Sterilitet i vantelesna oplodnja (Kako dobiti bebu)

Kada se u svetu čiji je osnovni princip opstanka razmnožavanje čovek susretne sa neplodnošću njegov život biva ugrožen u većoj ili manjoj meri. Od neplodnosti se, sasvim sigurno, ne umire. Može se sasvim dobro živeti i bez dece, naravno ako je to lični izbor. Međutim, oni koji žele potomstvo, a to ne mogu da ostvare biće na velikom iskušenju da istraju u borbi za ostvarenje svoje želja gde će na udaru biti celokupno biće dve osobe, njihovo fizičko i metalno zdravlje, međusobni odnos, odnos prema okolini, njihov pogled u budućnost i doživljaj smisla života, pravde, postojanje Boga i još mnogo toga uključujući i standard života jer lečenje steriliteta obično traje dugo i iziskuje velike troškove. Nevolja više je što napetost izazvana problemima lečenja steriliteta ima tendenciju da se lako prenosi i na druge oblasti života koje same po sebi odlično funkcionišu, pa i one počinju da pokazuju teškoće. U jednom trenutku ceo život para se fokusira na pitanje: Kako dobiti bebu? Možda veštačkom oplodnjom?

Sterilitet - zašto je sve češći?

Uvek su postojale osobe koje su imale teškoće da ostvare potomstvo. U prošlosti neplodni su trpeli veliku nepravdu jer su omalovažavani, njihova prava umanjivana i na svaki način im se ukazivalo da nisu kao svi ostali. Ipak taj problem je bio mnogo ređi u odnosu na onaj drugi gde je zbog odsustva dobrih načina kontrole rađanja postojala velika smrtnost novorođenčadi i majki, smrtnost usled nestručnih abortusa, nemaština u velikim porodicama i teške bolesti žena koje su mnogo rađale. Šezdesete godine dvadesetog veka donose svetu kontraceptivnu pilulu i menjanje shvatanja da je seks prihvatljiv samo u braku, donose slobodniji stil života, bolji standard, produženo školovanje i muškarca i žene, dostupniji prekid neželjene trudnoće... To će izazvati krupne promene koje će imati uticaj na uzrast kada se formira porodica, kako ona izgleda (koliko ima članova) i kako funkcioniše. Postepeno ljudi sve više prihvataju stil života gde pre 30-te godine ne treba stupati u brak, da prvih godina braka treba uživati bez dece, da decu treba rađati kad se osoba profesionalno potvrdi, stekne krov nad glavom i finasijsku sigurnost.

Razvija se kultura hedonizma, konzumizma, individualizacije, poštovanja privatnosti i veće tolerancije na različitost. Veliki tehnološki razvitak ozbiljno olakšava život čoveka ali ga istovremeno osuđuje na izloženost štetnom zračenju, izduvnim gasovima, smanjenoj fizičkoj aktivnosti... Sve to zajedno donosi neke civilizacijski zaista vredne promene ali i neke probleme koji poprimaju neprijatne razmere. Jedan od tih problema razvijenog dela sveta je i manja plodnost muškaraca i žena, odnosno učestalija pojava steriliteta, kako primarnog tako i sekundarnog.

Danas se smatra da 20% parova ima teškoće da ostvari željeno potomstvo. Medicina napreduje, ali i sterilitet. Savremeno društvo nije više surovo prema ljudima koji imaju takav problem, mada neke forme pritisaka i dalje postoje u većoj ili manjoj meri u zavisnosti od sredine. Jedino zajedničko iz prošlosti i sadašnjosti je velika patnja ljudi koji prolaze kroz iskustvo sterilteta.

Dobrila je još kao srednjškolka otišla u Ameriku. Tamo je puno postigla sopstvenim radom. Stekla je najviše zvanje u svojoj struci, objavila dve knjige i poznato je ime u svojoj branši. Navikla je da živi brzo, uz obilje obaveza koje sve uspešno rešava. U porodici joj se dive kako je uspešna, mnogima je pomogla kad su imali problem. U 36 godini, u pauzi između dva velika projekta, odlučuje da rodi dete sa čovekom za koga procenjuje da je dobar genetski materijal. On ima već dvoje dece iz prvog braka i nije mnogo zainteresovan za novo dete, ali ona jeste. Kako nije uspela da ostane trudna celu jednu godinu, radi IVF, prvo u SAD, a zatim u Srbiji. Oba pokušaja su neuspešna. Dobrila je potpuno destabilizovana, već neko vreme ne radi svoj posao. Šokirana je činjenicom da nije uspela ono što je naumila.Sada uopšte ne zna šta dalje da radi jer je čeka veliki posao koji isključuje mogućnost da još jednom proba sa IVF.

