Psihometrijska struktura ljudske sreće

Postoje univerzalni pojmovi kojj su planetarno važni za sve ljudske egzistencije. Najveći broj je u vezi čoveka, njegovog ponašanja, doživijavanja sebe i sveta oko sebe i vremenskog trajanja: život, smrt, radost, pamet, mudrost, sreća... Nije lasno kategorisati sreću, a još ju je teže operacionalizovati zarad istra­živanja. Jedan od razloga je što se ovaj pojam prepliće sa nekim drugim manje ili više operacionalno nejasnim terminima (optimizam, radost življenja, samoostvarenje, „okeanska iskustva", pozitivna psihologija,..) Na primer, verovatno bi se većina lekara složila da je sreća odsustvo psihičke patnje, fizičkog bola i bolesti (fizičke i mentalne). Ali lekari skoro na isti način definišu i zdravlje!? Svako od nas poznaje mnogo ljudi koji bi, po svim objektivnim kriterijumima, morali da budu zdravi, ali oni to nisu zato što se, subjektivno, osećaju nesrećno. Dakle, oni pate. Sreća je, po svemu sudeći, isuviše idosinkratizovana da bi bila podesna za merenje i objektivno proučavanje. Nije li to razlog više da se njome bavimo? Pristup problemu istrživanja

Čak i najtvdokorniji biheviorista za koga je sadržaj svesti "crna kutija" će se, makar intimno, zapitati zašto je neko nesrećan. Naučnici znaju skoro sve o ljudskoj nesreći, patnji i bedi, a skoro ništa o sreći i optimizmu. Tek, poslednjih dve decenije psiholozi počinju da istražuju „pozitivnu pshologiju" u nadi da će razumeti tajnu srećnih ljudi. Sreća je teorijski nedvosmisleno, u zapadnoj kulturi, smeštena u područje afektivnog iskustva jer je više raspoloženje nego emocija pa je za naše potrebe najbolje reći da je sreća osećanje subjektivne dobrobiti. Koje psihološke indikatore sadrži subjektivna dobrobit iliti sreća? To je prvo pitanje kojim ćemo se pozabaviti u ovom radu. U drugoj polovini prošlog veka, ekspanzijom potrošackog društva i, s njim u vezi, ljudskih prava, nameće se pitanje da li je nesrećniku lakše da pati u palati ili straćari i da li su pojedinci, pripadnici bogatijih država srećniji od građana prosjačkih društava. Drugačije rečeno, kakva je veza između posedovanja i trošenja materijalnih dobara i su­bjektivne dobrobiti sreće? Početkom novog milenijuma, pojavom terorizma, pitanje (be)smisla ljudskog života postaje planetarni problem u kontekstu spremnosti religijskih ekstremista-samoubica da žrtvuju najvrednije što poseduju, sopstveni život, radi potpuno nematerijalnih vrednosti, religijskih, nacionalnih... ukratko - nadličnih. Ako je život preduslov za osećanje sreće može li pojediinac svesno žrtvovati svoj, nasumično uzeti tuđi život da bi bio srećan? Odgovor na ovo je paradoksalan, jer srećnike odlikuju sve same dobre i poželjne ljudske osobine. Upitno rečeno, postoji li, očekivana, a srećna smrt? Poslednje pitanje koje postavljamo je da li starost može biti srećno doba života? Jasno je da je pi­tanje retoričko, jer vidimo da mnogi stariji ljudi više traju (zlobnik bi rekao "kradu Bogu dane") nego što žive, pa ipak čine sve da, bar još je­dan dan požive. Preciznije rečeno, želimo da istražimo koji resursi stoje starijim Ijudima na raspolaganju da im ulepšaju "dane jeseni života" i da ih učine srećnim?

Činjenica da na našem, srpskom, jeziku nema istraživanja na ovu temu opravdava njegov društveni značaj, ali zarad praktične korisnosti navešćemo i, više implicitne, ali utemeljene sugestije (na dobijenim rezultatima) kako da ljudi, različitog uzrasta, poboljšaju sopstvenu dobrobit (sreću).

