija govora i jezika - regulacija ponašanja. Reči najčešće imaju više značenja. Preciziranje značenja reči odnosno izbor reči ostvaruje se pomoću date situacije, konteksta u kojem reč stoji, a ponekad i pomoću tona kojim se reč izgovara. I ne samo to - reči ne postoje u našem pamćenju same za sebe, već su povezane sa čitavom mrežom drugih reči sa kojima dele neke zajedničke elemente bliske po predmetu, situaciji ili ranijem iskustvu. Reč je centralni čvor za celu mrežu slika. Ovi kompleksi asocijativnih značenja nazivaju se semantičko polje. Reč dakle imenuje ili reprezentuje predmete, izaziva bliske asocijacije analizirajući pri tom dublje predmet koji predstavlja. Analizirajući ili uopštavajući funkciju reči nazivamo kategorijalnim značenjem. Apstrahujući obeležje i generalizujući predmet reč postaje oruđe mišljenja i sredstvo opštenja. 

Prema Bugarskom, usvajanje maternjeg jezika ne svodi sa na mehaničko oponašanje govora odraslih, već je stvaralački proces, a ovu "živu istinu" vezanu za proces razvoja jezika i govora jasno uočava, opisuje i razmatra i Kornej Čukovski u delu "Od druge do pete" (Čukovski, K. 1986.) čiji se vispreni uvidi u zapadnoj literaturi mogu prepoznati kao savremena istraživanja o fonološkoj svesnosti i njenom značaju u ranom razvoju jezika kao jedne od najviših kognitivnih funkcija.

Prvi krici novorođenčeta i rani oblici gukanja isti su svugde u svetu, jer sva deca poseduju isti govorni aparat i u stanju su da proizvedu iste zvukove, bez obzira na to da li se oni stvarno koriste u jezicima. Razlike se pokazuju tek nekoliko meseci kasnije, kada dete, izlazeći iz faze "univerzalne fonetike" počne da vezuje zvučne celine sa određenim značenjima na način približan praksi odraslih oko njega - dakle kad počne da uči specifičan jezik date sredine. Ovaj proces odvija se u etapama. Dete već od rođenja reaguje na govor koji čuje, a potom počinje i da ga podražava, u početku samo približno, ali vremenom sve veštije. Pošto je kroz plač, gukanje i brbljanje isprobalo sve moguće glasove, ono počinje da izgovara pojedine reči mama, tata, baba, nana. Lurija upozorava da najbliže značenje reči može da zavisi od toga u kakvom se položaju dete nalazi, ko govori datu reč i kakvim glasom, da li je praćena gestom i itonacijom ili nije. Može se zapaziti da se značenje reči menja sa promenom situacije. On navodi istraživanje M.M. Koljcove, čiji se eksperiment sastojao u sledećem: detetu je imenovan određeni predmet; ono je usmeravalo svoj pogled i težilo prema njemu; zadatak istraživača je bio da prati koji uslovi su potrebni da bi dete shvatilo značenje reči i pripisalo ga određenom predmetu ili radnji. Pokazalo se da u najranijim etapama razvoja dete usvaja znakovnu funkciju reči samo ako se nalazi u određenom položaju, npr. ležećem ili ako je reč izgovarao određeni subjekat (npr. majka) i ako je bila praćena određenim gestom i intonacijom. Ukoliko su svi navedeni uslovi bili prisutni, dete je pratilo predmet i usmeravalo se prema njemu. Ali ako nije bilo jednog od tih obeležja, reč je gubila svoju predmetnu pripadnost i dete na nju nije reagovalo. U slučaju sedmomesečnog deteta bilo je dovoljno da dete promeni položaj iz ležećeg u sedeći i reč bi već gubila svoje značenje, a reakcija na nju je iščezavala. U sledećoj fazi, ovo obeležje izgubilo je svoju bitnost, ali je bilo važno ko izgovara reč, kakvim tonom i da li je praćena gestom. Tek u drugoj polovini ili krajem druge godine života reč dobija svoju čvrstu predmetnun pripadnost. Znakovna funkcija reči u pasivnom jeziku deteta prolazi kroz komplikovani razvoj. Vigotski upozorava da iza značenja reči stoji afekt, u drugoj etapi su iza nje pojmovi pamćenja, a u trećoj etapi se reč zasniva na složenim sistemima verbalno-logičkih odnosa. Neke od detinjih reči su zapravo reči-rečenice. Npr. "Juku" može da znači "hoću lutku", "imam lutku", "vidi lutku" i sl. Zatim dolaze dvočlani iskazi - "kupa juka" (lutka se kupa), "mama kapa" (mamina kapa), a potom i šire konstrukcije. Deca najpre usvajaju najopštija gramatička pravila, a potom posebno uče izuzetke. Opšta pravila pokušavaju da primene svuda i tada čujemo tokom treće i četvrte godine konjovi, čoveci, nećem - tzv. motivisane greške. Govor deteta u drugoj i trećoj godini razumljiv je tek ako se uzme u obzir situacioni i intonacioni kontekst. Ukoliko od deteta ovog uzrasta zatražimo da nam ispriča šta je videlo u zoološkom vrtu pokazaće se da zatvorena šema iskaza još uvek nije učvršćena: "Eto tamo sam video medveda, a on je veliki, njega se boje...A Kolja ima malog psa, on laje. On ga hrani mesom..." itd. Tek se u školskom uzrastu motiv i program iskaza učvršćuju i to formiranjem i razvojem unutrašnjeg govora deteta. 