Sterilitet kao frustracija

Ljudi su spremni da učine mnogo toga da bi ostvarili potomstvo i ukoliko se ta potreba uprkos tome ne zadovolji teško je ne osetiti se frustriranim, odnosno uskraćenim da se postigne nešto što je u tom životnom trenutku najvažnije i najvrednije. Neprirodno je da u uslovima takve ozbiljne frustracije izostanu neprijatne reakcije kao što su tuga, strah, uplašenost, osećaj manje vrednosti i mnoge druge. Svaka osoba koja se susrela sa tim problemom u prvom trenutku doživela je šok i nevericu, a u glavi je bila misao „to nije istina“.Vremenom pogled na problem postaje racionalniji, bolje se upravlja emocijama, odluke se lakše donose. Lečenje steriliteta je misija koja zahteva izdržljive borce, dugoprugaše, potrebno je naći način kako to neprijatno stanje frustriranosti konstruktivno prevazići, fokusirati psihičke i fizičke snage za dalju borbu i donositi pametne odluke.

Marko i Nevena su u najboljim godinama života, sve imaju samo im nedostaje beba. Njene dve sestre već imaju decu i Nevena se pokazla kao izvanredna tetka. Nakon jedne vanmaterične trudnoće Nevena nikako ne ostaje trudna. Svaka misao o tome je tera na suze čak iako je u autobusu. Marko jako teško podnosi kad je Nevena tako raspoložena, a i sam se užasava misli da život provede bez dece.Pola godine su izbegavali da o tome prićaju jer je sve bilo isuviše bolno.Pre neki dan su ipak seli i popričali o toj temi. Doneli su odluku da krenu u lečenje. Sada se raspituju koji bi im lekar najviše odgovarao jer žive u jednom manjem mestu u Srbiji.

Sterilitet kao kriza

Nažalost, nije retko da osobe ne uspevaju da se izbore sa talasom teškoća, čime svoju već složenu situaciju još više komplikuju. Ti nedovoljno konstruktivni načini reagovanja na nelagodu koja se neminovno mora doživeti kad se ima problem sterilitet prepoznajemo u situacijama kao što su:

• sukobljavanje sa partnerom - baš kad im treba saradnja

• negiranje problema ili njegova minimizacija - baš kad se treba suočiti sa problemom

• pomeranje fokusa na manje bitno – baš sad kad treba sinergija

• ravnodušnost, apatija - baš sad kad je potrebna energija i akcija

• proglašavanje neželjenog stanja poželjnim – baš sad kad treba mudro rasuđivati

• upotreba sedativa, alkohola, droge – baš sada kada je potreban zdrav režim života

Ove reakcije prestavljaju odbranu od preplavljujućih neprijatnih osećanja, koja se doživljavaju kao suviše ugrožavajuća i osoba, najčešće nesveno, mora nekako da se zaštiti. Taj vid zaštite nije dobar jer daje osobi privremeno, lažno olakšanje, a u suštiti troši mnogo psihičke energije koja nije usmerena na rešavanje problema koji stalno dalje proizvodi nelagodu. Iz tog začaranog kruga nije lako izaći. Tada se može reći da je osoba u krizi, a moguće promene koje se javljaju u kriznim stanjima su u sferi:

• organskog (poremećaji ishrane, spavanja, seksualnosti, različite vrste tegoba, bol...)

• psihičkog (negativna osećanja, uznemiravajuće misli, umanjeno samopouzdanje, osećaj manje vrednosti...)

• ponašanja ( slaba volja, motivacija, otežana motorika, umanjena radna efikasnost, otežana komunikacija sa okolinom, lošije snalaženje u socijalnim ulogama...)

Kakav će tok i ishod krize biti zavisi od mnogih faktora koji proizilaze iz same osobe (njenog prethodnog iskustva, strukture ličnosti, sistema vrednosti, stavova koje ima, tolerancije na frustraciju, pa i inteligencije, obrazovanja i drugih karakteristika), njenog okruženja (kulturološki, religiozni, ekonomski okvir) kao i mogućnosti dobijanja pomoći.

Kako je ovo sfera psihološkog funkcionisanja psihološka pomoć može biti od velike koristi i olakšati osobi da prevaziđe krizu i bolje se spremi za dalje medicinske interevencije i moguće ishode, pre svega nove neuspehe koji mogu još jaće produbiti krizu. Zanemarivanje i podcenjivanje krize nije dobro jer ne samo što psihički „troši“ osobu nego ozbiljno umanjuje šanse za uspeh medicinskog tretmana. Sve loše na psihološkom planu odražava se negativno i na telo. Nije mudro ponavljati skupe IVF postupke kod osobe koja je u dubokoj psihičkoj krizi i čije je celo telo u nekoj vrsti spazma gde je prokrvljenost reproduktivnih organa izuzetno loša. Krizna stanja zahtevaju krizne reakcije.