Metodologija istraživanja

Nije baš lako precizirati uzorak ispitanika ovog istraživanja jer ih ima više! Prvi uzorak (internacionalni studentski, 5), drugi je naš (studenti psi­hologije u Kosovskoj Mitrovici), treći (muškarci od 18 do 50 godina starosti, ), četvti (nacionalni jugoslovenski, 15) i peti (9). Dakle, posredno neposredno u uzorku je »učestvovalo« ukupno 9.431 osoba uzrasta do 77 godina starosti. Dakle, ima osnovna (N1=2158 i N2=133) i tri pomoćna uzorka (N3=2106,N4=1828 N5=3206). Zavisna varijabla je "Sreća", a nezavisne su strukturalne crte ličnosti i sijaset drugih socijalno-psiholoških obeležja obuhvaćenih sa tri strukturalna testa ličnosti (PIE/ JRS, NEO-PI R i PFM-291) i tri baterije testova (nasa, 5 i 9). Za statističku obradu podataka korišćene su, iz statističkog paketa programa SPSS, korelacione tehnike, faktorska i analiza varijanse, t-test i Hi-kvadrat test 1X2.

Rezultati i diskusija

Koje psihološke indikatore sadrži subjektivna dobrobit iliti sreća?

Konstrukciju instrumenta za merenje sreće izveli smo sledećim postupkom: Najpre smo iz prvog osnovnog uzorka (N=2158) i odgovarajućeg upitnika (214 varijabli, 5) preliminarno, logičkom analizom na osnovu psihološkog sadržaja, izvukli 30 stavki koje smo, kombinacijom faktorske analize i provere pouzdanosti sveli na 20 stavki. Od njih smo formirali skalu koju smo zadali studentima psihologije (N=133) zajedno sa testom PIE/JRS. Obrađujući podatke, prvo smo proverili pouzdanost skale sre­će, koja je iznosila alpfa=.819, a zatim smo faktorisali njene .E: stavke koje glase:

• U osnovnoj školi su me drugovi veoma voleli;
• Privlačna sam osoba za suprotni pol;
• S lakoćom stvaram prijateljstva;
• Volim da rizikujem;
• Brzo formiram uverenja i stavove;
• Imam jaku ličnost;
• Branim sopstvena vetovanja i uverenja;
• Spremno preuzimam vođstvo;
• Osećam se dobro;
• Mnoge dobre prilike mi prođu –ne odlučujem dovoljno brzo;
• Smirena sam i sabrana osoba;
• Teškoće mi se gomilaju - ne mogu da ih savladam;
• Srećna sam i zadovoljna osoba;
• Nedostaje mi samopouzdanje;
• Osećam se sigurno;
• Ja sam tužna osoba;
• Spadam u osobe koje su zadovoljne svojim životom;
• Stabilna sam i postojana osoba;
• Moje je zdravlje savršeno;
• Koje od "lica" najbolje opsuje Vaš život u celini?

U narednom koraku obrade ekstrahovali smo, faktorskom anali­zom, šest  čiji je ukupni obuhvat varijanse bio 63%.

• Prvi faktor je esencijalni i mi srno ga imenovali kao osećanje dobrobiti (najpregnantnija stavka je „Osećam se dobro").
• Drugi je lična koherentnost (6),
• Treći je osećanje samoefikasnosti ("savladivanje teškoća"),
• Četvrti valjano kategorisanje društvene stvarnosti (formiranje društvenih stavova),
• Peti stabilnost ponašanja u situaciji izazova (smirenost i kada rizikuje) i
• Šesti društvena prihvaćenost, lakoća stvaranja prijateljstava.

Zaključujemo da su, na latentnom nivou, sačinitelji sreće dobrobit, koherentnost... a na manifestnom dvadeset psiholoških sadržaja iz raznorodnih relacija oso­be sa samom sobom i okruzujućom sredinom.