Dete, polazeći od onoga što je čulo, uči kako se na isti kalup prave iskazi koje ono nikad nije čulo, a koje neprekidno stvara. Dete usvaja sistem pravila koja leže u osnovi svih rečenica tog jezika, njegovu gramatiku. Predpsotavlja se da u detinjem mozgu postoje strukture nauci još nedovoljno poznate, koje omogućuju rekonstruisanje gramatike sopstvenog jezika na osnovu govornog uzorka. Jezički razvoj deteta odvija se u neprekidnoj interakciji sa razvojem drugih mentalnih funkcija. Polazeći od uzoraka govora koje čuje, a u procesu intelektualnog sazrevanja koje omogućuje kreativna sprega jedinke sa okolinom, dete već pre polaska u školu u velikoj meri ovladava gramatikom svog jezika i poseduje prilično bogat rečnik. Naravno, učenje ovde ne prestaje, dete nastavlja da dograđuje gramatiku, a nove reči i izrazi uče se do kraja života. Srazmerna brzina i lakoća ovladavanja maternjim jezikom navode na zaključak da je sposobnost usvajanja i upotrebe jezika, koja podrazumeva osobeno mentalno ustrojstvo, bar jednim delom čoveku urođena i da se genetski prenosi.

Na opštem ljudskom ili biološkom planu, jezik čoveka određuje kao člana ljudskog roda, jer samo homo sapiens poseduje moć govora. Jezik je pojava sa mnogo lica, ali tri su lica glavna: jezik je sistem znakova tj. kod vezan za opšteljudsku sposobnost simboličke glasovne komunikacije, ali i društvena pojava vezana za postojanje jezičke zajednice (grupa ljudi koja međusobno komunicira zajedničkim jezikom) kao i psihička pojava, vezana za umni i duševni život čoveka. 

Govor je jezik u akciji i podložan je uticaju mnogih činilaca koji su u vezi sa našim psihofiziološkim i neuropsihološkim ustrojstvom, kao i našom životnom sredinom (zamor, zamuckivanje, defekti artikulacije, prekidi, lutanja pažnje, predomišljanja usred rečenice, buka itd.). Pa ipak, jezički obrasci lako prevazilaze ova osujećenja i mi se najčešće bez teškoća sporazumevamo. Društvena komunikacija putem jezika ima dva glavna vida; izražavanje i saopštavanje. Jezik nam omogućava da oblikujemo i izrazimo svoje misli, kao i svoja osećanja, želje, nade, strepnje -sve što čini deo našeg duhovnog života. To što izražavamo gotovo uvek je upućeno nekome izvan nas. Mi njima upućujemo pitanja i molbe, dajemo savete ili uputstva, izričemo pokude ili pohvale.

