Problem psihogenog steriliteta je kompleksan. Ako ne postoje ubedljivi
naučni dokazi da je sterilitet kod izvesnih parova posledica dejstva
psiholoških faktora, nesumnjiva je činjenica da sam sterilitet uzrokuje
stres.
Dok se u prvom slučaju objašnjenje može naći u potrebi žene da se biološka egzistencija sačuva prekidom gubitka krvi u situaciji kad je unos hrane smanjen, podatak da izvesni parovi koji su mnogo godina bili bez dece dobijaju sopstveno dete ubrzo nakon usvajanja, smatra se dokazom da postoji psihogena afertilnost. Ova pojava objašnjava se činjenicom da adopcija deteta smanjuje stanje napetosti koje je uzrokovano ambivalentnošću prema materinstvu, strahom od odgovornosti, itd. Suprotni stavovi, međutim, ukazuju na to da ne postoji veza između iskustva materinstva i oslobađanja od afertilnosti: iskustvo materinstva u izvesnim slučajevima samo precipitira događaj, koji bi se u svakom slučaju dogodio pre ili kasnije. Drugi terapeuti navode da se psihološka intervencija lekara, koja prethodi odluci para da usvoji dete, u vidu saopštenja da ne postoji ili postoji mala šansa da se koriguje njihova afertilnost - bolje doživljava, nego li ostavljanje u neizvesnoj prognozi.
Ideja da sterililet ili fertilitet mogu biti pod uticajem psiholoških faktora leži u osnovi brojnih legendi, dajući fertilnosti mitski karakter (bacanje pirinča ili žita na mladence, vezivanje cipela za automobil kojini mladenci odlaze na bračno putovanje)...
Zaista, da li postoji psihosomatski poremećaj koji ima za posledicu naplodnost, pored odsustva telesnog oštecenja, ili poremećaja funkcija organa za reprodukciju?
Psiha protiv plodnosti
Brojni autori razmatrali su ulogu različitih puteva koji mogu uticati na pogoršanje fertilnosti, usled stimulusa s bilo kog nivoa polnih organa: iz vagine, uzrokujući hemijske promene koje uništavaju spermatozoide iz grlića materice, usled najčudnijeg, gotovo protivprirodnog mehanizma "antimalerinskog orgazma", u toku koga se sperma izbacuje iz grlića materice i vagine serijom nevoljnih grčeva (objašnjenje zbog čcga žena u momentu doživljavanja orgazma ne može ostati trudna) iz jajovoda, provocirajući funkcionalne smetnje u vidu grča. Novija istraživanja ukazuju na postojanje antispermatičnih antitela u krvi normalnih žena. Takva inkompatibilnost u Ijudi, koju u životinja odgajivač može rešiti zamenom mužjaka, verovatno je cena monogamije.
Nesumnjivo je dokazano da se stanje napetosti zapaža češće u sterilnih žena, nego što pokazuju žene koje su rađale. Najčešće je ono povezano s emocionalnim sokom koji utiče na promenu funkcija hormona, sa strahom od trudnoće i pobačaja, ili je uzrokovano bračnim, profesionalnim ili drugim egzistencijalnim problemima.
Pri pokusaju da se opišu psihološki tipovi sterilnih žena najčešće se pominju:
Treba naglasiti da u psihološkoj literaturi ima i suprotnih stavova, prema kojima ličnost sterilnih žena nije ni po čemu specifična, posebno maskulina ili infantilna jer nepostoje relevantni podaci iz ozbiljnih kliničkih istraživanja, koji bi potvrdili hipotezu o tipičnom profilu takvih ličnosti.
Razmatrajući nesvesne mehanizme sterilnih žena, Loftus konstatuje predominaciju majčine i odsustvo očeve figure (otac slab, odbačen ili odsutan) i sputanu agresivnost prema majci (strah od gubitka njene Ijubavi, osećanje krivice zbog neprijateljskih osećanja prema majci). Langer je pokazao da su izvesne sterilne žene ostale trudne nakon što su proživele težak period (ratovi, ekonomske neprilike), jer su tada imale osećaje da su okajale svoje grehe.
Ortodoksni sledbenici Frojda analizirali ,su odnos sterilne žene, sa slikom koju je imao otac u njihovom životu. Frojd je, naime, ukazao na to da se u normalnoj evoluciji žene želja za penisom u preedipalnoj fazi psihoseksualnog razvoja progresivno zamenjuje željom da se ima dete, najpre od oca, potom od muža. U izvesnim slučajevima veza za oca ostaje kao privilegovana relacija žene koja je sterilna, zbog toga što bi svako začeće imalo karakter opasne incestuoznc veze. Kod infantilnih žena koje nikada nisu napustile primami odnos otac — kći postoji nesvesna želja da se održi ovakav odnos, koji bi bio naružen prisustvom deteta koje je začeto od drugog čoveka.