Medutim, činjenica da se nekom konstruktu može pridružiti neko ime i da se njegov sadržaj može opisati nekim, dopustimo konzistentnim, skupom verbalnih iskaza, nije nikakav dokaz da se taj konstrukt odnosi na nešto što stvarno postoji, niti je konzistentnost iskaza kojim je opisano ono na šta se konstrukt odnosi potvrda da je ta deskripcija adekvatna..." (10). Dakle, najpre valja potvrditi realnost konstrukta sreće. Prvi korak u tom pravcu je širenje ukupnog skora skale sreća u kolekciju parova prideva emocionalnog sadr­žaja kojim se opisuje struktura lič­nosti testom PIE/JRS i definiše osam crta (povevenje-INK, strah, začuđenost, tuga-LIS, odbacivanje, agresija-AGR, istraživanje i radost-REP). Tako je dobijena izvedena paralelna for­ma skale sreće. Njena pouzdanost je bila .803, ali su jos važnije relacije obe skale sreće (originalna, SREĆA i izvedena, PIE_SREĆA) sa bazičnom strukturom ličnosti zato što smo zaključili da postoji korespodencija zahvata predmeta merenja obe ska­le međusobno (r=.431), a to je dokaz njihovog jednatenja. Relacije obe skale sa bazičnom strukturom lično­sti su saglasne i ukazuju na postojanje konstrukta sreće. Srećni ljudi su radosni (REP-.435), imaju poverenja u druge i u institucije (INK), nisu ojađeni (LIS) niti destruktivni (AGR). Sigurnosti radi pouzdanost izvedena skale smo proverili na jos pet uzoraka, a alfa je samo u jednom slučaju bila niža od .70, dok je u dva uzorka nadmašila 90-postotnu tačnost me­renja.

Današnje u psihologiji ličnosti dominantna leksička paradigma i petofaktorski model (3) pa je za valjanost bilo kog psihološog konstrukta presudno opisivanje ličnosnim terminima domena i aspekata.

Tako opisane srećne oso­be su "dobri ljudi (A-domen)" (s poverenjem u druge, iskreni i blagi dobrodnitelji, ali manje popustljivi, negativan aspekt-4, i neskromni, negativan aspekt-5); vrlo su savesne oso­be, C-domen efikasni, poštuju red i obaveze, ambiciozni su, samodisciplinovani i promišljeni; ekstrovertirani su, E-domen, topli, saradljivi, dominantni, energični, tulni, a oko sebe šire pozitivne emocije; emocionalno su stabilni, N-domen (bez straha, besa, ojađenosti, samousredsredenosti i preosetljivosti) i najzad srećnici su otvoreni za iskustvo, O-domen, (maštaju, uživaju u lepoti, osećajni su, intelektualno aktivni i radoznali, okrenuti duhovnosti i nadličnim vrednostima).

Dokaz više za egzistenciju konstrukta ovog jeste konkurentna potvrda nalaza (6) da postoje značajne korelacije između sreće i dimenzije ekstroverzije (domen \z PFM-291) i reprodukcije (PIE/JRS). U prilog egzistenciji sreće, kao psihološkog konstrukta, govori i korektna diskriminativnost obe skale foriginalne i izvedene. Skoring formulom dobijenom na istraživackom (studentskom) uzorku ulazimo u selekcijski uzorak (N=2158) kome je već zadat PIE/JRS, ali i još jedan instrument u kome je 58. upitna stavka (SRECA58) glasila "Smatrate li sebe srećnom osobom?" a ponuđeni odgovori su na petostepenoj skali od "l)Veoma retko se osećam srecno" do "5)Osećam se apsolutno srećno". U tom uzorku su, na bazi ove stavke, izvedene dve "srećne skale", jedna iz PIE/JRS (5R58PIE), a druga iz strukturalnog testa petofaktorskog modela (PFM-291, srpska verzija, 8), a interkorelacijama je utvrđeno da je izvedena skala "Sreće" prošla uspešno težu proceduru testiranja egzistencije konstrukta koja podrazumeva dva nezavisna uzorka i šest koraka. Na prvom poduzorku se prolaze koraci 1. (zadavanje dva testa: meta-strukturalni, PIE/ JRS i ciljni, skala "Sreće"); 2. (formiranje izvedene skale ciljnog testa), 3. (provera valjanosti ciljnog testa korelacijom sa originalnim) i 4. provera pouzdanosti ciljnog testa), a peti (ponovno, drugo, sidrenje izvede­ne skale istog konstrukta, paraleno merenog ("SRECA58") u drugi strukturalni instrument, PFM-291) i šesti korak (ukrštena validacija dva para izvedenih skala ("SR58PFM": "PFM_ SREĆA" i "SR58PIE": "PIE_SREĆA") i nove originalne skale ("SRECA58") koja meri isti konstrukt, ali se merenje sprovodi na drugom, slučajnom odnosno nedeljenom, uzorku.

