Uroš Ostojić: Iskušenja na putu do izlečenja od progresivnog ulceroznog kolitisa

Manastir Presvete Bogorodice Trojeručice, koji se nalazi na Trešnji, ispod Avale, ušuškan je u zelenilu i odiše spokojem. Na ulazu u manastir dočekao nas je Uroš Ostojić, student teologije, koji nas je sa jednom od monahinja uveo u sam manastir i započeo večernju službu. Ovaj intervju je priča o iskušenjima, razumevanju i pomirenju sa kojima se Uroš suočavao godinama na putu ka izlečenju od izuzetno progresivne forme ulceroznog kolitisa, koja je rezultirala totalnim uklanjanjem debelog creva.

„Teško je utvrditi kada su se pojavili prvi simptomi, ali mislim da je to bilo još u ranom detinjstvu”

Uroš nije siguran kada su se pojavili prvi simptomi, ali jedan događaj, koji se desio kada je imao 13 godina, može biti doveden u vezu sa prvim pokazateljima IBD-a. Tada je sa drugarima jeo komšijske šljive i nakon toga dobio preko dvadeset prolivastih krvavih stolica (sumnja na trovanje pesticidima). Ovo je bio početak nemira. Prema njegovim rečima, od tada stvari nikada više nisu bile iste. Tokom 2007. Uroš u dvadeset i prvoj godini odlazi na kolonoskopiju nakon koje dobija dijagnozu Kronova bolest, za koju će se kasnije ispostaviti da nije ispravna, što je čest slučaj kod zapaljenskih bolesti creva.

Odbacivanje klasične medicine

„U vreme kada mi se zbog prirode moje kompleksne bolesti aktivirala mononukleoza, koju sam preležao u detinjstvu, neki period sam već bio primao biološku terapiju. Pored toga, imali smo nesreću da smo se svi u kući otrovali mlekom i dobili toksoplazmozu. U istoriji bolesti imao sam još štošta, što je moju kliničku sliku činilo komplikovanom, kao što su na primer dva frasa u detinjstvu. Svi ovi činioci doveli su do toga da profesor Dino Tarabar, koji brine o mojoj bolesti, savetuje trenutno ukidanje biološke terapije. Terapija je tada mogla da me ubije. Kada je nakon šest meseci bilo predloženo da se vratim na biološku terapiju, ja sam to iz bunta odbio. Bio sam ljut na ceo svet i samo mi je trebao izgovor za sprovođenje sopstvene samovolje, što je značilo potpuno okretanje leđa zvaničnoj medicini. Pomenućemo samo neke od ekskurzija sa alternativom.” – ispričao je Uroš.

Uroš tada prelazi na drugi režim ishrane, a testirao je čak i svoju izdržljivost da 40 dana bude bez hrane, osim banana, urmi i ceđenih sokova. „To je bila takva potreba za zdravljem koja nije neosnovana, već legitimna, samo što se ona ne ostvaruje na taj način. Imao sam veliku potrebu za zdravljem, u svakom smislu. Profesor Tarabar me je obavestio da moram da potpišem da ne želim da nastavim lečenje i unapred mi je rekao šta će mi se sve desiti, a ja sam bez oklevanja potpisao dokument. Ovo se desilo u periodu od 2014-2015. godine. Nakon toga su usledili užasni bolovi, koje sam trpeo.” – objasnio je Uroš.

Zloupotreba alternativne medicine

Tokom 2013. godine, Uroš započinje svoje iskustvo sa konopljinim uljem, a kako sam navodi, bio je pionir u ovome. „Poznanik je imao uspeha kod kancera kože usled upotrebe konopljinog ulja. Kada sam prvi put uzeo jednu kap, sutradan sam imao dobro formiranu stolicu, što je kod mene bila retkost. Saznao sam na jednom inostranom sajtu kako treba da se dozira konopljino ulje. Iz mog iskustva, jedna kap te ošamuti kao litar rakije, a ja sam vremenom došao do tog stadijuma da koristim čak 30 kapi. Sve to vreme sam primao i biološku terapiju, koju smo morali da ukinemo, tako da sam se ja u potpunosti prepustio ovoj alternativnoj metodi. Konopljino ulje koristio sam tri meseca i stigao sam do doze od jednog grama ili 30 kapi, što se smatra izuzetno velikim dozama. Tada sam imao redovne nesanice i preko dvadeset krvavih dijareja, a znoj mi je izbijao iz ruku, laktova, kolena... Dve nedelje nisam spavao i osećao sam se, zaista, loše. Sa ove vremenske distance mogu da kažem da sam imao narkomanske krize. Bio sam besan, udarao sam u drvo, trčao po šumi, trenirao... Hteo sam da iscrpim organizam i, ako je moguće, padnem u nesvest – ovakvo ponašanje je uticalo da mi se stanje pogorša. Nazvao bih sve to zloupotrebom konopljinog ulja.” – krajnje iskreno govori Uroš.

Pronalaženje duhovnog mira i pravog puta

U trenutku kada se Uroševo stanje znatno pogoršalo i kada je nesanica bila konstantna, on se okrenuo pronalaženju pomoći. Iz svog iskustva, Uroš kaže: „Gledao sam predavanje nekog monaha o nesanici i sve što je rekao ticalo se onoga što se meni dešavalo. Saznao sam da je taj monah na Ostrogu i došao do njega. On mi je dao molitveno pravilo, a ja sam kupio ikonu. To je bila prva noć koju sam prespavao.”