Novi način tretiranja afertilnosti donose i mnoge dileme: da li se lečiti u svom mestu, ili putovati u poznate centre, kome se obratiti, da li su mere lečenja dovoljno efikasne? Dijagnostička procedura i tretman afertilnosti izuzetno su skupi, često zahtevaju preformulaciju seksualnih odnosa i njihovo odvijanje po od lekara propisanim pravilima. Menstrualni ciklus i ovulacija podvrgavaju se uticaju hormona koji se doziraju, jajna ćelija se vadi iz ženskog tela, dok se spermatozoidi pribavljaju kroz akt masturbacije. Na taj način parovi su lišeni sopstvene seksualne intimnosti, a njihova uloga svodi se na objekte prokreacije. Tokom tretmana afertilnosti svaki menstrualni ciklus je kreščendo nade i uzbuđenja, koji se često završava razočaranjem. Takođe, postoji i suprotan efekat i smanjena učestalost koitusa usled promena u raspoloženju. Stanway (198O) je skrenuo pažnju za rizik od jatrogeno izazvane nesposobnosti kod parova kojima medicinsko osoblje "ne da mira"!
Afertilni parovi mogu povremeno doživljavati okolinu kao prepunu trudnih žena i srećnih roditelja. Činjenica da izvestan broj žena namerno abortira, ili postaje neodgovarajuči roditelj potencijalno je bolna za parove bez dece. Stoga, kod njih kontakt s tuđom decom može provocirati Ijubomoru i bes, emocije koje kod njih izazivaju oseća krivice i čine prethodna zadovoljstva u druženju s prijateljima veoma bolnim. Sve ovo nameće ključno pitanje: koliko, zapravo, vremena, emocija, energije i novca treba potrošiti da bi neko postao roditelj?
Problem je očigledno kompleksan: ako nema ubedljivih naučnih dokaza da je sterilitet kod izvesnih parova posledica neposrednog dejstva psihičkih faktora, nesumljivo je da on sam po sebi predstavlja stres. Istraživanja su pokazala veliku zastupljenost anksioznosti u toku lečenja steriliteta, ali i visok procenat depresije nakon neuspeha lečenja, čija klinička ekspresija veoma podseća na oplakivanje umrle bliske osobe.
Bez obzira na to da li konačno rešenje problema zavisi od medicinske pomoći, ili je ono u domenu lične odluke zainteresovanih partnera, nameće se problem cene, koji određuje kvalitet života nesuđenih roditelja.
Šta se uopšte zna o psihogenom sterilitetu?
Uobičajeni stav u medicini, da sve što se ne može objasniti trenutnim saznanjima egzaktne nauke pripada oblasti psihologije, ogleda se posebno u domenu afertiliteta i steriliteta. Veruje se da afertilnost pogađa oko 10% parova, a među njima oko 10 do 20 % nema očigledne medicinske uzroke svoje neplodnosti. Ovaj mit o magičnoj moći psihologije da objasni pojavu steriliteta u slučajevima kad je tradicionalna medicinska nauka nemoćna, kao i da svojim intervencijama pomogne rešavanju tako delikatnog problema, počiva na dvema realnim situacijama: gubitku menstruacije u žena koje su smeštene u koncentracione logore i začeću nastalom nakon adopcije (usvajanja) deteta.Dok se u prvom slučaju objašnjenje može naći u potrebi žene da se biološka egzistencija sačuva prekidom gubitka krvi u situaciji kad je unos hrane smanjen, podatak da izvesni parovi koji su mnogo godina bili bez dece dobijaju sopstveno dete ubrzo nakon usvajanja, smatra se dokazom da postoji psihogena afertilnost. Ova pojava objašnjava se činjenicom da adopcija deteta smanjuje stanje napetosti koje je uzrokovano ambivalentnošću prema materinstvu, strahom od odgovornosti, itd. Suprotni stavovi, međutim, ukazuju na to da ne postoji veza između iskustva materinstva i oslobađanja od afertilnosti: iskustvo materinstva u izvesnim slučajevima samo precipitira događaj, koji bi se u svakom slučaju dogodio pre ili kasnije. Drugi terapeuti navode da se psihološka intervencija lekara, koja prethodi odluci para da usvoji dete, u vidu saopštenja da ne postoji ili postoji mala šansa da se koriguje njihova afertilnost - bolje doživljava, nego li ostavljanje u neizvesnoj prognozi.