Naravno, osim relevantnosti konstrukta (prediktivnosti), konvergenciji indikatora (internoj pouzdanosti), latentnoj reprezentativnosti manifestnih čestica i diskriminativnosti Momirović zahteva barem pretpostavIjenu fiziološku ekvivalenciju da bi se priznala realnost nekog konstrukta. Postoji li u ljudskom telu neki neurohemijski mehanizam koji pokreće, održava ili zaustavlja subjektivnu dobrobit koju nazivamo srećom? Kao i mnogi drugi psihološki konstrukti i sreću odlikuje "slab biologizam" u koje ("slabo biologistične) Kaprara i Cervone (6) svrstavaju vrlo različita ponašanja (kriminogeno, proreligijsko, političko, sklonost razvodima braka...), ali i neke osobine ličnosti (crte) i sposobnosti čiji je put od genetike do objektivno vidljivog ponapšanja dug zato što je sreća, kao i drugi psihološki fenomeni, multiplikativno determinisana kontekstom biologije, sredine i samoaktivnosti indivdue, a ne nekim, visoko specijalizovanim, moždanim strukturama. Da je sreća biološki ipak postojan konstrukt vidi se, indirektno, iz činjenice da značajno korelira sa sedam od osam emocionalnih struktura, još jednom ćemo videti, kasnije, da ko­relira sa svih pet "Velikih" ("Big") domena, i čak 27 od 30, aspekata lično­sti, a sve je (emocionalne strukture i domen-aspekti ličnosti) biologijski materijalizovano.

Da zaključimo: pokazali smo da konstrukt ljudske sreće ispunjava Momirovićeve najvažnije uslove eg­zistencije i da je strukturisan, latentno u šest faktora, a manifestno u 20, navedenih, stavki.

Da li je nesrećniku lakše da pati u palati ili straćari?

Jedna kineska, a parafrazirana, poslovica kaže da se za novac MOŽE kupiti kuća, lekar, sudija, seks..., a NE MOŽE mir u kući, zdravlje, pravda, ljubav...". Dakle, ono što se može ku­piti, samo po sebi, čoveka ne može usrećiti! Da li to potvrđuje i naše istraživanje?

Konkretno, odgovor na gore postavljeno pitanje opet smo potražili na internacionalnom planu "kopajući po podacima" (data mining) prvog uzorka (5), najpre, razmotrivši da li domicilno državljanstvo može biti "ulaznica za raj". Drugačije receno, da li su srećniji studenti ekonomski bogatih zemalja od onih iz država siromašnijih? Na osnovu Flere Lavrićevih podataka zaključuje se da su najsrećniji studenti-Bosanci (50%), pa Ameri (44%), a sledi ih Srbi i Slovenci, a na poslednjem mestu je 97% Japanaca, nesrećnika. Razumno je oprezno zaključivati o sreći Japanaca merenjima upitnikom "skrojenim za zapadnog čoveka, a imajući na umu diskusiju o "etičkom" i "emičkom" pristupu konstrukciji strukturalnih upitnika (6). Nije li možda, ipak, sreća pojedinca više zavisna od "dubine džepa", nego što sreću društvenih grupa determiniše bruto nacionalni dohodak? Upoređivanjem podataka za dve najsrećnije nacije, Bosance i Amerikance utvdili smo da nova možda može da bude lek za ljudsku nesreću. Medu srećnicima 36% Bosanaca i 68% Amerikanaca svoju eknomsku situaciju opisuje kao povoljnu ("ide nam dobro") dok je među sirotinjom (koja jedva sastavlja s krajem) srećno samo 8% Bosanca i 9% Amerikanaca. Istovetno i među nesrećnicima, kada je Bosancima: 77% njih je dobrostojećih, a skoro duplo više sirotinje (Ali... Kod Amerikanaca nije tako: i 57% je bogato i nesrećno!? Drugim rečima, "kada imate dovoljno novca da pokrijete sopstvene potrebe, malo više novca vas neće usrećiti ako to već niste" (Selidžman, prema 2).

