Mladen Todić iz Požarevca: Novi život nakon transplantacije jetre

Mladen je porodičan, poslovan i društven čovek, koji javnosti nije nepoznat. Njegova borba za sopstveni život, koja je počela transplantacijom jetre, bacila je u senku činjenicu da boluje i od ulceroznog kolitisa. Iako smo se sa Mladenom sreli za vreme kiše, on je doneo dašak sunca ovom tmurnom danu.

Primarni sklerozirajući holangitis i ulcerozni kolitis 

Mladenova prva dijagnoza je bila primarni sklerozirajući holangitis, a u istom periodu mu je bio otkriven i ulcerozni kolitis. „Rezultati krvi su jednostavno pokazivali da nešto nije u redu i da se nešto dešava sa jetrom. Kada sam bio prebačen za Beograd radi daljih analiza u vezi sa jetrom, otkriveno je da imam i ulcerozni kolitis. Lekari kažu da su te dve bolesti povezane, a ja sam tek tada prvi put otkrio da postoji i jedno i drugo. Što se tiče ulceroznog kolitisa, kod većine ljudi on izaziva krvave i retke stolice, kao i gubitak težine. Ali što se tiče gubljenja apetita i težine, nema ništa gore nego kad se ove dve bolesti udruže. Kad čoveku obole jetra i debelo crevo, on prosto gubi energiju, i želju za životom… Rečeno mi je da za moje bolesti nema leka, već da postoji terapija, kojom se ta bolest održava mirnom neki vremenski period, duži ili kraći. Saznao sam i da će u jednom trenutku ta bolest uznapredovati do tog stadijuma da će biti potrebna transplantacija jetre, koja je jedini lek. U tom trenutku sam čuo šta je transplantacija organa, ali nisam znao da li se radi kod nas, kao ni na koji način se obavlja, šta, kako… uopšte nisam imao pojma.”

„A onda sam dospeo na listu čekanja za transplantaciju jetre”

Na samom početku, lekari nisu bili odmah za to da Mladena stave na listu čekanja za transplantaciju jetre. Terapija i kontrole su, neko vreme, bile ono što je Mladena držalo stabilnim. Vodila ga je prof. dr Rada Ješić, a nakon njenog odlaska u penziju prof. Ćulafić. 

„U jednom trenutku kad je bolest uznapredovala, rečeno mi je da je vreme da budem na listi čekanja. Nisam bio dovoljno informisan i mislio sam da treba da idem u inostranstvo, ali lekari su mi objasnili da se to obavlja u Srbiji, po najvišim standardima. U martu 2014. godine, stavili su me na tu jedinstvenu listu čekanja za transplantaciju jetre. Kada ste na ovakvoj listi čekanja morate da budete uvek dostupni nekome od lekara iz tima za transplantaciju, ne smete da budete daleko od Beograda i treba da budete u pripravnosti. Sve je ovo sa ciljem osmišljeno, jer u slučaju da se pojavi donor, možete u što kraćem roku doći u Urgentni centar gde se obavlja transplantacija jetre. Ja sam tako živeo, u pripravnosti. U međuvremenu, te iste godine, dobio sam ćerkicu. Sve što sam znao o svom stanju i moja osećanja doveli su do toga da sa suprugom ne pravim dugoročne planove. Želeo sam da doživim prvi rođendan svoje ćerke, da je prvi put odvedem na more, da je krstimo — to su bili neki planovi… Međutim, 2015. godine stanje mi se naglo pogoršalo, a još tada sam izgubio i posao. Stvari koje su se dešavale u tom trenutku su i doprinele tome da bolest još više uznapreduje i da se moje stanje pogorša.” — priseća se Mladen i dodaje da je tada prvi put pozvan kao potencijalni primalac.

„Krećem sad sa tobom i Tamarom. Ja ću da vozim”

„Već 2015. sam prvi put pozvan kao potencijalni primalac, jer se pojavio donor, ali nisam bio izabran. Tako sam bio pozvan ukupno četiri puta, ali uvek vraćen kući, jer je u tom trenutku neko bio u kritičnijem stanju, kompatibilniji sa donorom i tako dalje. Ja sam za te 2,5 godine, koliko sam čekao organ, ukupno 5 puta bio pozivan, a četiri puta vraćen kući. Svaki taj povratak domu je bio strašan, jer u tom trenutku znate da je neko preminuo, a da je jedna osoba dobila organ, zbog koje ste srećni, jer je njoj organ očigledno bio neophodniji… A vi treba da se vratite kući, da uđete opet u stan sa istim zdravstvenim i fizičkim stanjem, da zagrlite dete koje niste videli par sati, otkako ste otišli do Klinike, da biste mogli da vodite normalan život posle toga. I tako četiri puta. Moji roditelji, a pre svih, moja supruga Tamara, bili su mi velika podrška. Ona je ostala sa mnom, a mnogi bi se razbežali, iskreno, ne bi izdržali, pogotovo s malim detetom. Da nisam dočekao tu transplantaciju, jedna porodica bi se rasturila, žena bi ostala bez muža, a dete bez oca.” — kako Mladen navodi, nakon odbijanja za transplantaciju, nijednog povratka kući se ne seća, sve je negde potisnuo.