U tom periodu, Uroš po savetu svoje bake dolazi u manastir Presvete Bogorodice Trojeručice na Trešnji, gde upoznaje monahinju Zlatu o kojoj govori sa izuzetnom srećom i zahvalnošću u očima. Uroš ističe: „Poznanstvo sa monahinjom Zlatom označava početak mog isceljenja. Majka Zlata mi je ulila nadu i snagu, a iznad svega uvela u Tajnu i doživljaj Liturgije. Kasnije, kada sam išao na operacije, odlazio sam sa osmehom. Ovde sam dobijao snagu da se borim sa stanjima očajanja. Jednostavno, teskoba pomenutih stanja je takva da je čoveku vrlo teško da sa njima izadje na kraj. Operacija koja se desila za mene je predstavljala odsecanje starog načina života i novi početak. Odlučio sam da se vratim medicini.”

Prema Uroševim rečima, sa bolovima koje je iskusio uporedno su išla i stanja očaja i bezizlaza, te je okretanje Bogu bila njegova slamka spasa. „Kada sam imao manje od 60 kilograma, mislio sam da umirem, kraj. Nisam mogao da se pomirim sa tim da je smrt poslednja realnost čovečanstva, pa i mog života, kad god se on završio. Tada zadobijam iskustvo nove Realnosti koja ide iza granica smrti, te sam polako počeo da uviđam smisao svojih stradanja.” – istakao je Uroš.

Potpuno uklanjanje debelog creva

Uroš se pognute glave vratio profesoru Tarabaru i medicini kao takvoj. Kako navodi, dobio je sve razumevanje i podršku, a zatim se brzo ponovo okrenuo klasičnom lečenju. „Profesor Tarabar je kroz šalu ume da kaže da su pacijenti poput mene, ali generalno IBD najgori. To znači, ne znaš šta možeš od njih da očekuješ, skloni su kaskaderstvu. Vremenom sam razumeo da je to zaista tako, sada već uz osmeh priznajem. Operacija uklanjanja debelog creva je urađena u vreme kada nisam imao velike bolove i crevo je bilo u stabilnom stanju, ali više nije bilo terapije koja je meni mogla da pomogne. Na prvoj operaciji uklonjeno je debelo crevo (totalna kolektomija) i tada se otkrilo da, zapravo, bolujem od ulceroznog kolitisa. Kasnije, na sledećoj operaciji tokom koje je izveden pauč (pouch), nisam bio zadovoljan ishodom, jer sam imao učestale dijareje. Međutim, kako sam krenuo sa terapijom antibioticima i lekovima za regulaciju dijareje, tako je stanje krenulo da se normalizuje. Sada koristim antibiotsku terapiju i jake probiotike. Imam ograničenja, ali nemerljivo je sa stanjem koje je bilo ranije.” – kaže Uroš.

„Soba u kojoj sam primao biološku terapiju za mene je svet razumevanja”

„Dugo sam odbijao da se viđam sa ljudima koji su bolesni, kao i sa udruženjem UKUKS. Neprijatno mi je što sada to moram da priznam, ali ranije mi je sve to bilo ispod časti. Bio sam živahan i nisam želeo da prihvatim da sam toliko ozbiljno bolestan. Od mojih najbližih, majka je ponela najveći teret. U porodici možete da imate podršku, ali ,,srećom” ne možete imati i razumevanje, jer čovek koji nema iskustvo bolesti ne može da razume kroz šta pacijent prolazi. Međutim, kad god sam ulazio u sobu, u kojoj se primala biološka terapija, doživljavao sam razumevanje, jer svi ti ljudi u prostoriji imaju isti problem, te nema potrebe za objašnjavanjem. Ta soba je svet razumevanja. To je tako dobar osećaj da sam gotovo želeo da idem na terapiju.” – priseća se Uroš svojih odlazaka na VMA.

Na pitanje: – Da li smatrate da ste samostalni u svojoj bolesti? –, Uroš kaže:

„Sada, da! Posle 9, 10 godina, mogu da kažem da normalno funkcionišem. Imam snage za puno radno vreme. Trenutno radim kao sekretar u jednoj fondaciji/institutu koji se bavi izučavanjem filmske umetnosti, od koje i primam stipendiju za teološke studije, koje ako Bog da, ove godine privodim kraju.” – istakao je Uroš.

„Čovek ne treba da okreće leđa medicini”

„Pitali ste me da dam savet ljudima koji boluju od pomenutih bolesti. Svaka poruka, pouka ili savet koji sam izgovarao u sebi, onog trenutka kada bih ih glasno izgovorio, zvučali su nepodnošljivo pretenciozno. Čitao sam prethodne intervjue sa Stetoskopa i shvatio sam da je najjači utisak na mene ostavilo iskustvo drugih ljudi. Mislim da se tu nalazi ključ, da se kroz, uslovno rečeno, tuđe iskustvo prepoznamo i izbegnemo neprilike koje su oni pre nas i za nas prošli. Dugo vremena mi je trebalo da razumem medicinu kao dar od Boga. Svakako, ona nije savršena, ali je najbolje što za sada imamo.” – zaključio je Uroš na kraju intervjua.