Bogatstvo nije niti može da bude ključ za srećan život. Odnos novca i sreće je sličan relacijama bolesti i sre­će: bolestan čovek bio bi srećan kada bi ozdravio, ali ga, već zdravog, malo više zdravlja neće usrećiti, kao što ni bogatom nesrećniku više novca ni-šta neće pomoći u njegovoj patnji.

Nesrećniku koji pati u straćari ulepšaćete dan, a možda i život ako mu date neki dolar, ali bogatašu koji pati u palati dolari ne znače ništa. Pristojan život (čitaj, mogućnost posedovanja i trošenja dobara), jeste uslov za sreću, ali to, samo po sebi, nije dovoljno. Sasvim je sigurno da nijednom razumnom siromašnom nesrecniku ni na pamet neće pasti da svoje sumorno raspoloženje popravlja podvrgavanjem psihoterapiji, ali ni farmakoterapiji. Stari dobri Mar­ks je rekao da „čovek mora biti sit da bi se bavio filozofijom", ali izgleda da samo site ljude opsedaju neurotične opsesije.

Postoji li, očekivano, srećna smrt?

"Teorista je isto tako duševno bo­lestan čovek kao i manijak. Kod takvih ljudi postoji ozbiljna patologija dubokih struktura mozga - rezultat, je nemotivisana agresija. I nalazi ga: uvređen je zbog domovine koju vređaju, zbog vere, zbog nevino postradale braće u ratu...Religiozna ideja je samo jedna od tih faktora, da nije nje našlo bi se nešto drugo". To tvrdi ruski sudski neuropsihijatar, Vinogradov (13). Čovek sa Zapada kaže "Čvrsto sam uveren da među bombašima-samoubicama postoji nešto nalik na opčinjenost smrću" (12). Kao što vidimo postoji skoro savršena korelacija subjektivnih mnjenja "autoriteta s Istoka i Za­pada"! A šta kaze empirija? Na pitanje "Da li bi bili spremni da žrtvujete život za svoju veru?" izričito je ("Da, svakako") odgovorilo 55% (tačnije, 55,2) srećnih studenata pet naci­ja, 33% prosečno srećnih i samo 12% nesrećnika. Statistički pokazatelji su opet ubedljivi: Pirsonov hi-kvadrat test (x2=67.185)je značajan,a njegova greška je manja od 1%. Treba li da iznenadi ovaj podatak? Uopšte ne, a evo i zašto. Najpre, naši podaci pokazuju da osećanje subjektivne dobrobiti negativno korelira sa svim indikatorima psihopatologije (lišenost i agresija iz PIE/JRS, depresija, histerija, psihopatska devijantnost, psihastenija, paranoja i šizofrenija iz MMPI-a); dalje, formiranje i odbrana sopstvenih uverenja, ali i spremnost na rizik su indikatori sreće. Najzad, mnogi autoriteti (videti 14) odriču teroristima-samoubicama psihopatološki naboj. Čak je i obuka terorista-samoubica koncipirana tako je žrtvovanje života zarad Boga lični dobitak ("ulaznica za raj"), a ne samarićanski čin. Ne mali broj preživelih očevidaca samoubilačkih terorističkih napada potvrđuje da su samoubice, čije su lice mogli videti, u trenutku smrti bili puni radosnog raspoloženja.

