Kako prepoznati lažova

Komunikacija predstavlja jednu od bitnih čovekovih funkcija. Ona je odraz čovekove evolucije, ali istovremeno način njegovog prilagođavanja okolini i drugim Ijudima, kao sredstvo koje mu omogućava mesto i ulogu u kontekstu društvenosti njegovog bića. Od dva osnovna oblika komunikacije, verbalne i neverbalne, veći deo je neverbalnog tipa (preko 90% komunikacije licem u lice), a "govor tela" često otkriva mnogo više nego rečima iskazan sadržaj. Imajući ovo u vidu može se pretpostaviti da će se lažov mnogo lakše razotkriti na osnovu nesvesnih neverbalnih poruka koje šalje, nego putem verbalizacije.

Kako su lju­di često neiskreni jedni prema drugima u raznim prilikama i svakodnevnom životu, prepoznati lažova (osim ako se radi o političaru), nije uvek tako lako. Motivi koji navode ljude da lažu su brojni. Neki lažu da bi se prikazali onakvima kakvi bi želeli da budu (laži su često u skladu sa neostvarenim željama), drugi da bi pribavili neki vid lične koristi, treći pak koriste laž da bi izbegli kritiku ili kaznu zbog nečega što su učinili ili nisu učinili, a okolina je to zahtevala ili je to bila njihova obaveza, itd. Ne postoji univerzalni profil ličnosti koji bi se mogao pripisati lažovu, ali i izvesno da su nezrelost, oskudno razvijena savest, ekstraverzija, manipulativnost i korišćenje drugih da bi se zadovoljile lične potrebe, karakteristike na koje ćemo često naići kod onih koji su skloni laganju.

Pre nego što iznesemo neke smernice, važno je napomenuti da postoji samo nekoliko aspekata govora tela koji imaju svoje značenje nezavisno od konteksta. Dobro laganje ne uključuje samo sto je moguće prirodniji govor, već i uklapanje jezika tela sa izgovorenim rečima. Manja je verovatnoća da će se lažov upustiti u telesni kontakt ili se čak približiti nekome. Njegov govor tela često je kontradiktoran u odnosu na realnost. Motorička ekspresija je kruta, ograničena na pokrete malih amplituda. Pokreti šaka, ruku i nogu, usmereni su ka sopstvenom telu. Na primer, kada pokazuje da je srećan, iznenađen ili tužan    ekspresija će biti ograničena na pokrete usana, za razliku od prirodne koja uključu­je celo lice i telo. Kvantitet ispoljenih emocija, u pogledu pravovremenosti nastajanja, intenziteta i dužine trajanja, odstupa od normale. IspoIjavanje emocija je odloženo, duže traje nego što je to normalno i iznenada se prekida. Takođe je poremećen odnos između verbalne i emocionalne ekspresije, u tom smislu da ne idu istovremeno, već nakon ver­balne dolazi kratak period latencije.

Albert Mehrabian, jedan od istraživača koji su proučavali kako se ljudi ponašaju kada prenose istinite poruke, a kada lažu, našao je  da oni koji lažu manje govore, sporije govore i prave više grešaka u govoru. Lažov će koristiti vaše reči da da odgovor na postavljeno pitanje. Može ponekad izbegavati "laganje" nedajući direktne odgovore, tj. izbegavaće odgovore umesto da opovrgne. Nekada će govoriti u monologu i bez zamenica. Osećaće se relaksiranijim ako se promeni tema razgovora za koju su vezane laži ili će kori­stiti humor i sarkazam da bi izbegao temu.

I pravac pogleda može da otkrije skrivena osećanja ili zadržanu infomaciju. Osoba koja laže će izbega­vati kontakt očima što je moguće više i neće gledati slušaoca u oči dok govori. Ljudi koji izdrže naš pogled manje od jedne trećine vremena provedenog u razgovoru, verovatno kriju od nas neku informaciju. Ovde se izuzimaju vešti lažovi koji mogu jako dugo održati kontakt očima i kontrolisati  izraze lica.

Izrazi lica se najlakše kontrolišu pa prema tome i najteže tumače. Ne postoji specificno ponašanje koje kaže "Ja lažem", a posma-trači radije gledaju lica onih sa kojima komuniciraju nego njihove ruke i noge, čime se vrši neverbalni pritisak na obmanjivača da bolje kontroliše izraze lica ili da poboljša njegovu sposobnost za davanjem lažnih informacija.Takozvani prolazni izrazi lica ili mikro-izrazi, prelete licem za manje od jedne petine sekunde, i njima na primer, može osmeh na trenutak da se zameni tugom ili besom. Mi ih registrujemo samo nesvesno. Ovim možemo da objasnimo zašto ponekad imamo neprijatno osećanje da nas ne voli, iako je vrlo prijatan sa nama. Potisnuti izrazi jesu iskrena osećanja koja počinju da se formiraju sve dok ljudi ne shvate šta se dešava pa ih brzo zamene onim izrazima koje žele da prezentuju drugima. Ovi izrazi se javljaju mnogo češće i duže traju nego mi­kroizrazi, pa ih je lakše uočiti, s tim da ljudi koji vešto lažu obično mno­go paze da im se prava osećanja ne iskradu na ovaj način. Najpouzdaniji u otkrivanju pravih osećanja jesu mišići tela, jer ih je praktično nemo-guće kontrolisati. Na primer, neko namesti osmeh da bi izrazio zadovoljstvo ili radost, a unutrašnji uglovi obrva se dižu i na sredini čela se javljaju bore odajući tugu.

Većina poznatih autora iz oblasti neverbalne komunikacije kao što su Dezmond Moris, Pol Ekman, Alan Piz, smatra da se odavanje češcće de­šava u donjem delu tela. Ljudi koji lažu ili zadržavaju Informaciju vrpoIjiće se u stolicama naslanjajući se prvo na jednu pa na drugu stranu, prekrštaće često noge kao da žele da pobegnu iz situacije. Oni kojima je dosadno a pretvaraju se da su za-interesovani, obično se odaju zgrčenim pozama. Pažnju treba obratiti i na različite radnje samododirivanja kao što su povlačenje usne školjke, trljanje poledjine uha, trljanje ili češkanje zadnjeg dela vrata, pokrivanje usta šakom, prekrštanje ruku na grudima, zatvaranje oka i trlja­nje kapka da bi se izbegao kontakt očima. Alan Piz napominje da muškarci obično snažno trljaju oko gledajući u pod, dok žene nežno masiraju kožu ispod oka i gledaju u vis. Crvenjenje, znojenje, drhtanje glasa, gutanje pljuvačke, igranje olovkom ili naočarama samo su neke od očiglednih aktivnosti na koje treba paziti kod ljudi koji ne govore istinu.

Na kraju valja istaći da je govor tela skoro uvek bolji vodič do istine od reči, da je nezahvalno razmatrati neverbainu komunikaciju nezavisno od konteksta i da prvenstveno treba tražiti nesklad između verbalnih i neverbalnih poruka.