Jezikom se može uticati na ljude, oplemenjivati ih ili zavoditi, jer se čovekov svet jezičkim putem ne samo izražava, nego i stvara. Ono čega u stvarnosti nema i ne može biti u jeziku se za čas stvori. On može da učini da pukne grom iz vedra neba, da bilje i životinje progovore, da reke poteku uzbrdo, da mrtvi ustanu iz groba. Silna je moć jezika i te moći se valja katkad i pričuvati; kao i voda ili vatra, jezik je dobar sluga, a zao gospodar (Bugarski).

Jedna od najvažnijih formalno-funkcionalnih obeležja jezika je da se on prenosi i usvaja kulturnim putem, mora iznova da se uči i usvaja u svakoj narednoj generaciji. Jedna od posledica ovoga je neprekinuti lanac promena u jeziku od jedne generacije do druge.

Čovek je uronjen u jezik, a jezik ima više funkcija. Osnovna funkcija jezika je međusobno opštenje i sporazumevanje sa članovima grupe. Kognitivna funkcija jezika ogleda se u beleženju događaja, usmenom i pismenomp redanju, istorijskim zapisima, hronikama, utvrđivanju zakona, ustava, ugovora, u definisanju nacionalne pripadnosti. Estetska funkcija jezika u smislu izvora zadovoljstva prisutna je od gukanja deteta u kolevci, preko brzalica i razbrajalica, jezičkih pošalica kalambura, do igre sa pesmom, narodne i umetničke poezije pa i književnosti uopšte. Magijska funkcija jezika zasnovana je na verovanju u suštinsku i sudbinsku vezu između reči i onoga što one označavaju. Kontaktna funkcija jezika ogleda se u uspostavljanju kontakta sa sagovornicima i najuočljivija je pri pozdravljanju i konverzacionim klišeima ("Dobar dan.", "Kako ste?", "Šta ima novo?"). Funkcija održavanja kontakta oživi svaki put kada izgovorimo "Halo! Čujete li me?" ili "Pa ti mene uopšte ne slušaš". Metajezička funkcija jezika prisutna je kad jezikom govorimo o jeziku (zastupljena je u ukrštanju dijalekta i stilova i u prevođenju stranih jezika. Jezik ima i funkciju olakšanja kad služi kao ventil za otpuštanje suvišne emocionalne i nervne energije (uzvici, svađe, psovke). Predmetna ili referencijalna funkcija jezika izranja prilikom osnovnog usmeravanja na predmet ili pojavu o kom je reč (opis stvari ili događaja) (Bugarski, 1990). 

Koji jezik je najstariji? Da li su svi jezici potekli sa jednog izvora? Kako su nastale prve reči? - zapitao se Dejvid Kristal u svojoj enciklopediji jezika. Na ova pitanja do danas nije utvrđen siguran odgovor. Postoje zapisi o ratnim eksperimentima, kada su određeni pojedinci pokušavali da kontrolisanjem uslova dođu do podataka o tome koja će reč spontano prva biti artikulisana. Npr. Herodot je ostavio zapis o Psamtiku (iz 7. veka p.n.e.) dva novorođenčeta su negovana u smislu održavanja života, ali je strogo zabranjeno da se u njihovom prisustvu izgovara bilo koja reč. Prva reč koju su deca ponavljala iz dana u dan, ostali zvuci koje su produkovala nisu uzimani u obzir, je reč "bekos". Psamtik je naredio da se sazna u kom jeziku postoji ta reč i šta znači. Utvrđeno je da postoji jedino u frigijskom jeziku i da znači hleb. Tako je Psamtik zaključio da je frigijski stariji jezik od egipatskog. Bilo je još eksperimenata, ali postoji sumnja u autentičnost nalaza i zapisa. Zainteresovani se mogu bliže obavestiti u Kristalovom delu "The Cambridge Encyclopedia of Language". 