Verica iz prvog braka ima sina od 8 godina. Sa sadašnjim mužem želi da imaju zajedničko dete. On takođe tvrdi da to želi. Radili su nekoliko inseminacija jer lekari ne vide ozbiljan razlog što ne dolazi do trudnoće. Predloženo im je da urade IVF što je za njihovu materijalnu situaciju prilično skupo. U jednom trenutku muž dobija manje nasledstvo kojim je moguće to platiti, međutim Verica je šokirana jer je on sve pare potrošio na kupovinu novog automobila.Pala je apatiju, ništa je ne interesuje,malo govori, loše spava i vrlo malo jede. Oslabila je 5 kilograma.Sa teškom mukom održava seksualne odnose sa mužem, oseća se prevarenom.

Mirjana stara 28 godina ne može da ostane trudna jer ima velikih problema koji su posledica nekoliko abortusa koje je imala dok se nije udala. Muža mnogo voli i uplašena je da će je ostaviti jer ne može da mu rodi sina naslednika. On je ubeđuje da nije tako. Noću ne može da spava, danju pokušava da otkrije da li se on već viđa sa nekom drugom ženom, čita mu poruke na telefonu...Misli da ode kod jedne žene koja predviđa budućnost.

Goran i Milena su već tri puta radili IVF ali bezuspešno. Posle svih velikih nada koje su se izjalovile sada su oboje potpuno emocionalno prazni.Milena je primetila da Goran izbegava da ide u goste jer ne može da gleda decu prijatelja i rođaka. U društvu je postao neprijatan iako takav nije pre bio.Ona svakodnevno ide u crkvu i moli se da im Bog podari dete.

Lečenje steriliteta

Medicina je prilično napredovala u lečenju steriliteta ali i dalje nije svemoguća. Ljudi koji prolaze kroz ovo iskustvo često imaju velika očekivanja od lekara i zato neuspesi u lečenju se vrlo teško doživljavaju. Ne postoji lekar koji može da da tačnu prognozu toka lečenja što je moguće u nekim drugim oblastima medicine. Ta neizvesnost lečenja ima veliko uznemiravajuće dejstvo na pacijente.

Kako je ljudima teško da prihvate sterilitet kao svoj problem obično se izgubi puno dragocenog vremena dok se krene sa procesom lečenja što ima za posledicu da su mnogi pacijenti u poznijim godinama za reprodukciju i nalaze se pod pritiskom biološkog časovnika. Njihova nestrpljivot nije u skladu sa medicinskim procedurama lečenja steriliteta gde je vrlo malo toga moguće ubrzati zbog postojanja prirodnog ciklusa žene. Taj raskorak takođe može imati negativno dejstvo na ljude koji žele što pre da dođu do nekih ishoda lečenja.

Mali broj stručnjaka opslužuje veliki broj pacijenata koji dobijaju na „kašičicu“ njihovo vreme. Kako je lečenje dugo stvara se specifičan odnosa između lekara koji se bave sterilitetom i pacijenata. Prisutne su jake emocije pacijenata iako nije u pitanju život ili smrt, kao i velika očekivanja iza kojih stoji strah da će bti razočarani. Pacijenti pored razrešenja svog problema očekuju od lekara i ljudski kontakt, da budu saslušani, neku vrstu pomoći, podrške kako da „nose“ svoj problem u široj porodici, na poslu...kako da prevaziću krizu i posledice kriznog stanja koje mogu biti prilično udaljene od steriliteta. Fokus lekara je ipak samo na medicinskom aspektu steriliteta i oni realno ne mogu da pruže usluge koje pripadaju sferi psihologije.Zato su mnogi pacijenti dodatno uznemireni i često nezadovoljni što nisu imali dovoljno prilike da pitaju sve što ih interesuje, što nisu dobili dovoljno pažnje. Najveći broj pacijenata lečenje finansira sopstvenim novcem i imaju očekivanja da za tako veliku sumu treba da dobiju više.

Vantelesna oplodnja kao dominatna metoda lečenja steriliteta, koji nije razrešen na drugačiji način,više nije nova metoda. Ona se već godinama rutinski izvodi ali ipak još uvek kod pacijenata pobuđuje strah, uznemirenje posebno u vezi sa hormonskom terapijom. Pacijenti obično nedovoljno poznaju taj postupak i što je još važnije ne umeju da se psihički postave u odnosu na njega, odnosno da naprave ravnotežu između euforičnog očekivanja da će se time sve razrešiti i pesimističkog uverenja da je sve to uzalud. Njima jednostavno nedostaje priprema koja bi ih ojačala da u postupak uđu na pravi način, da sačuvaju svoje mentalno i fizičko zdravlje, dobro socijalno funkcionisanje, radnu efikasnost, a da pri tome traže i nađu rešenje za svoj problem.

Eleonora Vlahović, psiholog, majka blizanaca dobijenih IVF postupkom