Ideja da sterililet ili fertilitet mogu biti pod uticajem psiholoških faktora leži u osnovi brojnih legendi, dajući fertilnosti mitski karakter (bacanje pirinča ili žita na mladence, vezivanje cipela za automobil kojini mladenci odlaze na bračno putovanje)...
Zaista, da li postoji psihosomatski poremećaj koji ima za posledicu naplodnost, pored odsustva telesnog oštecenja, ili poremećaja funkcija organa za reprodukciju?
Psiha protiv plodnosti
Brojni autori razmatrali su ulogu različitih puteva koji mogu uticati na pogoršanje fertilnosti, usled stimulusa s bilo kog nivoa polnih organa: iz vagine, uzrokujući hemijske promene koje uništavaju spermatozoide iz grlića materice, usled najčudnijeg, gotovo protivprirodnog mehanizma "antimalerinskog orgazma", u toku koga se sperma izbacuje iz grlića materice i vagine serijom nevoljnih grčeva (objašnjenje zbog čcga žena u momentu doživljavanja orgazma ne može ostati trudna) iz jajovoda, provocirajući funkcionalne smetnje u vidu grča. Novija istraživanja ukazuju na postojanje antispermatičnih antitela u krvi normalnih žena. Takva inkompatibilnost u Ijudi, koju u životinja odgajivač može rešiti zamenom mužjaka, verovatno je cena monogamije.Kako objasniti uticaj emocija na pogrešno funkcionisanje pojedinih delova, ili čitavog genitalnog trakta?
Prva veza na koju je ukazano jeste ta, da je sterlitet udružen s frigidnošću, a da orgazam olakšava začeće, te da se lečenjem jednog problema automatski rešava drugi problem (H. Deutsch: "Za normalnu ženu koitus psihološki predstavlja prvi akt materinstva... način na koji se akt odvija za nas je često pokazatelj strukture njene ličnosti, posebno dela njene ličnosti koji je u direktnoj vezi za oplodnjom"). Kasnije istraživanje ukazala su na to da "kada žena želi da bude trudna, ona sve više postaje frigidna u odnosu na partnera". (Benedek).Nesumnjivo je dokazano da se stanje napetosti zapaža češće u sterilnih žena, nego što pokazuju žene koje su rađale. Najčešće je ono povezano s emocionalnim sokom koji utiče na promenu funkcija hormona, sa strahom od trudnoće i pobačaja, ili je uzrokovano bračnim, profesionalnim ili drugim egzistencijalnim problemima.
Predpostavljeni tipovi neplodnih žena
lako nema dovoljno pouzdanih dokaza o ulozi strukture ličnosti u afertilnosti žena, najpopularnija hipoteza je u vezi s ambivalentnim stavom u odnosu na materinstvo. Bez obzira na intenzitet ispoljavanja svesne želje da se postane majka, sugeriše se daje to u stvari maska nesvesne reakcije na materinstvo. Pretpostavljeni efekat ovog konflikta, između želje da se ima dete i strepnje kako biti majka, jeste kočenje jednog ili više mehanizama neophodnih za oplodnju.Pri pokusaju da se opišu psihološki tipovi sterilnih žena najčešće se pominju:
- psihička i /ili emocionalna nezrelost: slabe, osećajne, prezaštićene zavisne žene, koje prikrivaju svoju agresivnost prema majci;
- maskulini / agresivni tip, koji odbija žensku ulogu, pa samim tim i materinstvo;
- naglašeno materinski tip, koji investira svoj materinski duh pre svega u svog supruga i tretira ga kao sina; biti roditelj predstavlja ozbiIjnu pretnju bliskosti bračnih partnera i začeće se nesvesno izbegava.
- žensko-erotivni tip, za koji je materinstvo teškoća, izvor briga,
- opsesivni tip, visokih intelektualnih potencijala, koji ne može da reši konflikt profesije i svoje uloge u domaćinstvu i nerado se odriče ambiciozne karijere;
- hronično anksiozne žene, koje nisu u stanju da se emocionalno investiraju u trudnoću.
Treba naglasiti da u psihološkoj literaturi ima i suprotnih stavova, prema kojima ličnost sterilnih žena nije ni po čemu specifična, posebno maskulina ili infantilna jer nepostoje relevantni podaci iz ozbiljnih kliničkih istraživanja, koji bi potvrdili hipotezu o tipičnom profilu takvih ličnosti.
Razmatrajući nesvesne mehanizme sterilnih žena, Loftus konstatuje predominaciju majčine i odsustvo očeve figure (otac slab, odbačen ili odsutan) i sputanu agresivnost prema majci (strah od gubitka njene Ijubavi, osećanje krivice zbog neprijateljskih osećanja prema majci). Langer je pokazao da su izvesne sterilne žene ostale trudne nakon što su proživele težak period (ratovi, ekonomske neprilike), jer su tada imale osećaje da su okajale svoje grehe.