Da ne bude nikakve sumnje u ove podatke faktorski smo analizirali svih sedam odricanja (život jejedan od njih) u ime religije (upitnik Flere-Lavric, 5) i našli da svih sedam sko­ro podednako zasićuju samo jedan faktor, fanatizam, koji objašnjava dve trećine varijanse, a linerana korelacija između ukupnog skora sreće i spremnosti da se, u ime vere, žrtvuje život nije ubedljivo visoka, ali jeste značajna: .181. S druge strane, korelacija ukupnog skora religioznog fanatizma i sreće je praktično, ne samo statistički, značajna jer iznosi r=.445, a to je 20% deljivosti varijanse. Ne iznenađuje ni ovaj podatak: potsetimo se da je u strukturi Ijudske sre­će značajna saturacija tri nesporno "radikalne stavke" (spremnost na rizik, formiranje i zastupanje stavova). Vajt (14) navodi činjenicu koju niko, uključujući i neposredne posmatrače samoubilačkih ataka, ne negira da su teroristi-samoubice mlađi Ijudi a setimo se čuvenih Čercilovih reči da ko nije radikalan u mladosti nema srca, a da liberali u zrelosti nemaju razuma. Član "Božjeg dela" (Opus dei) koji nosi dva sata dnevno oko butine bodljikavi lanac (silik), jednako je radikalan kao i ostrašćeni pripadnik političke partije ili društvenog pokreta, na primer nevladine organizacije koja promoviše demokratiju i ljudska prava (pogledajte sajt "druge Srbije").

Zaključujemo da srećno raspoloženje nije pasivno isčekivanje božanskog proviđenja već aktivno traganje za smislom sopstvenog življenja koje ponekad kod mladih idealista podrazumeva radikalno ponašanje pa i žrtvovanje sopstvenog života. Terori­sti-samoubice svakako nisu bolesni u idiosinkretičkom (pa ni u kliničkom) "Prvi put u istoriji civilizacije srednja generacija ima više pretaka od potomaka,... vek u koji smo zakoračili vek je starijih Ijudi zato što su se penzioneri uzjogunili - odbijaju da umru" (8). S druge strane, sociolozi tvrde da je starost daleko najprediktivniji činilac samoubistvenog ishoda života: jednostavno, starije osobe daleko češće izvršavaju samoubistva od mlactih. U našoj zemljii (misli se na ex-Jugoslaviju) od ukupnog broja samoubica 45% je starije od 60 godina, a 69% od pedeset (1). Nije se teško složiti da je samoubistvo najubedljiviji bihevioralni izraz nesreće, tim pre što je u strukturi starijih sa­moubica takozvano bilansno samobistvo skoro jedina "premorbidna" karakteristika. Kada sučelite ove dve činjenice (sve je više starijih osoba, a samoubice su starije osobe) uviđa se zašto je važan aktivan napor da bi se život starijih osoba ispunio smislom.

Za čudo nije težak odgovor na pi­tanje kojim resursima raspolaže zreo (matori?) pojedinac da bi aktivnim naporom promovisao srećnu starost. Postupak traženja svojstava "srećne jeseni života" izveli smo dihotomizacijom zavisne varijable (srećni-nesrećni) i redukcijom dva velika uzorka (N5=3206,6 i N4=1828,15) ispitanika starijih od 50, odnosno 45 godina, (tako smo dobili uzorke od 461 + 104 ispitanika), a zatim smo testom tragali za razlikama u kolopletu nezavisnih varijabli.

Najuočljivije generalne razlike se tiču stila življenja, a zatim struktura ličnosti i vrednosti starijih srećnika i nesrećnika. Aktivan stil života (kakav sadržaj aktivnosti da bude: pecanje ili skupljanje poštanskih maraka) je uslov srećnog starenja, a ovaj nalaz je koliko banalan toliko i tačan, tako da se čini smislenim obuhvanje Ijudi kako da se spreme za aktivan penzionersko-starački život.

Najvažnije vrednosti starenja su zdravlje, smisao za humor, odgovornost, mudrost, prijateljstvo i samopoštovanje.

Može li starost da bude srećno doba života?

