Humani imunodeficijentni virusi (HIV)

Humani imunodeficijenrtni virusi  (HIV1 i HIV2) pripadaju rodu Retrovirusa, porodici Lentaviridae. Jezgro virusa se sastoji od dvolančane RNK, proteina jedra, polipeptidnih proteina, reverzne transkriptaze, HIV polimeraze, 9 gena, kao i lipoproteinskog omotača. Veličina virusa se kreće od 100-125nm. Osetljiv je u spoljašnjoj sredini, na dejstvo kiselina i baza, a relativno je otporan na dejstvo ultraviolentnih zraka.

Izvor zaraze je oboleo čovek ili virusonoša. Oboleo čovek je infektivan tokom trajanja bolesti, a virusonoša celog života. HIV je u dovoljnoj, infektivnoj koncentraciji prisutan u seksualnim telesnim tečnostima i u krvi inficiranih ljudi. Može ga takođe biti i u mleku inficirane majke, suzama, likvoru, pljuvački, amnionskoj tečnosti, urinu, a verovatno je prisutan i u drugim sekretima i ekskretima.

Rizično ponašanje predstavlja svaku aktivnost koja omogućava HIV-u da bude prenesen sa jedne osobe na drugu. Zbog toga je seksualni odnos (homoseksualni, heteroseksualni, biseksualni) bez kondoma rizičan odnos jer je virus prisutan u telesnim tečnostima inficirane osobe i može biti prenesen u telo seksualnog partnera. Ispravna upotreba kondoma je vrlo efektivan način prevencije prenosa HIV-a seksualnim odnosom.

Može se preneti i parenteralnim putem (transfuzija krvi, intravenska narkomanija, invazivne medicinske intervencije, tetoviranje, kozmetički tretman, kontakt sa krvlju i krvnim derivatima).  Kontakt sa krvlju inficirane osobe je rizičan ukoliko omogućava virusu da pređe u telo druge osobe kroz posekotine i druge povrede na koži i sluzokoži. Zbog toga je rizično biti uboden ili ubrizgan nečim sa iglom i/ili špricem koji su već korišćeni od strane neke druge osobe. Takođe je moguće da inficirana žena prenese virus na svoje dete u toku trudnoće ili za vreme rođenja deteta. HIV može biti prenesen i dojenjem.
Nije moguće inficirati se HIV-om preko: pribora za jelo (tanjira, kašika i sl.), ujeda i uboda insekata i životinja, dodira, grljenja i rukovanja (jednom rečju - svakodnevnim socijalnim kontaktima), hrane koju je pripremila HIV pozitivna osoba.

HIV inficira ćelije imunskog sistema i ćelije centralnog nervnog sistema. Glavna ćelija koju HIV inficira zove se ‘T pomoćnički' limfocit. Ova vrsta T limfocita je krucijalna ćelija našeg imunskog (odbrambenog) sistema. Ona koordiniše sve druge imunske ćelije pa tako svako oštećenje ili gubitak T pomoćničkih limfocita ozbiljno narušava celokupan imunski sistem. Kada jednom uđe u T-pomoćničku ćeliju HIV preuzima kontrolu nad njom i počinje da se replicira (reprodukuje). U toku ovog procesa, koji traje nekoliko dana, inficirana T-pomoćnička ćelija umire. Novo proizvedeni virusi zatim traže novu T-pomoćničku ćeliju da je zaraze i ponove čitav proces. S'druge strane, boreći se protiv ovih prcesa, imunski sistem rapidno ubija HIV i HIV-om inficirane ćelije i zamenjuje one T-pomoćničke limfocite koji su uništeni.

HIV progresija se generalno može raščlaniti na četiri zasebne faze:

Ova početna faza infekcije može u potpunosti da izostane kod velikog broja ljudi. Kada postoji, što je slučaj u oko 20% zaraženih, ona traje nekoliko nedelja i po svojim simptomima vrlo podseća na grip a javlja se neposredno po nastanku infekcije. Ova gripu slična bolest se ponekada zove i bolest serokonverzije. U ovoj fazi, čak i ako se uradi test na antitela na HIV (ELISA test), on vrlo lako može biti lažno negativan. U toku ove faze, u perifernoj krvi postoji velika količina HIV-a i imunski sistem počinje da odgovara produkujući antitela na virus i citotoksične limfocite.

