Da li pravoslavlje odgovara srpskom mentalitetu?

Ovako postavljeno pitanje, koje niti je novo niti potiče od mene, predstavlja izazov, kako za psihologa, naročito etnopsihologa, tako i za teologa i, šire, za antropologa. Trebalo bi, najpre, kako je red, definisati pojmove. Ne bi trebalo da bude teško objasniti pojam pravoslavlja i ja ću ponuditi jedno njegovo određenje koje je za sve prihvatljivo: "Pravoslavlje je učenje koje je neposredno, neprekidno i stalno povezano sa apostolskom tradicijom, posredstvom patrističkog i neopatrističkog blagoslovlja, kojim formira zajedničku veru ispovedanja nepodeljene Crkve prvog milenijuma" (Jovan Brija, najpoznatiji savremeni rumunski teolog).

Znatno je teže relativno tačno predstaviti srpski mentaltet, srpski "nacion", srpsku karakterologiju, između ostalog, zbog nepoznavanja ili nedovoijnog poznavanja "srpskog karaktera" pre pada srpske Despotovine u turske ruke, sredinom 15. veka. Dodatnu teškoću prouzrokuje i opravdano pitanje, da li se narodi menjaju, i kako se menjaju kroz istoriju. Neka nepromenjena vertikala, kada je u pitanju pojedinac (pojedinačno biće) i njegova ličnost, mora da postoji i to bi bilo ono Ja, koje traje od rođenja (ili od trenutka detetovog ushićenja kada uzvikne: ja sam ja!) do smrti jedinke.

Sa dovoljnom opreznošću, možda bismo mogli pretpostaviti sličnu osovinu koja postoji i traje u jednom narodu. Znači, i pored mog (i ne samo mog) uverenja da se narodi menjaju kroz istoriju - srpski narod, na primer, posle dugotrajnog turskog gospodarenja, ili ruski narod, posle sedamdeset godina trajanja komunizma - pretpostavljam da neki skelet, kao čvrsta osnovica, i pojedinog čoveka i naroda, treba ili i mora da postoji. Na pitanje koje bi karakterne osobine mogle biti od nekog stručnjaka (antropologa) označene kao, više ili manje, trajne u srpskom narodu, pokušao sam da odgovorim u nekim mojim radovima (pogovor za posleratno izdanje knjige Vladimira Dvornikovića Karakterologija Jugoslovena, u mojoj knjizi Vera i nacija i u nekim drugim radovima). Neka bude dovoljno za ovu našu temu da spomenem sledeće, relativno, kroz istoriju srpskog naroda postojane karakterne osobine: impulzivnost i agresivnost (kao potreba da se naglo, često nerazumno, reaguje na unutarnje i spoljašnje podsticaje); osvetoljubivost ("violentni tip dinarca"), rajinska osobina pokornosti prema jačem i agresivnost prema slabijem (najverovatnije šteđena osobina, za vreme i posle turskog ropstva), što stvara dvoličan karakter; moralna i socijalna mimikrija kao posledica, najverovatnije, identifikacije sa agresorom; oholost iza koje stoji potisnuto osećanje inferiornosti, krivica, otuda i sklonost mazohističkom podnošenju patnje i samokažnjavanju; žeđ za pravednošću i socijalnom pravilnošću; preovlađivanje ekstravertovane životne orijentacije, sa poznatim oznakama društvenosti, otvorenosti, nedovoljno kontrolisane iskrenosti.

U potpunosti sam svestan da se ovim navedenim (da li bitnim?) karkternim osobinama srpskog naroda mogu staviti razne opravdane primedbe, kao i da im se mogu dodati i druga njegova, pozitivna i negativna svojstva. Zbog kratkoće vremena i prostora moramo, na žalost, prekinuti dalju, sigurno zanimljivu raspravu o osnovnim crtama srpskog karaktera (urođenim i stečenim) i vratiti se na pitanje iz naslova našeg članka: da li pravoslavlje odgovara srpskom društvenom ustrojstvu, kakvog smo ga maločas postavili, naravno i pod pretpostavkom da smo ovo mentalno ustrojstvo tačno sagledali?

Odgovor na ovako postavljeno pitanje počeo bih kazivanjem jednog našeg poznatog savremenog istoričara:

Ako je ovo zbilja tako, možda ne bi izgledalo previše smelo kada bismo ga proširili na pravoslavlje i srpski narod, rekavši: srpski narod je jednom u prošlosti primio pravoslavnu veru, znači da je trebalo da je primi! Uporni pokušaji islamiziranja i unijaćenja srpskog naroda kroz istoriju, u novije vreme pokušaj ateizacije (proces iskorenjivanja srpskog naroda) i pored povremenih uspeha u ovim     nastojanjima, ipak se na kraju razbijao o relativno čvrstu stenu pravoslavlja i svetosavlja u srpskom narodu.

Pozivajući se (uvek iznova) na teoriju velikog istoričara u 21. veku, Arnolda Tojnbija o "izazovu i odgovoru", mogli bismo reći da je srpski narod sa svim svojim negativnim i pozitivnim osobinama ("duh paganskog nasleđa"), postajući upavo pravoslavan hrišćanski narod, u najvećoj meri izazvan od Božije Promisli, istorijskih neminovnosti i zbivanja ili slučaja (zavisno od našeg stava prema istoriji i ulozi naroda u njoj). Zašto je izazvan baš od pravoslavlja u najvećoj meri? Zato što smatram da ako je hrišćanstvo najzahtevnija religija, između ostalih religija", onda je pravoslavlje u hrišćanstvu (između rimokatolicizma i protestantizma) maksimalistički zahtevna veroispovest hrišćanstva, jer traži od čoveka doživotni pudvig oboženja.

Da li je to onda Njegošev "udar" (izazov pravoslavlja) u koji je našao "iskru u kamenu” (srpska karakterna svojstva). Odgovor može da bude  samo etnološki,  projiciran u budućnost, sa punom neizvesnošću ishoda borbe.

Svakako pravoslavlja, s jedne strane, i svega onoga iz daleke i bliske prošlosti srpskog naroda što ga čini neprijemčivim, pa i odbojnim prema pravoslavnom hrišćanstvu. U ovu tamnu stranu karakterologije srpskog naroda (njegova je to Senka, rekao bi K. G. Jung) da li ćemo ikada saznati koliko urođenu, a koliko stečenu? stavljam njegovu "anarhičnu individualnost", stalnu spremnost na protest (bogumilstvo na Balkanu, bilo je, prema Vladimiru Dvomikoviću, prvi "protestantizam" u Evropi i hrišćanstvu, još u 11. i 12. veku), kao i nedovoljna razvijenost savesti, moralnih obaveza, osećanja odgovornosti i kajanja, ali onda i slabo razvijen organ za socijalni život. U kojoj meri je pravoslavna hrišćanska religija u stanju da ublaži ili i promeni senovitu stranu u karakteru srpskog naroda? Tek će generacije Srba koje dolaze, a koje će živeti, možda. u drukčijim političkim prilikama, moći da odgovore - pozitivno ili negativno - na postavljeno pitanje iz naslova ovog članka: da li pravoslavlje odgovara srpskom mentalitetu.