Kognitivno bihejvioralna terapija depresije

Kognitivno bihejvioralna psihoterapija je vrsta tretmana gde se depresivnim pacijentima pomaže u rešavanju tegoba bez upotrebe leka. Može se primeniti kod svih oblika depresije i predstavlja tz. psihoterapijsku metodu izbora za tretman ove bolesti. To znači da se od svih poznatih psihoterijskih metoda tokom kliničkog rada i istraživanja pokazala kao metoda koja najefikasnije uklanja depresivnu simptomatologiju. Pored kognitivno bihejvioralne terapije, u literaturi se kao terapija izbora navodi još i interpersonalna psihoterapija.

Kognitivno bihejvioralna terapija pomaže obolelima da se oslobode simptoma tako što ih uči kako da promenom ponašanja i stavova, otklone ono što se promeniti može a ima negativan učinak. Konkretno se misli na one stavove i ponašanje koje doprinose da se tegobe pojačavaju, održavaju ili nastaju.

Koliko traju terapije, kako se izvode?

Kognitivno bihejvioralna terapija za depresivne pacijente u najvećem broju slučajeva traje od 16-20 seansi. Radi se o jednočasovnim seansama koje se izvode u ritmu jednom nedeljno. Medjutim, ako se radi o težim oblicima, seanse su učestalije i mogu biti i svakodnevno. Važno je napomenuti da je moguća i kombinovana terapija sa lekovima, jer svaka od navedenih vrsta tretmana deluje na različite delove centralnog nervnog sistema, te je efekat sveobuhvatniji.

Svaka kognitivno bihejvioralna terapija počinje sa edukacijom pacijenta o sopstvenoj bolesti i o tome šta je to u ponašanju i stavovima pacijenta što pomaže da se bolest održava i pojačava. Edukacija još uvek ne predstavlja psihoterapijski rad, ali je uvod za ono što kasnije pacijent treba da primeni u rešavanju problema.

Problem depresije

Jedan od osnovnih problema kod pacijenata obolelih od depresije je taj što oni svet gledaju, kako se u narodu kaže, „kroz sive ili crne naočare". Taj problem je najbolje definisao sam tvorac kognitivne psihoterapije Aaron T. Beck opisujući karakterističnu „kognitivnu trijadu" depresivaca. On je je istakao da depresivni pacijenti kao osnovnu karakteristiku imaju negativno mišljenje o sebi, o budućnosti kao i o svetu oko sebe. Recimo, depresivan pacijent je sklon da o sebi razmišlja kao o gubitniku, krivcu, nekom ko nije koristan član porodice i društva, ko je bezvredan i loš. Smatra da je budućnost uglavnom bezperspektivna, beznadežna, da će uvek biti loše i da neće moći da se izbori sa problemima. Svet oko sebe vidi slično - ništa ne funkcioniše kako treba, ništa nije vredno truda, nikoga nije briga za njega i sl. Postoji i generalna sklonost da dogadjaje interpretiraju negativno, kao i da se dominantno sećaju negativnih dogadjaja u životu. Negativne dogadjaje tipično smatraju kao nešto što se neda popraviti, generalizujući ih i na druge aspekte života. Uglavnom sebi daju preveliku (negativnu) ulogu u nastajanju nepovoljih dogadjanja. Često kažu „Ovo je samo moja krivica", „Ja uvek sve upropastim", „Upravo sam pokazao kako sam beskoristan". Sa druge strane, pozitivne dogadjaje smatraju samo privremenim, nečim što uglavnom ne zavisi od njih i što je bez dugotrajnih pozitivnih posledica. Recimo, „Ovo je bila čista sreća, nema veze sa mojim uloženim naporom", „Ovo je izuzetak koji potvrdjuje pravilo", „Ovo je uspelo samo jer mi je kolega pomogao". Zamislite sebe kako bi ste se osećali ako bi ste imali ovakve stavove o sebi i životu! Da li bi ste bili srećni, puni vedrine, poleta i energije? Da li bi ste imali volje za svakodnevne poslovne i kućne aktivnosti? Da li bi bili zabrinuti ili bezbrižni? Na žalost, ovakavi stavovi depresivnih pacijenata ne dovode nidočega drugog nego do produbljavanja depresivnosti i održavanja tegoba.

Kako pomaže kognitivna terapija?