Ova faza u proseku traje oko 10 godina mada individualno može trajati kraće ili duže. Kako joj i samo ime govori, karakteriše je potpuno odsustvo bilo kakvih simptoma bolesti mada se ponekada mogu javiti otečeni limfni čvorovi po telu. Količina virusa u perifernoj krvi pada na vrlo niske vrednosti ali osobe i dalje ostaju inficirane i antitela na HIV se mogu detektovati u krvi. Skorija istraživanja pokazuju da virus ne spava u ovoj fazi već je izuzetno aktivan u limfnim čvorovima. Velike količine T-pomoćničkih ćelija se inficira i umire i velike količine virusa se produkuju. Danas je dostupna nova vrsta testa koja meri one male količine HIV-a koje pobegnu iz limfnih čvorova u cirkulaciju. Ovaj test koji meri HIV RNK molekul (genetski materijal virusa) se naziva test virulencije HIV-a (engl. - viral load test) i ima sve veću ulogu u tretmanu HIV infekcije.

Kako vreme protiče, imunski sistem gubi borbu i više nije u stanju da obuzda i zadrži HIV. Ovo se događa zbog 3 glavna razloga: Limfni čvorovi i tkivo postaju oštećeni i iscrpljeni usled dugogodišnje intenzivne aktivnosti; HIV mutira i postaje više patogen, drugim rečima postaje jači i raznovrsniji što dalje vodi do povećane destrukcije T-pomoćničkih limfocita; Telo više nije u stanju da održava tempo zamene T-pomoćničkih ćelija koje su uništene i njihov broj sve brže opada.
Kako imunski sistem zakazuje javljaju se i prvi simptomi bolesti. U početku, simptomi su blagi a kako imunski sistem više propada i simptomi se pogoršavaju i postaju sve teži.
Simptomatska HIV infekcija je karakterisana pojavom oportunističkih oboljenja i malignih tumora koje bi normalan i zdrav imunski sistem prevenirao. Ovakve bolesti se mogu javiti u skoro svakom delu tela.  Nastale bolesti ili tumori se leče ali pravi uzrok koji ostaje je HIV, a on dalje nastavlja da oštećuje imunski sitem omogućavajući novim bolestima da nastanu. Ukoliko se sam virus ne uspori, simptomi imuno-supresije će nastaviti da se pogoršavaju.
Kako imunski sistem postaje sve više i više oštećen, bolesti koje se javljaju postaju sve ozbiljnije vodeći na kraju do dijagnoze AIDS-a. Danas, dijagnoza AIDS-a se potvrđuje kada osoba razvije jednu ili više teških oportunističkih infekcija ili tumora.

Ljudi mogu biti vrlo bolesni od HIV-a a da i dalje ne razviju AIDS.

Na početku mnogi ljudi ne razvijaju simptome kada se zaraze HIV-om. Potreban je određeni vremenski period da se pojave simptomi (zavisi od individualnih sposobnosti I imunog stanja organizma inficirane osobe).  Neki bolesnici, međutim već nakon mesec ili dva razviju simptome nalik na prehladu. Oni imaju povišenu telesnu temperaturu, glavobolju, malaksalost i uvećane velike limfne čvorove. Ovi simptomi nestaju unutar mesec dana i obično se pripisuju nekoj drugoj virusnoj bolesti. brz gubitak težine. Najčešći simptomi koji prate ovu bolest su: suvi kašalj, ponavljane temperature i noćno preznojavanje, dugotrajan, neobjašnjiv umor, uvećani limfni čvorovi pod pazuhom, u preponama ili na vratu, proliv koje traje duže od nedelju dana, bele mrlje ili neuobičajeno crvenilo jezika, usta ili ždrela, upala pluća.

Laboratorijski testovi mogu biti direktni i indirektni. Direktni laboratorijski testovi detektuju virus, njegove proteine ili genetske komponente. U direktne testove spadaju ELISA test, izolacija virusa u kulturi i PCR metoda. Indirektna dijagnostika se sastoji od ELISA, EIA, a potvrđuje se Western blot testom.