Ortodoksni sledbenici Frojda analizirali ,su odnos sterilne žene, sa slikom koju je imao otac u njihovom životu. Frojd je, naime, ukazao na to da se u normalnoj evoluciji žene želja za penisom u preedipalnoj fazi psihoseksualnog razvoja progresivno zamenjuje željom da se ima dete, najpre od oca, potom od muža. U izvesnim slučajevima veza za oca ostaje kao privilegovana relacija žene koja je sterilna, zbog toga što bi svako začeće imalo karakter opasne incestuoznc veze. Kod infantilnih žena koje nikada nisu napustile primami odnos otac — kći postoji nesvesna želja da se održi ovakav odnos, koji bi bio naružen prisustvom deteta koje je začeto od drugog čoveka.
Agonija indetiteta
Problemi afertilnosti i terapijske procedure, navode parovi podvrgnuti ispitivanju i lečenju, tretiraju se kao stresogeni doživljaj, a žene ih opisuju kao najvecu životnu krizu koju su ikada iskusile. Myers iznosi iskustvo da se žene prijatnije osećaju kad govore o fertilnosti, iskazujući svoje emocije, dok muškarci imaju potrebu da se prikažu jakima, prikrivajući svoja osećanja kroz rad ili neki hobi. Nesposobnost da se začne ili iznese trudnoća predstavlja narcističku povredu ličnosti i značajan psihološki gubitak. Pacijenti koji su iskusili ove probleme izjavljuju da se ne osećaju pravim muškarcem ili pravom ženom. Ovakvo osećanje često se odražava na seksualno ponašanje: pacijenti mogu izbegavati seksualne aktivnosti ili, u pokušaju natkompenzacije, odaju se pomamnim seksualnim aktivnostima.Novi način tretiranja afertilnosti donose i mnoge dileme: da li se lečiti u svom mestu, ili putovati u poznate centre, kome se obratiti, da li su mere lečenja dovoljno efikasne? Dijagnostička procedura i tretman afertilnosti izuzetno su skupi, često zahtevaju preformulaciju seksualnih odnosa i njihovo odvijanje po od lekara propisanim pravilima. Menstrualni ciklus i ovulacija podvrgavaju se uticaju hormona koji se doziraju, jajna ćelija se vadi iz ženskog tela, dok se spermatozoidi pribavljaju kroz akt masturbacije. Na taj način parovi su lišeni sopstvene seksualne intimnosti, a njihova uloga svodi se na objekte prokreacije. Tokom tretmana afertilnosti svaki menstrualni ciklus je kreščendo nade i uzbuđenja, koji se često završava razočaranjem. Takođe, postoji i suprotan efekat i smanjena učestalost koitusa usled promena u raspoloženju. Stanway (198O) je skrenuo pažnju za rizik od jatrogeno izazvane nesposobnosti kod parova kojima medicinsko osoblje "ne da mira"!
Afertilni parovi mogu povremeno doživljavati okolinu kao prepunu trudnih žena i srećnih roditelja. Činjenica da izvestan broj žena namerno abortira, ili postaje neodgovarajuči roditelj potencijalno je bolna za parove bez dece. Stoga, kod njih kontakt s tuđom decom može provocirati Ijubomoru i bes, emocije koje kod njih izazivaju oseća krivice i čine prethodna zadovoljstva u druženju s prijateljima veoma bolnim. Sve ovo nameće ključno pitanje: koliko, zapravo, vremena, emocija, energije i novca treba potrošiti da bi neko postao roditelj?
Problem je očigledno kompleksan: ako nema ubedljivih naučnih dokaza da je sterilitet kod izvesnih parova posledica neposrednog dejstva psihičkih faktora, nesumljivo je da on sam po sebi predstavlja stres. Istraživanja su pokazala veliku zastupljenost anksioznosti u toku lečenja steriliteta, ali i visok procenat depresije nakon neuspeha lečenja, čija klinička ekspresija veoma podseća na oplakivanje umrle bliske osobe.
Bez obzira na to da li konačno rešenje problema zavisi od medicinske pomoći, ili je ono u domenu lične odluke zainteresovanih partnera, nameće se problem cene, koji određuje kvalitet života nesuđenih roditelja.
U kakvom stresnom vremenu zivimo, pravo pitanje je kako se osloboditi tolikog stresa, koji je uzrocnik mnogih bolesti, pa eto i steriliteta. Nije ni cudo sto toliko ljudi ima ovaj problem. Nadam se da cete imati jos tekstova na ovu temu, jer retko razmisljamo o svom zdravlju, pogotovo o prevenciji.
Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde