Infekcija meningokokom

Aktivacijom određenog okidača (pad imuniteta, prethodna virusna upala gornjeg respiratornog trakta i sl.) može doći do prelaska Neisserie meningitidis sa sluznice ždrela u krvotok, čime dolazi do pokretanja imunološkog mehanizma organizma i stanja koje nazivamo menigokokna sepsa. Poseban afinitet Neisseria meningitidis ima za moždane ovojnice (meninge) pa je tako i česti uzročnik meningitisa.

Izvor zaraze je čovek, češće asimpotmatski kliconoša nego bolesnik. Prenos zaraze je kapljični iako ređe može biti i direktnim kontaktom.

Meningokokni meningitis može u kliničkoj slici varirati od laganog do teškog oblika koji završava letalno u roku 24 do 48 sati. Srednje teški oblik bolesti može početi na dva načina. U nekih bolesnika prethodi meningitisu nazofaringitis ili katar gornjih disajnih puteva. Ovaj stadijum traje 2 dana ili više, bolesnici se žale na bol iza nosa, bol pri gutanju, kašlju, a i temperatura im je povišena. U drugim slučajevima bolest počinje naglo, groznicom, visokom temepraturom. U jednom i drugom slučaju se ubrzo nakon spomenutih simptoma javljaju glavobolja, bol po celom telu, mučnina i povraćanje i drugi specifični i opšti simptomi gnojnih meningitisa (meningealni sindrom), takođe se javljaju neki simptomi koji su karakteristični za meningokokni meningitis. Na koži se javlja, kao posledica oštećenja kapilara u toku bakteriemije, osip u obliku petehija ili ekhimoza, a u najtežim slučajevima dolazi i do obilnijih krvarenja. Osip se javlja u 25 - 60% slučajeva, može varirati od izrazito retkog do gustog. Na koži se takođe javlja i herpes febrilis koji je kod meningokoknog meningitisa relativno čest tako da je i dijagnostički značajan. Javlja se između 3. i 5. dana bolesti. Druge manifestacije koje prate meningokokni meningitis se mogu podeliti u tri grupe:

Manifestacije koje nastaju zbog širenja infecije iz primarnog žarišta: sinuzitis, otitis media, bronhopneumonije itd.).

Manifestacije kao posledica bakteriemije: one mogu biti vrlo brojne a praktično su važne promene na zglobovima, srcu, oku i nadbubrežnoj žlezdi. Artritis se obično javlja kasnije u toku bolesti, pogađa češće velike zglobove, a klinički se manifestuje bolovima u zglobu, otokom i nemogućnošću izvođenja pasivnih i aktivnih pokreta. Na srcu su češći perikarditis i miokarditis, dok je endokarditis ređi. Promene na oku su u smislu iridociklitisa i horioiditisa. Nadbubrežna žlezda češće pretrpi oštećenja u okviru meningokokne sepse.

Promene u vezi sa upalnim procesom na centralnom nervnom sistemu i nervima: upala moždanih ovojnica se može proširiti na unutrašnje uvo i dovesti do oštećenja kohlearnih ili vestibularnih struktura. Gluvoća se javlja u 5% slučajeva, može biti potpuna ili delimična, jednostrana ili obostrana, a kako se javlja na početku bolesti pre početka lečenja njena učestalost nije pala upotrebom antibiotika. Takođe usled pritiska eksudata na moždane nerve dolazi do njihove pareze, najčešće su zahvaćeni VII, VI, ili III i IV nerv, pareza može pogoditi i spinalne nerve. Prognoza ovih pareza je dobra. Od ostalih promena koje se mogu pojaviti usled pritiska eksudata na površinu mozga, tromboza, vaskularnih promena, apscesa mozga itd. treba spomenuti hemipareze i hemiplegije, konvulzije itd. Posledice meningokoknog meningitisa nisu retke, neke najčešće su gluvoća, slepilo, hidrocefalus, paralize živaca, hemiplegije i epilepsije.

Akutna ili fulminantna meningokokna sepsa može se pojaviti s meningitisom ili kao samostalna bolest. Može se javiti u dva oblika: jedan počinje naglo s visokom temperaturom, poremećajima svesti, konvulzijama i drugim simptomima encefalitisa (encefalitični oblik); kod drugog oblika dominiraju u kliničkoj slici opsežna krvarenja u koži i sluznicama i simptomi kardiovaskularnog kolapsa (tahikardija, hipotenzija, tahipneja i cijanoza) uz očuvanu svest (adrenalni oblik). Ovaj oblik meningokokne sepse se naziva i Waterhouse-Friderichsenov sindrom, javlja se uglavnom kod male dece. Oba oblika meningokokne sepse završavaju fatalno u roku od 6 do 24 sata (do tri dana). Slika akutne meningokokcemije je ista kao i slika akutne endotoksemije. Dolazi do pada vaskularnog otpora, srčanog minutnog volumena i arterijskog pritiska. Glavna patoanatomska promena je vaskulitis koji je kod encefalitičnog oblika jače izražen na mozgu, a kod adrenalnog oblika u nadbubrežnoj žlezdi. Akutne upalne promene se mogu manifestovati i na drugim organima: zglobovima, miokardu, perikardu i na ostalim mestima gde se meningokok nalazi.

Subakutna meningokokna sepsa počinje postupno i manifestuje se nejasnim opštim infektivnim simptomima. Kasnije se može javiti osip (rozeoliformni, morbiliformni, urtikarijalni ili hemoragični) ili zapaljenje nekog organa. U krvi se može dokazati meningokok, kao i eventualno iz kožnih eflorescencija.

Dijagnoza se postavlja testovima, koji se sprovode u bolničkim uslovima: kompletna i diferencijalna krvna slika, hemokultura, bojanje po Gramu, biopsija kožnih promena i bojenje po Gramu, analiza urina, testovi zgrušavanja.

Za lečenje meningokoknog meningitisa se primenjuju penicilini jer je većina sojeva meningokoka postala rezistentna na sulfonamide. Budući da penicilini slabo prolaze hematoencefalnu barijeru moraju se davati velike doze da bi se postigla dovoljna koncentracija u likvoru. Lečenje treba sprovoditi 10-12 dana, a pravovremena i prava terapija je smanjila letalitet na svega 5%.

Kod meningokokne sepse se takođe daje penicilin, a u fulminantnim oblicima se daju i kortikosteroidi i heparin.