U terapiji AIDS-a potrebno je postaviti određene standarde. Baza lečenja se zasniva na hospitalnom lečenju, tretmanu u dnevnoj bolnici i ambulantnom praćenju. Bolničko lečenje je indikovano kod pacijenata obolelih od neke teške oportunističke infekcije ili tumora, kada je neophodno primeniti intravensku terapiju ili kada su neophodne komplikovanije dijagnostičke procedure (biopsije i slično). Ambulantno se prate i leče pacijenti koji su na HAART -u ("Highly Active Anriretroviral Therapy"), kao i inficirani pacijenti kod kojih se još nisu stekli kriterijumi za započinjanje antiviralne terapije. Obe kategorije pacijenata zahtevaju pažljivi monitoring virusoloških i imunoloških pokazatelja uspešnosti lečenja odnosno napredovanja bolesti. Ovo podrazumeva određivanje broja perifernih CD4+ ćelija tri puta godišnje, koliko puta bi trebalo raditi i PVL ("Plasma Viral Load") uz standardne biohemijske i hematološke analize. Kod osoba kod kojih se primenjuje strategija SIT ("Structurated Intermitent Therapy") broj CD4 bi trebalo raditi na svakih 2 meseca. Lečenje AIDS-a je dugotrajno i veoma skupo. Moramo istaći da se od AIDS-a ne može izlečiti, nego se terapijom samo produžuje život osobi koja je HIV pozitivna ili obolela od AIDS-a. 80-90% obolelih od AIDS-a umre u toku 3-5 godina, iako lekovi mogu da produže život i do nekoliko godina. Iako za sada ne postoji lek za AIDS, brojni su lekovi razvijeni u svrhu borbe protiv AIDS-a. To su: zidovudine (poznat kao AZT), didanozin, zalcitabin, lamivudin i stavudin. AZT je lek koji lekari najčešće koriste za pocetak lečenje AIDS-a kod osobe koja pokazuje simptome. Takođe je to lek izbora za prevenciju razvoja bolesti kod HIV pozitivnih osoba. Lekovi novijeg datuma, koji se nazivaju inhibitori proteaze (npr. indinavir), pokazali su se uspežnim u redukciji količine virusa u krvi na duže vreme. Naučnici još uvek tragaju za lekom protiv AIDS-a. 1996. po prvi put nakon početka epidemije AIDS-a, zabeležen je pad broja novootkrivenih bolesnika. Dobrim delom je to pripisano razvoju i širokoj upotrebi ovih snažnih lekova. Oblik terapije koja koristi tri leka, zvana visokoaktivna antiretrovirusna terapija (HAART, od engl. Highly Active Retroviral Therapy), pomaže ljudima s AIDS-om da žive puno duže nego pre. Ova terapija je dovoljno jaka da može smanjiti HIV infekciju na vrlo nizak nivo i može taj nivo održavati duže vremena nego pre. Osobe zaražene HIV-om danas žive duže i zbog činjenice što lekari znaju kako pravilno da koristie antibiotike u suzbijanju sekundarnih (oportunističkih) infekcija pre nego se ove uopšte razviju. Ovo sve ne znači da je lečenje HIV infekcije i AIDS-a jednostavno. Naprotiv, dnevni režim uzimanja ovih lekova može biti vrlo komplikovan i zahtevati puno vremena, ali važno je napomenuti kako ovi lekovi ne mogu delovati kako treba ukoliko se ne uzimaju tačno onako kako je to propisao lekar. Nije uobičajeno, ali se povremeno može desiti da ovi lekovi ne deluju. To se dežava kao posledica razvoja otpornosti HIV-1, koji može mutirati (promeniti se) u oblike na koje lekovi ne deluju.

S obzirom da ne postoji vakcina protiv HIV-a, jedini način za prevenciju bolesti je izbegavanje rizičnih oblika ponašanja. Prilikom svakog seksualnog odnosa obavezno koristite prezervativ. Naravno, nemojte koristiti droge, a pogotovu ne koristite zajedničke špriceve i igle.