Šta kada dete ne želi da ide u vrtić?

Kako bismo razumeli otpor koji se kod deteta može javiti prilikom odlaska u vrtić potrebno je najpre da promislimo kakav je naš uticaj na takvu mališanovu reakciju. Deca predškolskog uzrasta intenzivnije reaguju na osećanja nego na reči, savete, prizore i činjenice. Takođe je poznato da u nedostatku autentične i naučene reakcije posmatraju reakciju roditelja kao pomoćni alat u proceni.

Zato nije nevažno kakav je naš osećaj u odnosu na detetov polazak u vrtić, kakav narativ u vezi sa tim sprovodimo kod kuće, u razgovoru sa prijateljima i poznanicima, kao i na koji način sa detetom vršimo pripremu. Dete će na prvom mestu osetiti našu uznemirenost i strahove vezano za ovo iskustvo, a ako iz nekog razgovora još načuje kako nam se „srce cepa kada pomislimo da ga ostavljamo…“ to će samo učvrstiti intuitivni osećaj da ide u nebezbedno. Zato je važno kada sa detetom razgovaramo o polasku u vrtić da ne polazimo od pretpostavke da je to strah koji treba da odstranimo, već da polazna osnova bude vezivanje uzbudljivih, prijatnih stimulansa sa ovo iskustvo.

Vrtić je prostor za sticanje socijalnih veština

Kao odrasli poznajemo čitav spektar anksioznih stanja i osećanja koja vezujemo za strah od nepoznatog - selidbe, promena posla, promena partnera, polaganje vožnje, lekarski pregledi… i iako znamo na racionalnom nivou da su to neizostavni koraci ka postizanju uspeha i osećanja zadovoljstva, strah od izlaganja nepoznatom često ume da nas usporava na tom putu. Kod dece stvari ipak funkcionišu jednostavnije.

Vrtić je prostor koji detetu pruža nezamenjivu priliku za razvoj socijalnih veština kroz vršnjačku interakciju, a uz stručno vođenje aktivnosti od strane vaspitača, medicinskih sestara, pedagoga i drugog osoblja.

„Kao pedagog radila sam u tri beogradska vrtića, ali i u domovima za decu bez roditeljskog staranja, domovima za decu sa teškoćama u razvoju i centrima za decu u izbeglištvu. Pored toga sam 12 godina posvetila poslu dadilje što je bilo najlepše zanimanje do pokretanja sopstvenog posla u oblasti pedagogije. Pomenuto iskustvo mi je pomoglo da uočim kako deca komuniciraju svoje potrebe i kako se bore za sebe. Svako dete, bez obzira na uzrast, pol, interesovanja, sposobnosti, talente i temperament ima supermoć da se svojom autentičnošću izbori za ljubav i adekvatan tretman. Komponenta koju vrtićko vaspitanje dopunjuje spram kućnog jeste učenje da sačeka red, da se strpi, obradi proživljenu frustraciju i zauzme se za svoj položaj u grupi“, poručuje Ana Barbara.

Priroda deteta je da istražuje i otkriva

Važno je da se roditelji podsete toga da je priroda deteta da istražuje, pita, otkriva, pronalazi svoje puteve i načine da se izrazi u svetu punom iznenađenja i čarolije. Zato će detetu sigurno biti zanimljivo da čuje šta ste vi voleli da radite u vrtiću, koju ste anegdotu upamtili, sa kime se možda danas družite ili koje drugarstvo najverodostojnije pamtite… a da biste takvu priču podelili sa detetom, dovoljno je da otvorite srce.

Mnogo puta na prijemu deteta u vrtić, naročito tokom adaptacije, prisustvujemo srceparajućim rastancima roditelja i dece. Nekada ponesu omiljenu igračku da bi ih podsećala na sigurnost koju osećaju dok se sa njom igraju kod kuće ili u nekom drugom dobro poznatom okruženju. Nekada roditelji kažu šta će da im kupe ili šta će da rade kada dođu po njih. Nekada samo kažu: „znaš da dođem svaki put, ne brini, igraj se sa drugom decom i brzo će proći vreme.“ Na taj način mi kao odrasli šaljemo poruku da ćemo doći da ih „spasemo“ od muke kada prođe to vreme. Ta deca neretko tokom dana plaču i aktivno čekaju samo da mama ili tata dođu i ne osećaju kapacitet za učešćem u sadržajima i igrovnim aktivnostima koje vrtić nudi.

Kao zamenu tome, mogli bismo da ponudimo detetu priču na putu do vrtića o tome kako ćemo mi provesti dan i pitanjima kakvog bi druga/drugaricu voleli da upoznaju, koga bi voleli da sretnu, šta bi voleli da nauče, čega da se igraju… možemo da ih pitamo šta ih u vrtiću raduje, uzbuđuje, plaši, ljuti, nervira, šta im je dosadno pa jedva čekaju da prođe. Kako im se dopada sam vrtić, igračke, prostorije, hrana, krevetići… Samo bez učitavanja, nagađanja i sugestivnih pitanja iz kojih deca mogu da krenu da tragaju za nelagodom i tamo gde je nema. Želimo da relaksiramo dnevne događaje.

Takođe, važno je naglasimo da smo ponosni na dete i da pohvalimo što je samostalno iznelo dan, prevazišlo sve izazove, moguće konflikte i nerazumevanja od strane drugara ili osoblja, kako se snašlo u pojedinim situacijama, šta je naučilo, napravilo, zapamtilo. Lepo bi bilo da dete oseti da roditelj jedva čeka da čuje šta je stalo u taj dan.

Kako bi dete bilo redovno u vrtiću, potrebna je i rutina

Poznata rutina kao pandan separacinoj anksioznosti i strahu od nepoznatog. Gledajte da u vrtić stižete u približno slično vreme, kao i da po dete dolazite u slično vreme. Budite dosledni u svojim reakcijama i postupcima, nastojte da uvek pružite ohrabrenje i razumevanje, ali bez osećanja pokolebljivljosti i podilaženju dečijoj želji da pomeri granicu i predloži da „danas ne ide u vrtić“ ili „nikada više neće u vrtić“. To je dečja odgovornost i prostor u kome dete aktivno raste na jedan novi i drugačiji način.

Možete li da zamislite dete koje posmatra i doživljava iskustvo vatrometa na nebu? To je senzacija za mnoga čula i potpuno nepredvidiva čarolija. Boje koje se smenjuju u različitim oblicima i formama, zvukovi koji ih prate i dodaju dinamiku, razlivanje šara nebom u nesagledivim dubinama, širanama i srazmerama, blizu očiju, a daleko od opipljivog polja, faktor iznenađenja po pitanju početka, dužine trajanja, kraja… dok nas jednog dana ne pitaju „šta je to?“, mi ne kažemo „vatromet“ i time uprostimo čaroliju.

„Vrtić može da bude vatromet ili samo „vrtić“. Kako to ne bi detetu bilo mesto na kome ga ostavljate i odlazite da biste ga pokupili kada muke prođu, pokušajte da o vrtiću više slušate od deteta kroz odgovore na inspirativna pitanja nego što sugerišete. A pre samog polaska u vrtić, bilo bi lepo da zajedno prošetate par puta, da razgledate dvorište i unutrašnjost, da zejedno izmaštate šta sve zabavno može tu da se radi i da zajedno sa detetom evocirate neke od vaših uspomena na ovaj, složićete se, nezaboravan i ipak bezbrižan period života“, poručuje Ana Barbara Kovačević.