Marko Toroman: Pozitivizam me nikad nije napustio

Svoju IBD priču danas nam je ispričao Marko Toroman koji se bori s Kronovom bolešću od 2015. godine. Pored inflamatorne bolesti creva, Marko ima problem s pritiskom, bronhijalnu astmu i aneurizmu aorte. Uprkos tome, uvek je bio pozitivnog stava i sve teške vesti je primao s osmehom na licu. 

Život s Kronovom bolešću, bronhijalnom astmom i aneurizmom aorte

Na pitanje kako su izgledali prvi simptomi, Marko nam je odgovrio: "Prvi simptomi su bili bol u stomaku, vrlo česte i retke stolice, praćene krvlju i sluzi. Pored zapaljenske bolesti imam problem s pritiskom, bronhijalnu astmu, i skenerom potvrđenu aneurizmu aorte. Naš problem pacijenta sa Kronovom bolešću i ulceroznim kolitisom je taj što mnogo dugo traje otkrivanje bolesti, konstantovanje da ona postoji i postavljanje konačne bolesti. Od 2015. do 2018. je Kron bio u opisu i u bolnici u Čačku, bolnici u Kragujevcu, KCS i na kraju na Bežanijskoj kosi gde je dr Igor zvanično postavio dijagnozu Kronove bolesti."

Marko je dijagnostiku opisao kao bezbroj kolonoskopija koje je prošao, kao i nekoliko magnetnih rezonanci koje su dovele do konačne dijagnoze. Sada ga kroz biološku terapiju vodi dr Crevar i dr Cvetković, koje ujedno i prate njegovu bolest.

Problemi s kojima se Marko suočava su neobični za pacijente s Kronovom bolešću, a to je gojaznost: "Za Kronovu bolest je karakteristično da pacijenti smršaju, kod mene je to išlo drugačije. To je bio najveći problem uspostavljanja dijagnoze." Iako nije imao bilo kakvih hirurških zahvata do sada, njegov put nije lak. Marko, u aktivnoj fazi bolesti ima veoma česte i bolne stolice, a morao je i ceo svoj stil života prilagoditi ovoj dijagnozi: "Prvenstveno morate paziti na hranu. Na terapije, na lekove, sve mora biti tačno precizno. Ako se malo kasni sa terapijom, bolest može da se aktivira. Ono što ja kažem, svi mi oboleli od Krona se moramo navići na životnog saputnika, gospodina Krona." kroz smeh kaže Marko. 

Ono što je bilo čudno svim lekarima je moj pozitivan stav na terapije, na dijagnozu. Mene nikad nije napuštao taj moj pozitivizam čak i u bolnici. 

Čovek mora biti psihički pripremljen za promene

"Ono što najteže pada, ne samo meni, nego i ostalim pacijentima to je da kad se bolest aktivira vezani smo za toalet. To je, po mom mišljenju, najteži deo bolesti jer smo zaista prinuđeni da boravimo u kući. I ako se psihički ne pripremiš na taj način života, veoma teško ćeš podneti tu promenu." kaže nam Marko. Danas se, po njegovim rečima, oseća odlično i bio je u mirnoj fazi bolesti, iako je bio primoran da pomeri svoju redovnu terapiju dve nedelje: "Bila mi je mirnija faza, ali sam morao da pomerim terapije zbog obaveza koje sam imao. Primam terapiju jednom u 4 nedelje i stvarno mi je super, držim je pod kontrolom."  Međutim, dodaje da preskakanje i pomeranje terapije može biti veoma opterećujuće. "Već petu nedelju i nekako mogu da izdržim, ali sve preko 5. nedelje je već problem. Sada već u ovoj šestoj nedelji mi se aktivirala bolest i počela je da progresuje."

Taj progres je Marko opisao prvenstveno kroz bolne stolice, i naglo povećanje broja stolica u toku dana koje su bile praćene krvlju i sluzi. Iako je za svaku terapiju potrebno neko vreme da bi pokazala svoje rezultate, Marko je ipak dobio neku vrstu brzog olakšanja nakon što je primio terapiju: "Ono što ja mislim je da je mnogo važna i čovekova psiha. Ako ti misliš da ti ta terapija pomaže, placebo efekat će da reaguje i samim tim ćeš i ti brzo biti bolje."

