Zašto sanjamo?

Prema jednoj teoriji mozak se upravo u snu, kada čula gotovo ne šalju nikakve podatke, reprogramira, a to, očigledno, postiže tako što se oslobađa svih zastarelih i nepotrebnih informacija. A šta su neuspeli snovi?

Ljudskom organizmu je san preko potreban jer telo ne može izdržati neprekidne 24-časovne napore. Ali telo se nikada sasvim ne isključuje. Za vreme sna mozak je izuzetno aktivan.

Postoje dva tipa spavanja: non REM (NREM) i REM spavanje. Oba su obeležena karakterističnim fiziološkim promenama.

NREM čini 75-80% čitavog spavanja u odraslih. To je tzv. ortodoksno spavanje koje se karakteriše opadanjem metaboličke aktivnosti, krvnog pritiska i broja otkucaja srca. Ortodoksno spavanje možemo dalje podeliti na dve faze: lagan ortodoksni san i dubok ortodoksni san. U lakom ortodoksnom snu telo tokom noći do 40 puta promeni svoj položaj, kako bi se cirkulacija krvi odvijala nesmetano, a mišići ostali pokretni. Ali u dubokom ortodoksnom snu i mišići i mozak su do krajnosti opušteni. Noću, dok spavamo, obično oko pet puta prelazimo iz ortodoksnog u paradoksalni san.

Za paradoksalno spavanje je karakteristično nepravilno disanje i puls, kao i brzo kretanje očiju (REM). REM spavanje sledi nakon svakog ciklusa NREM spavanja. Većina snova se javlja tokom REM faze sna. Moguće je da se gore navedeno reprogramiranje odvija upravo tokom takozvanog paradoksalnog sna (REM).

Eksperimentalno je dokazano da spavači mogu vrlo verno opisati svoje snove ukoliko ih probudimo za vreme takvog spavanja. S druge strane, nakon što prođe samo pet minuta od REM spavanja sećanje na ono što smo sanjali je maglovito, a ako prođe deset minuta ne sećamo se više ničega. Ljudi koji tvrde da ne sanjaju su oni što se ne bude odmah nakon REM spavanja, već ulaze u novu fazu ortodoksnog spavanja. REM spavanje u proseku traje oko 15-20 minuta, zatim sledi 60-90 minuta ortodoksnog spavanja. Tokom jedne noći na snove otpada čak dva sata spavanja.

Spavači koji su eksperimentalno bili lišavani REM spavanja, tako što su ih budili kad god bi ušli u REM fazu, postajali su sve nervozniji, razdražljiviji i agresivniji, a teško su se koncentrisali. Neki su imali halucinacije. Kasnije su to nadoknađivali dodatnim i dužim razdobljima spavanja.

Navedeni dokazi navode nas na zaključak da u mozgu postoji sistem koji reguliše ponašanje vezano za nagone – glad, polni nagon, agresivnost, a tokom sna se obično "prazni". Ako se funkcionisanje tog sistema poremeti, dolazi do nekontrolisane REM aktivnosti u budnom stanju. Očigledno je da bismo tome mogli pripisati halucinacije koje su neki ispitanici doživljavali nakon što bi bili lišavani sna.

Kvalitet i kvantitet sna je određen vremenom kada se odlazi spavati, vremenom od uspavljivanja do sanjanja, brojem i vremenom buđenja tokom sna, vremenom konačnog jutarnjeg buđenja kao i  učestalošću i trajanjem dnevnog sna. Potrebno je uzeti u obzir hranu kao i konzumiranje alkohola pre odlaska na spavanje, fizičku ili mentalnu aktivnost, uzimanje ili izostavljanje lekova, kofeina i nikotina kao i također obim i vreme fizičke aktivnosti. I organske bolesti (kardiovaskularne, plućne bolesti, Parkinsonova bolest, druge hronične bolesti) kao i psihički simptomi (kao što su: depresija, anksioznost, manija i hipomanija) takođe utiču na kvalitet sna.

Tumačenje snova

Prvi psiholog koji je snovima posvetio veliku pažnju bio je Sigmund Freud. Po njegovom mišljenju, snovi su izraz – ponekad do krajnosti simboličan – nagona neprihvatljivih našoj svesnoj, odgovornoj ličnosti. Jedna od njegovih funkcija je, dakle, oslobađanje potisnutih napetosti. Freud je takođe smatrao da su snovi, obzirom na to da za vreme spavanja slabi budnost našeg stražara Superega, naše društvene i moralne svesti, prilika za ispunjenje potisnutih želja.

Godine 1966. dvojica američkih psihologa, Calvin Hall i Robert van de Castle, razvili su metod praćenja sadržaja snova i primenili je na ispitivanje snova 100 studenata i 100 studentkinja koledža. Ustanovili su da se radnja ženskih snova obično odvija u dobro poznatim, zatvorenim prostorima, a muških na nepoznatim mjetima, na otvorenom. Muškarci češće sanjaju o grupama ljudi, žene o pojedincima koji su im dobro poznati. U muškim snovima prisutnije je nasilje, seks, fizička aktivnost i uspeh; u ženskim finiji oblici nasilja, više osećaja i verbalnih aktivnosti.

Prema Freudu, noćne more su neuspeli snovi. Onaj koji sanja se budi jer su njegove misli tako zastrašujuće, da mora pokrenuti svesne odbrambene mehanizme i staviti ih pod kontrolu. Psihološki gledano, noćne more se razlikuju od noćnih strahova. Prve mogu povećati puls sanjača sa 64 na oko 80 otkucaja u minuti, dok ga druge mogu povećati čak do 150 otkucaja u minuti. Obično se smatra da su noćni strahovi jaki napadi bezizlaznosti, a češći su u dece nego u odraslih, verovatno iz razloga što su oni razvili druge mehanizme hvatanja u koštac s bezizlaznošću.

Što smo stariji spavamo lošije, a najnovije istraživanje američkog Nacionalnog instituta za starenje je pokazalo da postoji veza između trajanja sna i dužine života. Stariji ljudi koji spavaju više od deset i po sati ili manje od četiri i po sata možda spavaju "patološkim snom", što pokazuje da im je zdravlje ugroženo. Ovu povezanost potkrepljuju i dokazi da pojavljivanju bolesti kao što je rak ili srčane smetnje prethodi sklonost nenormalno dugotrajnom, odnosno kratkotrajnom spavanju.