Tokom leta 2016. godine, Mladen je postao slabiji, toliko da nije mogao da podigne svoju ćerkicu.

„Tog 13. oktobra, 2016. godine, u 14:55, supruga i ja smo otišli po ćerkicu Ninu u vrtić i stigli kući. Tada sam i dalje bio bez posla. Spremali smo se da ručamo i u tom trenutku me je pozvala doktorka Nataša i pitala me: 'Šta radiš?', na šta sam odgovario: „Evo ništa, seli smo da ručamo.” a ona na to: „Ništa. Ne jedi i ne pij, pakuj se i dolazi”, kaže, „Imamo donora! Pakuj se, ja mislim da je to to, ali moramo uraditi dodatne analize i da vidimo ko će još doći od potencijalnih primalaca.”

Svakog prethodnog puta neko me je vozio, a tad sam sȃm seo za volan i moja majka je prvi put krenula sa mnom. Ona je obično čuvala ćerku, ali ja sam rekao: „Krećem sad sa tobom i Tamarom. Ja ću da vozim.” Bio sam spreman!”

„Hajde, pakujte Mladena, vozite ga u salu”

Treći pacijent, kog su pozvali, nije se pojavio, a druga obolela pacijentkinja, koja je došla, bila je pod stresom i dobila je temperaturu. Međutim, Mladen je, prema zapažanjima lekara, bio u težem stanju i bio bi izabran, čak i da se kod druge osobe nije pojavila temperatura. Na prethodnoj kontroli, koja je bila par dana pre petog poziva, lekari su konstatovali da u roku od dva meseca moraju da urade transplantaciju ili neće preživeti. 

Svoje iskustvo sa kozilijumom tog dana opisuje kao veoma stresno: „Konzilijum sve pred vama govori. Osećaj je kao da pričaju o nekom drugom, kao da to niste Vi. Nikada neću zaboraviti ta staklena vrata. Ja sam bio u bolesničkoj sobi zajedno sa drugom pacijentkinjom, gde smo ležali. Kroz staklo vidim suprugu, svoju majku i medicinske sestre, koje su navijale za mene, jer već peti put dolazim. Bio sam spreman za salu, kao i svakog prethodnog puta, to je prosto protokol. Nikom ništa na hodniku nisu hteli da kažu, čak ni medicinskim sestrama, koje tu rade. Ušli su unutra, a ja uopšte nisam gledao u hirurga, koji je ušao da mi kaže odluku, već samo u suprugu da bih joj pokazao šta se dešava. On me pita: ‘Mlađi, hoćemo u salu?’, a ja mu kažem: ‘Ja ću pre Vas.’ On se okreće prema sestrama i kaže: ‘Hajde, pakujte Mladena, vozite ga u salu.’ One su počele da skaču od sreće. Išle su ispred mene i sterilisale su put, koji vodi u salu. Otišao sam u salu u 9, legao na sto, a doktorka Nataša mi je rekla da spustim glavu. Kad sam legao na operacioni sto, od stresa mi je bilo toliko hladno. Oni su me pokrili i uključili grejače na stolu, a do tad nisam ni znao da ih imaju. Sećam se, kad sam pogledao u sat gore i drugu doktorku, Jelenu Vručanić, koja je isto anesteziolog i član tima za transplantaciju jetre, upitao sam je: ‘Je l’ mogu ja malo da pogledam prostor, pošto sam prvi put u operacionoj sali?’, ona mi je rekla: ‘Hajde, pogledaj.’ Tu sam se malo pridigao, pogledao, pa mi je nakon toga kazala: ‘Hajde sad tamo gore glavu.’ Stavio sam ruke, priključili su mi jako veliku braunilu od koje i dalje imam ožiljak. Poslednje što sam video pre operacije i prvo što sam video kada sam se probudio iz anestezije bila je dr Nataša.”

Oporavak

Operacija je prošla u redu. Drugi organi su dobro podneli transplantaciju, pa Mladen nije primio ni kap tuđe krvi, što je retka pojava u ovim situacijama. Radili su autotransfuziju, što je isto jako retko za transplantaciju. Trinaesti dan posle transplantacije, Mladen je izašao iz bolnice. 