Pojavu jezika u istoriji ljudske vrste, njegovo formiranje i razvoj proučavaju biologija, naročito sociobiologija, antropologija, psihologija, semiotika, neurologija i lingvistika. Podaci iz antropologije na osnovu kojih je razmatrano pitanje pojave jezika odnose se na veličinu i oblik mozga. Utvrđeno je da nema direktne korelacije između veličine i oblika mozga i upotrebe jezika. Verovatno je porast broja moždanih ćelija omogućio intelektualni ili lingvistički kapacitet. Profesor Bojanin u svojoj neuropsihološkoj analizi filogeneze centralnog nervnog sistema takođe razmatra slične nalaze francuskih antropologa ali i Lurijine nalaze zasnovane na radovima sovjetskog antropologa Kočatkove. Ona je ispunjavala kalote lobanje čoveka određenom smesom, na kojoj je lobanja ostavljala otisak, pa se dobijao otisak konfiguracije mozga datog pojedinca. Kada je izvršeno presecanje od temena pa na dole zapaženo je da je donji deo parijetalnog režnja znatno širi kod neandertaloida nego kod bilo koje životinjske vrste na najvišem stepenu razvijenosti. To je oblast asocijativnih predela, gde se udružuju interpertacije čulnih i kinestekih draži kao i draži senzibiliteta sa periferije tela. Time se sažimaju iskustva kontakta na blizinu (dodir) i na daljinu (vid, sluh) sa kinestetičkim senzacijama u telu, otkriva se položaj tela u prostoru i ostvaruju se sheme akcije visoke složenosti. Sledeća oblast u kojoj Kočatkova otkriva bogaćenje kortikalnih oblasti jeste razvijenost donjih frontalnih predela čistog neandertalca. To su predeli koji odgovaraju organizatorima motorne izvršivosti govora. Ovim je onemogućena artikulisana vokalizacija, ali to još uvek ne daje podlogu za mogućnost komunikacije govorom. Govor je čin označavanja predmeta pri čemu reč kao znak i kao simbol sadrži pojam i znanje o tom pojmu. Nema tragova u staništima neandertalaca koji ukazuju na komunikaciju putem simbola. Možemo samo da predpostavimo, kaže Bojanin, da je modulacija glasa mogla imati neku ulogu međusobnog saopštavanja u aktivnostima ili da je otkrivala drugima određena stanja osećanja. Kod homo sapiensa naročito je razvijen prednji frontalni režanj mozga - aktivnosti su preciznije, zahtevaju duže usmeravanje pažnje, ulaganje truda, koncepti su elastičniji, a predmeti bogatijih oblika. Tu je oruđe sa dva sečiva, dleto i sve ono što se dletom dubi u kamenu. Potreba za šarama, za oblikovanjem predmeta iznad upotrebnih zahteva, na nivou estetskih potreba kao i bogatstvo društvenog života mogući su samo uzajamnom potrebom i usmerenim načinima komunikacije sa drugima. Sam čin crtanja ukazuje na visoke mogućnosti koordinacije pokreta, na određenu koncepciju prostora, sad prenesenu na predstavni plan, na društvene odnose i potrebe koje se sagledavaju na jednom predstavnom nivou u okviru simboličkih radnji ili čak i znakova, koji nemaju samo značenje rituala već i označavaju dato stanje osećanja. 

