"Ja sam večiti čekač. Kao mala, uvek sam čekala; tatu da se vrati sa puta, mamu da se nasmeje. Nisam dočekala ili vrlo, vrlo retko. Često sam mislila da to znači da moram još više da se trudim, pa će se eto ostvariti. Mama je uvek brinula, naravno, o bratu, da li je jeo, da li mu je hladno, šta je dobio u školi, kada će da se vrati kući. Sada kada se oženio brine još više: šta mu je žena spremila za ručak, da li je stigao na posao. I mene je često primećivala, ali samo zahvaljujući njemu: “Odnesi mu džemper. Vidiš da duva.” Nosila sam, trčala sam da odnesem. Ja sam pak, uvek radila sve što je ona htela, pa i sve što sam pomišljala da bi ona htela. Vezla, plela, prala i brisala šoljice za kafu kad joj dođu komšinice. Doduše, komšinice su me hvalile, a ona je i tada uzdisala zbog nečega. Pravila sam se, naravno, da volim sve to da radim.
Sada, izgleda da to stvarno volim. Kuća mi uvek sija, šoljice su obrisane, sve je spremno. Ne znam više da li je spremno za mamu ili za njega. Sada na njega čekam, da dođe, da se probudi, da bude bolje volje. Kad sam ga upoznala znala sam da je on onaj pravi. Nije mi se udvarao kao drugi, obični momci. Nije mi se uopšte udvarao. Imao je svoju muziku, svoje tajne, svoja veselja, svoje loše trenutke. Mene je tek malo puštao u svoj svet. Neverovatno, ali to je bio znak da se oko njega baš treba potruditi i eto, u braku smo. Nismo srećni. Ja i dalje čistim i čekam, a on sedi za kompjuterom, pije pivo. Neću se razvesti, jer onda neću imati koga da čekam. Neće ni on, ovde mu je udobno, a napolju su druge žene koje bi tek morao da navikava na svoj, nemušti jezik."