Kognitivne metode pomažu pacijentu da prepozna svoje negativne procene koje nemaju osnovu i da pokuša da sebe i svet sagleda na adekvatniji i realniji način. Ovde se ne radi o tome da pacijent treba „pozitivno da misli" ili da ima „dobre misli" već o tome da misli i procenjuje realnije! To znači da, recimo, savet dat pacijentu da razmišlja „pozitivno" ili o nečemu lepom, recimo da je na Havajima - nije od posebne pomoći. Od pomoći je da ga tokom psihoterapije naučimo da proverava istinitost svojih pretpostavki, odnosno da prepozna i promeni svoje pesimističke pretpostavke  jer jedino na taj način - kada počne na život da gleda realnije - može da se oseća bolje i drugačije. To se postiže tako što se pacijent uči da postavlja sebi pitanja poput onog da li u svom iskustvu ima dokaza da je njegova tvrdnja, recimo da je neuspešan u svemu što radi, tačna. Ima li dokaza da to nije tačno i da je u toku njegovog života bilo i trenutaka kada je bio uspešan i sl. Može li na odredjeni dogadjaj u životu da se gleda i drugačije, odnosno da se potencijalni ishod sagleda na više načina a ne samo na najgori.  U početku terapeut postavlja logična pitanja koja pacijenta navode na adekvatniji zaključak o onome što se dešava, a zatim se od pacienta očekuje da u trenutku kada prepozna svoju disfunkcionalnu misao koja vodi lošem raspoloženju, učini isto i primeni naučenu tehniku.

Bez povlačenja u sebe, molim!

Ono što je veoma veliki problem kod depresivnih pacijenata je to što se najveći broj povuče i prestane sa svakodnevnim aktivnostima. Postoji čak i teorija po kojoj se depresivnost razvija kao posledica toga što osoba u dužem vremenskom periodu nema aktivnosti koje joj donose zadovoljstvo, pa čak ni minimalno. Smatra se da se tada u mozgu ne stimulišu na stvaranje „supstance sreće", te predominiraju one druge zbog čega postajemo tužni i prazni. Zbog toga je jedna od osnovnih bihejvioralnih tehnika tz. „bihejvioralna aktivacija".

Pacijenti se često žale da su poptpuno bezvoljni i neaktivni i smatraju da je neophodno da im se prvo popravi raspoloženje pa da se vrate normalnom funkcionisanju. Istraživanja su pokazala i potvrdila nešto sasvim drugačije. Naime, umesto da čekamo da se prvo popravi raspoloženje i onda da krenemo u akciju, mnogo delotvornije i efikasnije je da uradimo obrnuto - da započnemo sa aktivnostima, a to će postepeno, zbog stvaranja „pozitivnih" supstanci u mozgu, dovesti i do poboljšanja raspoloženja. 

Radite ono što Vas čini srećnim!

Metoda bihejvioralne aktivacije se izvodi na sledeći način. Sa pacijentom se napravi spisak aktivnosti koje su mu ranije prijale i koje su ga činile zadovoljnim i srećnim. Takodje se napravi i spisak svakodnevnih obaveza koje je pacijent predhodno obavljao, a sada zbog bolesti ne radi. To nisu aktivnosti koje neminovno nose sa sobom zadovoljstvo, ali predstavljaju delatnost koja se mora obaviti radi normalnog funkcionisanja (poput usisavana, pranja sudava, kupovine hleba, pa sve do najosnovnijih stvari koje su kod težih oblika depresije takodje zapostavljene - poput umivanja, jutarnjeg oblačenja i sl.). Sa pacijentom se nakon toga napravi dogovor da svakodnevno obavi po jednu aktivnost koja mu je ranije donosila zadovoljstvo i jednu koja  predstavlja neku obavezu. Počinje se od onih koje pacijent najlakše može da sprovede. Recimo, ako imamo pacienta koji ima veoma težak oblik depresije, naravno da njegov početni zadatak neće biti da ode sa prijateljima na izlet (što ga je ranije činilo srećnim i zadovoljnim) kada on, recimo, nije u stanju ni kraće vreme da boravi van kreveta. Broj aktivnosti, i jednih i drugih, se svake nedelje postepeno povećava. Pacijent ima za zadatak i da meri stepen zadovoljstva koje je tom prilikom osetio, kao i  koliki je deo zadatka obavio. Obično imaju utisak da im ta aktivnost neće pomoći da se osećaju ni malo bolje, kao i da neće uspeti da je uopše urade. Kao po pravilu, pokaže se da su pogrešno procenili i da im je to prijalo do odredjene granice, a svaki sledeći put sve više i kvalitativno drugačije. Naravno ovo je samo deo i pojednostavljeni opis metode koja se pokazala veoma delotvornom u rešavanju depresivne simptomatologije.

U tretmanu depresije se koriste i druge metode iz paketa kognitivno bihejvioralnih tehnika. Recimo, često su zastupljeni bihejvioralni eksperimenti, tehnika rešavanja problema („problem solving"), asertivni trening i sl. Veoma je bitno da se tehnike primenjuju ispravno i redovno i uz stručnu pomoć kognitivno bihejvioralnog terapeuta. Ova vresta terapije je pomogla ogromnom broju depresivnih pacijenta, te posoji velika verovatnoća da može da pomogne i drugima koji do sada nisu pokušali da na ovaj način razreše tegobe i prevladavanju depresivni poremećaj.