Retko ko zna šta je Kronova bolest

Na pitanje kako je njegova okolina reagovala na dijagnozu, Marko je rekao: "Prvenstveno retko ko i zna za tu bolest. Uglavnom su mi govorili da sam mlad i da mi bolest ne može ništa - smanji hranu, probuši kašiku. Meni je to smešno. Prestao sam više da se ubeđujem, jer sam ja zaista bio sportista. Trenirao sam fudbal. Onda sam se naglo 2015. godine ugojio i promenio lični opis kada su krenuli svi problemi. Prestao sam da objašnjavam ljudima zašto se sve to desilo. Ima ljudi koji vole da provociraju, ima koji sve to sagledaju. Prestao sam da se opterećujem njihovim komentarima i samo im kažem da su u pravu, jer to ljude koji vole da se slade tuđom nesrećom najviše boli." 

Porodica je Marku najveća podrška. Kada su saznali da ima Kronovu bolest, nije im bolo prijatno jer je mnogo vremena provodio u bolnici: "Dešavalo se da budem po 2-3 meseca u bolnici. Onda izađem iz bolnice budem kod kuće dva-tri dana, pa se ponovo vratim. Mogu reći da sam više vremena proveo u bolnici nego kod kuće. Slobodno mogu da kažem da je to bio veći stres za njih, nego za mene. Ja sam se na to navikao. Malopre sam u šali rekao doktorki da me hospitalizuju na 7 dana, da se odmorim", kaže nam Marko kroz smeh i dodaje: "Mogu Vam reći da sam miljenik setrama i doktorima sa Bežanijske kose, zbog svog pozitivnog stava. Čak su me i slali kod psihologa zbog toga."

Nikome nije bilo jasno kako je moguće da Marko toliko pozitivno reaguje na saznanje da ima Kronovu bolest. Vratio se na situaciju kad su ga poslali za Beograd i kada doktor nije mogao direktno da mu saopšti loše vesti, Marko mu je rekao: “Recite mi konkretno, hoću da znam o čemu se radi.” Kada mu je rekao da je pitanje da li će živ stići do Beograda, on je počeo da se smeje i kada su ga vratili iz Beograda, sutradan je otišao u koronarnu jedinicu, a prvi pregled je bio kod psihijatra: “Znate li zašto smo ovde?” pitao ga je, na šta mu je Marko odgovorio da ne zna. “Na takvu vest ste odreagovali smehom.” On mu je rekao da uči za sveštenika i objasnio mu je svoju reakciju na sledeći način: "Ako je Bog rekao da ću ja danas da okončam svoj ovozemaljski život, možete i da me pošaljete na Mars, a ako me neće još prizvati k Njemu, bilo šta da ste napisali i bilo koju odluku da ste doneli, opet će biti po volji Njegovoj."

Sveti oci su rekli i Patrijarh Pavle, blaženopočivši: “Čovek kada se rađa, on plače, a svi se oko njega raduju, a kada umire, on se raduje, a svi oko njega plaču.”

"Smatram da tako treba i da živimo, da se trudimo kad dođe naše vreme da odemo našem Tvorcu, da se radujemo. Mislim da taj moj stav doktorima nije bio jasan i da sam zbog toga često bio upućivan kod psihologa i psihijatra." 

Marko trenutno radi kao taksista u Čačku i bio je gost na TV prilozima gde je bio opisan kao najljubazniji i najomiljeniji taksista u gradu. I sam poslodavac, nakon što je uvideo sve je Marko postigao u svom poslu, nije imao nikakvih zamerki: "Ako je neko čovek, znaće da čovek ne bira bolest, to je nešto što je van naše moći", kaže Marko.

"Ukoliko čovek klone duhom ni bolest mu neće ostati dužna"

Marko je danas u svojoj bolesti samostalan, ali bilo je i teških momenata u njegovom putu: "Uvek sam bio samostalan i da budem iskren, kada mi je otac preminuo i ostali su mi samo majka i brat, mnogo stvari sam čak i od njih krio, tako da su oni vrlo malo stvari znali kada govorimo o stvarima koje su se dešavale u bolnicama. Šta će mi se raditi i kako, šta će biti sa mnom, to su neke stvari koje čovek mora s nekim da podeli, a ja sam to uradio samo sa svojim ujakom i mojim mentorom, sveštenikom Zvonkom Racićem. Bilo je teških momenata, svakako, ali sam se trudio da u svemu tome ostanem koliko god mogu pozitivan."

Ovom prilikom, Marko šalje pozdrave i pohvale svim medicinskim sestrama, tehničarima i lekarima sa Bežanijske kose čiji je pacijent, a koji su mu pružili vrhunsku negu i posvećenost. Poruka koju on šalje svim drugim pacijentima koji se bore s Kronovom bolešću i drugim zapaljenskim bolestima creva je upravo ta da se trude da budu što više pozitivni, jer mnoge stvari kreću od psihe: "Ukoliko čovek klone duhom, ni bolest mu neće ostati dužna, a ako drži glavu uspravljenu, sa svime će se lakše izboriti."