Nije slučajna formulacija ovako postavljenog istraživackog pitanja! Nesumljivo je da su mladi Ijudi srećniji, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što je iza njih malo prošlosti (mračne), a puno budućnosti (svetle). Empirija potvrđuje hipotezu - zato što se starenjem povećava broj ne­srećnika (sa 32% na 38%), a smanjuje procenat srećnika (sa 39% na 31%). Razlike jesu značajne, ali su male, što nas usmerava da razmotrimo varijansu unutar starosnih grupa. Odista, standardna devijacija skora sreće među mladima 7.11, a među najstarima 8.23, iz čega zaključujemo da je mladost sama po sebi srećno doba (otuda niza varijansa), a za sreću u starosti pojedinac mora da se pomuči.

Najpre zašto, a zatim kako?

Srećna osoba u poznim godinama, premda je ispunila osnovni biološki zadatak (ima potomstvo), nije aseksualno biće, a to tvrdi i veliki istraživač ovog područja ljudskog ponašanja, nas prof, dr Jezdimir Zdravković. Naprotiv! U sećanjima starijih osoba obitavaju (prosečno) tri partnera, a aktuelne seksualne aktivnosti se svode, prosečno, na jednom mesečno sanjanje, maštanje i samozadovoljavanje te nešto više od tri snošaja mesečno (na javi). Ni sta­riji nesrećnici ne žive samo od seksualnih uspomena (volim seks i rado ga se sećam), ali ukupan zbir 14 inikatora seksualne prakse, statistički značajno, preteže na stranu srećnika. Dakle, sve što starija osoba čini suprotno polnim osobama i/ili sebi (samododirivanje) učiniće je srećnom!

Razlike u strukturi ličnosti i u starijem dobu zadržavaju isti predznak kao i ličnosni korelati sreće na celom uzorku. Nađene su dve bitne razlike: najpre, razlike osobina postaju još veće, a zatim gubi se još jedna (treća) od karakteristika ličnosti srećnika tako da bes prestaje da razvaja srećnike od nesrećnika. Imajući na umu relativno jaku (oko 50%, 6 genetičku determinaciju domena i aspekata ličnosti pojedinci imaju, spram stila življenja i strukture vrednosti, suženiji manevarski prostor da bi, ulaganjem u sebe, doživeli srećniju starost. Ono što se može je­ste traganje za kontekstima u kojima se, tokom života a pre starenja, pojedincu pruža prilika da bude efikasan, osećajan, altruista i optimista.

Najviže što pojedinac može da priušti sebi za mladosti kao psihološko osiguranje u starosti jeste u domenu vrednosti: od 43 vredno­sti samo tri ne generišu razlike između starijih srećnika i nesrećnika: lepota, religija (Bog) i pošlusnost kao vrednost nisu one kojima valja težiti za srećniju starost. Odmah da otklonimo moguću kontradikciju spram našeg trećeg hipotetickog pitanja: religija (kao vrednosna orijentacija) ne razdvaja srećnike od nesrećnika, ali ne zato što nije važna za jednu ili drugu grupu, već zato što je jednako važna za obe. Osnovne vrednosti potrošačkog društva imaju ograničen značaj za ljudsku sreću: bedni i siroti nesrecćnici se suštinski razlikuju od isto takvih bogataša, a ta je razlika uslov da se usreće jedni i drugi: oni koji imaju previše, a nisu srećni, neka malo od sebe daju onima koji nemaju ništa pa će svi biti srećniji (setimo se da su srećni Ijudi dobri, dakle i darežljivi). Samo srećni Ijudi mogu biti toliko ispunjenji nadličnim, ontološkim i aksiološkim sadržajima da u mladosti, dok dugoročno konstruišu sopstve­ni život, imaju snage da se života, radije, odreknu nego da njime trguju: sve za ideale - ideale nizašta! Najzad, negde na početku doba odrastanja sve ljude treba upozoriti na prolaznost života, a pred kraj aktivnog profesionalnog veka i obučiti šta i kako da rade da bi umrli sa osmehom sreće kada vreme smrti dođe.