Strah od vezivanja i bliskosti

Svaka fobija je iracionalan strah. Strahu od vezivanja su podjednako skloni i muškarci i žene.

Strah od vezivanja predstavlja tendenciju da osoba ulazi u površne i kratkotrajne veze, neobavezne šeme ili kombinacije kako bi izbegla neprijatna osećanja (strah, stid, povređenost, bes, razočaranje i sl.) i konflikte za koje pretpostavlja da može imati ako se veže i dopusti sebi da oseti bliskost sa nekom osobom.

Osobe koje imaju ovaj problem, često menjaju partnere, čim osete da može doći do vezivanja oni raskidaju, sklone su seksualnim avanturama, seksu bez emocija, a mogu imati i seksualne probleme (ne uživaju dovoljno u seksu ili ne mogu da dožive orgazam).

Jedan od sličnih strahova je strah od braka. Od njega više pate muškarci. To potvrđuju i statistike koje pokazuju da muškarci sve kasnije stupaju u brak. Pre samo petnaestak godina, muškarci su se ženili u proseku između 26. i 28. godine, dok se danas retko koji upušta u brak pre tridesete.

Strah od bliskosti se često manifestuje i kao strah od izdaje. Bez obzira na to koliko jednog trenutka oseća da je drugi voli, osoba se plaši da će se to promeniti i da će drugi zloupotrebiti sve one tajne koje mu je kao najbližoj osobi poverila. Za nju je bliskost opasna jer očekuje ucenu, manipulaciju i izdaju.

Zašto se neke osobe plaše vezivanja?

Osobe koje se plaše vezivanja imaju u svojoj životnoj istoriji bolna iskustva odbacivanja i povređivanja od strane osoba koje su za njih bile važne tokom razvoja, tu je pre svega reč o članovima porodice ali i bivšim partnerima. Vezati se za nekoga znači otvoriti se za drugog, imati poverenje u drugog. Ove osobe ne veruju drugima, strepe od mogućeg odbacivanja, kritike, prevare ili razočarenja, jer misle da će ih drugi odbaciti kada ih zaista upoznaju.

Time što izbegavaju da vole, oni zapravo lišavaju sebe mogućnosti da zaista budu voljeni od strane drugih. Uprkos svom strahu od bliskosti, i ovi ljudi žele ljubav. Zato stavljaju maske i predstavljaju se drugima kao oni koji imaju kvalitete, koji vrede. Pri tome znaju da ova gluma može biti uspešna samo na nivou maske i površnog, početnog kontakta, a da svaki dublji odnos, svako bliže upoznavanje nosi opasnost raskrinkavanja.

Treba praviti razliku između osoba koje imaju strah od vezivanja i iz tog razloga izbegavaju bliskost i osoba koje nemaju ili imaju veoma slab kapacitet za vezivanje i emocionalnu razmenu. Osobe koje imaju strah od vezivanja će učiniti sve samo da pobegnu od svojih osećanja (to su po pravilu emotivne, nesiugrne, stidljive i povređene osobe) dok osobe koje nemaju kapcitet za vezivanje nisu emotivne, bazične odlike njihovog temperamenta su površnost i praznina.

Kako izlečiti strah od vezivanja?

Po pravilu osobe koje imaju strah od vezivanja, nisu svesne svog problema. Ove osobe uopšte ne razmišljaju o vezivanju, a mnoge od njih nikada nisu ni imale iskustvo pravog i trajnog emocionalnog vezivanja. Osobe koje imaju strah od vezivanja su nesigurne, stidljive i preosetljive na kritiku. One se često javljaju psihologu za pomoć tek onda kada njihovi problemi kulminiraju i nastane anksioznost ili depresija.

Terapijski rad tada podrazumeva tretman ovih simptoma, ali se kasnije tokom rada može doći i do problema sa vezivanjem ako klijent na tome želi da radi. Ovi klijenti retko samoinicijativno žele da rešavaju ovaj problem, prvo iz razloga što ga nisu svesni, a drugo iz razloga što rešavanje ovog problema može biti bolno za njih. Oni uče kako da ne budu više preosetljivi na kritiku, da poštuju i cene sebe umesto da budu zavisni od tuđeg prihvatanja, uče kako da prevaziđu stid, da razvijaju poverenje i asertivno izražavanje. Pacijent mora da sarađuje sa terapeutom, da bude strpljiv i dozvoli sebi da promeni dotadašnje stavove.