Druga grupa istraživača porekla govora (anatomi i lingvisti) tražila je odgovor u podacima o fiziološkom kapacitetu za govor. Vokalni trakt primata se veoma razlikuje u odnosu na čoveka. Oni imaju zaravnjene, dugačke, tanke jezike i manje prostora za pokret. Ne postoji fiziološka sposobnost i mogućnost promene konfiguracije vokalnog trakta da bi se proizveo spektar zvukovakoji je angažovan u govoru čoveka (Kristal, 1997). Na osnovu komparativnih analiza, razumno je predpostaviti da Australopitekus, koji se pojavio na Zemlji oko 4-5 miliona godina p.n.e. nije mogao da govori dok su nalazi o neandertalcu dvosmisleni (70-35000 god. p.n.e.). Poredeći vokalni trakt novorođenčeta, neandertalca i odraslog čoveka, uočena je njihova mogućnost za produkciju nekih prednjenepčanih suglasnika i centralizovanog osnovnog glasa nalik našim vokalima. Moguće je da nisu mogli razlikovati oralne od nazalnih zvukova. Složili su se da bi neandertalac mogao reprezentovati prelazni stepen u postepenoj evoluciji govora. Kromanjonac (35000 g.p.n.e.) je već imao sličnu strukturu skeleta kao moderan čovek. Međutim, ova promena larinksa, farinksa i usne duplje došla je po cenu manje efikasnog disanja, žvakanja i gutanja. Savremen čovek može da se uguši ukoliko se zalogaj hrane zaglavi u larinksu, a majmuni ne mogu. Ukratko, izgleda da su ljudska bića evoluirala kao životinje koje govore - Homo Loquens.

Neki hominidi su imali čovekoliki vokalni trakt i oko 200000 g.p.n.e. ali verovatno nisu imali dovoljno razvijen nervni sistem koji bi ga kontrolisao. Postoji opšte slaganje da se jezik pojavio i evoluirao u periodu od 100000 do 20000 g.p.n.e. Međutim, nedostatak fizičkih sličnosti sa savremenim čovekom ne znači da jezik nije postojao u apstraktnom smislu ili kao drugi mod komunikacije. U navedenom periodu kulturni razvoj je bio napredan i moralo je biti efikasnog načina za prenos informacija sa jedne generacije na drugu. Bilo koji stepen socijalne međuzavisnosti - koji se nalazi u plemenskim grupama, religioznim ili lovačkim grupama zahtevao je neki sistem komunikacije. Pećinski crteži tog perioda takođe sugerišu postojanje intelektualnog kapaciteta kakav jezik zahteva. Jedna od mogućnosti je elaborirani gestovni sistem koji bi prenosio neka osnovna značenja, npr. kako se koristi oruđe. Ruke više nisu služile za kretanje tako da su mogle biti upotrebljene u drugim aktivnostima. Učenje upotrebe oruđa i prenošenje veština najefikasnije se sprovode jezikom. Čak je sugerisano da su učenje upotrebe oruđa i učenje jezika međusobno povezane veštine. Lokalizovane su u istoj oblasti mozga i oba sistema - gestovni jezik i upotreba oruđa zahtevaju sofisticirane pokrete ruke. Zvukovi upotrebljavani u isto vreme kada i gestovi možda su postali povezani sa različitim aktivnostima. Kako je oruđe postajalo naprednije, hrana je mogla biti uskladištena, formirali su se intervali između obroka ostavljajući više vremena ustima, koja su mogla biti korišćena u druge svrhe npr. za razvoj govornog jezika. Međutim o vezi između gestovnog i govornog jezika možemo samo spekulisati. 

Izgleda da se ljudski jezik i govor pojavio pre oko 30000 godina... Ipak ostaje vremenska rupa od 20000 godina od prvih tragova i dokaza pisanog jezika. Tako smo došli do pitanja da li "U početku beše reč" ili smo zvezdana prašina nataložena prema zakonima fizike i hemije Kosmičkog praska. Svako je slobodan da izabere svoju poziciju, čak i da  pretpostavi da možda "ili" između ove dve pozicije zapravo i ne postoji. 

Podeli tekst:

Logoped Biljana Miloševič je defektolog-logoped. Poseduje sertifikat TA 101 "Uvod u transakcionu analizu". Stručno je usavršena za podršku vaspitačima i nastavnicima u pravljenju i primeni individualnih vaspitno-obrazovn...

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 0

Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde