Jelena Vlahović: Verom u stručnost lekara do remisije

Jelena Vlahović je poreklom iz Novog Sada, vedra je, nasmejana i kako kaže, u životu ima puno sreće. Dijagnoza Kronove bolesti joj je postavljena pre deset godina. Na početku intervjua napominje kako je ona možda nezanimljiv primer jer nije imala velikih turbulencija u svojoj borbi - a da li je to slučajnost, procenite sami u nastavku Jelenine priče.

„Bila sam potpuno zdrava, a onda su usledile tegobe...“

Jelenine tegobe su počele mesec dana pre nego što je hospitalizovana. Bila je kompletno zdrava, nikakvih problema nije imala pre toga. Od onih je ljudi koji mogu da pojedu dobro, ali nikada joj to nije smetalo. Te zime je krenuo da je muči stomak, onda su krenule temperature i dijareje i u jednom momentu nije mogla više ni da jede ni da pije, kao da joj se, kako kaže, nešto začepilo u stomaku. „Prvo sam pomislila da je virus. Tada sam momkom, sadašnjim suprugom, u Smederevu. Posle dve, tri nedelje tegoba sam potpuno dehidrirala i otišla u lokalni Urgentni centar. Oni su me primili i odradili sitnu dijagnostiku. Međutim, pošto sam u to vreme sam bila novosadski osiguranik, jer sam poreklom iz Novog Sada, oni su me sutradan otpustili, ali sam ja shvatila da nešto nije u redu. Pitala sam ih da li me otpuštaju zato što sam stvarno dobro ili me zato što papirološki ne znate šta ćete sa mnom, jer imam novosadsku knjižicu. Oni su rekli da sam ih papirološki totalno sludela. Posle par dana ponovo mi se pogoršava stanje i odlazim na Infektivnu kliniku u Beogradu. Jedno mesec dana sam samo ležala, bockali su me, a nisam ni razmišljala šta mi je i nisam se ni uplašila. Tek posle mesec dana kad su došli doktori u vizitu i rekli da imaju dobre vesti jer nijie nikakav tumor u pitanju ja sam shvatila da je moje stanje ozbiljno. Sve vreme sam mislila da je u pitanju neki virus. Posumnjali su na IDB i prosledili me na odeljenje gastroenterologije gde me je primila, i dan danas moja doktorka, Ivana Jovičić. Tu sam prvi put plakala, kada mi je saopšteno da ću još tri nedelje ostati u bolnici. Tada nisam znala šta je IBD. Kad mi je objasnila prestravila sam se, jer niko od nas ne očekuje da će oboleti od bilo čega, pogotovo od neke hronične, autoimmune bolesti. Doktorka Jovičić me je smirila, čak se sa mnom i šalila da može da ima čitavo jedno odeljenje pravnika (pošto sam ja pravnik), koji su IBD.“

Jelena je od tada dobro

Kada joj se bolest smirila, tada 2012. godine, Jelena više nema problema sa stolicama. Nakon što su je otpustili iz bolnice, imala je četiri godine promena terapija i pokušja da se pronađe adekvatna. Ona je generalno bila u odličnom stanju, osim povišene sedimentacije i CRP-a. Sve vreme, od inicijalnog odlaska u bolnicu do danas, ona živi kao potpuno zdrava osoba. Doktorka je počela da je priprema za biološku terapiju, kada je videla da joj imunosupresivna terapija ne pomaže. Međutim, i dalje nisu imali osnov za biološku terapiju.

Komplikacije na oku mogu da imaju veze sa osnovnom bolešću

Krajem 2015. godine, Jeleni kreću, naizgled bezazleni, problemi sa okom. „Imala sam neke iridociklitise, na par meseci. Jednom, na kontroli, doktorka me je zatekla sa crvenim okom i pitala šta se dešava i zašto joj ništa nisam rekla. Nisam znala da Kronova bolest i problemi na oku mogu da imaju bilo kakvu vezu. Krajem 2015. godine imala sam ablaciju retine. Operisana sam od tada tri puta. To je čitava procedura u kojoj se vadi se sočivo, lepi se, pa se vadi ulje to s kojim se zalepilo, pa se vraća sočivo, poprilično nezgodno, ali prošlo je. Operisao me je profesor doktor Vuković, u Pasterovoj. S tim da me je inicijalno primila, i dan danas me kontroliše i vodi, doktorka Aleksandra Radosavljević. Čak sam s njom radila neka testiranja, jer ona pokušava da uvede biološku terapiju na oftalmologiju. Ona je isto sjajan doktor. Kroz ceo svoj put, imam puno sreće jer sam nailazila na sjajne doktore, požrtvovane, koji vole svoj posao. Sada mogu da nazovem i Aleksandru Radosavljević i doktorku Jovičić, kad god mi padne na pamet.“

Od početka 2016. godine Ječena je na biološkoj terapiji. Nakon problema sa okom, kad su utvrdili da je to komplikacija. Na redovnim kolonoskopijama, sve je sasvim u redu. „Ja sam na osnovu oka dobila biološku terapiju, i evo sad će u februaru punih šest godina da sam na biološkoj terapiji. Osim tih odlazaka jednom mesečno po biološku terapiju, ja nemam osećaj da sam bolesna.“

„Pozitivan stav i podrška dragih ljudi su mi izuzetno prijali“

„Ja stvarno mislim da uz sve ovo, svih ovih godina, stvarno imam sreće. Videćemo dalje i kasnije, ali generalno u tom smislu, što se Krona tiče, mogu da kažem da skroz normalno živim. Imam normalan društveni život. Sve radim u granicama normale. Moja majka kaže: „Ja ne mogu da verujem da imaš bilo kakvu bolest.“ Osim toga, moja okolina retko nešto i vidi, osim što zna da sam par puta, po par dana ležala u bolnici. Ta bolnica je bila za mene strašna, te zime kad sam ja ležala od kraja januara do sredine marta i bio neki najveći sneg ikad. Ni posete nisu bili moguće. Uh, to mi je najgore bilo. Kasnije sam upoznala sestre, pravila sam zabavu i sebi i njima, animirala sve ostale. Ja sam po prirodi vedra, trudim se, mislim to nam je, što nam je i guram.“

Na pitanje, — Da li smatrate da ste samostalni u svojoj bolesti? —, Jelena je odgovorila:

„Apsoluno, sve mogu. Ja mogu sve,i uglavnom i radim, sve normalno. Ljudi oko mene videli da sam ja u redu i da mi je veća kazna da me štede, da mi ne daju da ništa radim, jer mi tako ni ne pomažu. I da se ponašamo kao da je sve normalno. Čak i na kolonoskopije idem sama. Za nekoga ko nije u tome, može da deluje mnogo strašno kad gleda nekog svog voljenog, kako on ide u anesteziju. Ja već tamo znam sve ljude, pozdravljam se, jedva čekam anesteziju, uvek mi je to najzanimljiviji deo. Nisam ni zahtevala puno od okoline, a nisam im ni dozvoljavala previše da, kako da kažem, prosto ti nikad ne znaš gde će dalje da ide život i kako će da se razvija. Ja se osećam super i želim da i oko mene svi budu okej.”, – istakla je Jelena.

Za sve one koji sada biju svoje bitke

Za sam kraj, kao poruku svim pacijentima, Jelena je podelila: „Bilo mi je lakše kada pomislim da nisam jedina koja ima Kronovu bolest. Trudim se da, ako ja bilo šta mogu da učinim, učinim što je do mene. Verovala sam doktorima i uvek ću im verovati. Nisam dovodila u pitanje nijednu odluku, nijedan savet, nijedan lek, ništa nisam dovodila u pitanje. Moraju da imaju poverenja, to je ključno. Naši lekari imaju puno iskustva, znaju bolest odlično. Moja doktorka zna, kad me vidi sa vrata, da li sam dobro. Naravno, nailazile su krize. Već šest godina, jednom mesečno idem po terapiju. Moram da odem po uput, da odem da sačekam. Koliko god da svakodnevno to zaboravim, imam jednom mesečno taj podsetnik da ipak negde moram da odem, da se javim, da vadim krv, da sretnem druge pacijente... Znam da uvek može lošije, ali gledajmo uvek bolju stranu.“