Kad se prvi put video u ogledalu nije mogao da veruje da su mu beonjače bele! Kaže da je išetao iz bolnice sam, a lekari su čak trčali za njim. Mladen je čovek pun života, a danas on kaže sledeće: „Sada živim kao zdrava osoba. Život koji sam imao pre transplantacije, ako kažem da je težak, to nije dovoljno jaka reč.”

Kontrole i hospitalizacije

Mladen na kontrole ide minimum jednom mesečno. Obično se vadi krv da bi se uradila proširena analiza krvi. Po potrebi se radi skener, magnetna rezonanca ili ultrazvuk, zavisno od toga šta specijalista odredi da treba da se radi u tom trenutku, a čak i hospitalizacija dolazi u obzir. Kako kaže, hospitalizacije su normalne, a nekad dolazi i do odbacivanja organa. Zvuči zastrašujuće, ali i to može da se desi. Iako se Mladen nije susreo sa ovim, moglo je da dođe do odbacivanja, jer je jetra loše reagovala na neke od lekova za ulcerozni kolitis — ta terapija je blokirala rad jetre.

Ulcerozni kolitis

Kako navodi Mladen, ulcerozni kolitis je za sada u mirnoj fazi. Dešavaju mu se epizode od par dana tokom kojih ima učestale stolice, ponekad krvave. Poslednja kolonoskopija je pokazala da je na makroskopskom nivou bolje. Pronađena je samo jedna ulceracija, ali histopatološki je i dalje visok stepen upalnih procesa. Pre dva-tri meseca je pronađen optimalni nivo leka, koji prima, pa se sada očekuje da će se situacija smiriti i da će bolest ući u remisiju. 

Mladenov aktivizam

Mladenov aktivizam je bio isprovociran pitanjima okoline posle transplantacije. „Ko ti je bio veza?”, „Koliko si platio za organ?”, „Da li si naručio donora?”, „Da li si preko nekih lekara nabavio donora?”

„S drugim pacijentima sam se često viđao na kontrolama, sednemo na piće i neretko se dotaknemo ovih, za mene, nebuloznih pitanja. Shvatili smo da ljudi svima nama ista pitanja postavljaju. Imali smo jednog pacijenta koji je od svoje rođene babe krio da je transplantiran, jer je ona rekla: „Da li si ukrao nekome organ? Da ubiješ nekog zbog organa…” I onda smo rešili da uradimo nešto po pitanju, prvenstveno, svesti građana, a onda da rešimo i manjak nekih prava. Imali smo više problema. Jednostavno, cilj je bio da se pomoć i podrška pruže svakom pacijentu u socijalnom, administrativnom, pravnom i medicinskom smislu. Pre svega se fokusiramo da podignemo svest stanovništva o značaju doniranja organa i transplantacije. Rešili smo da osnujemo udruženje koje se zove ‘Zajedno za nov život’, koje postoji od 2017. godine, a osnovano je posle moje transplantacije. Kuma našeg udruženja je, s ponosom mogu da kažem, Ana Stamenković koja prati ovu temu i jedan je od inicijatora nacionalne kampanje ‘Produži život’ koja je započeta 2008. godine i za koju se nadam da će uskoro da se nastavi. Ja sam predsednik udruženja, pacijenti su tako hteli, a ja sam prihvatio. Prepoznali su moju energiju i to se za sada pokazalo dobrim. Ovo je za mene jako naporno, zato što sada imam i posao, a pored toga i porodicu, a dete što je starije, to je zahtevnije.”

Na pitanje zašto je važno da imamo više donora, Mladen odgovara: „Dve hiljade ljudi je na listi čekanja. Važno je zbog tog velikog broja, i ne samo zbog tih ljudi, već i njihovih porodica, jer ako neko izgubi život, samo zato što neko nije znao ili nije imao dovoljno razvijenu svest o važnosti ove teme, tad gubi čitava porodica — i deca, i žene, i muževi, i braća, i sestre, i roditelji. Takođe je važno zapitati se šta će nama organi onda kada medicina više ne može da nam pomogne. Nama organi u zemlji ništa ne znače, a produžićemo život, ne jednoj osobi, već mnogim ljudima, pa će neko tamo baš Vama i Vašoj porodici biti zahvalan, kao što sam ja zahvalan svom donoru i njegovoj porodici. Ne prođe ni jedan dan da ne pomislim na tog momka, njegovu porodicu i na to koliko su bili jaki i humani u tom trenutku da potpišu saglasnost o doniranju, jer njihova draga osoba tamo negde živi kroz mene i tamo neko dete ima oca uz sebe.”