Marija Dimitrijević: Dijabetes nije smak sveta, iako ti se sa osam godina čini drugačije

Na jednom od američkih foruma za dijabetes izvesni Džon ispričao je kako je bio u kolima sa svojim prijateljem koji boluje od dijabetesa tip 1, koji je bio za volanom. Tokom vožnje je upao u hipoglekemiju i jedva uspeo da zaustavi vozilo na bezbedan način. Džon je završio priču sa pitanjem: 'Da li je ovo uopšte nešto na šta treba obratiti pažnju, da li je hipoglikemija opasna?' Na Džona je 'skočilo' (u vidu odgovora na forumu) nekoliko ljudi uz napomenu da je ovo životno ugrožavajuće stanje i da je njegov prijatelj mogao da završi fatalno.

Mnogi od nas su bili (ili i dalje jesu) kao Džon. O dijabetesu znamo tek toliko da znamo da je opasno i da je to stanje bolest, ali smo skloni da i danas kažemo osobi sa dijabetesom da joj je to od velike količine slatkiša koju je pojela ili nešto tome slično. Mi u timu neznalica (zajedno sa Džonom) možda ćemo se sutra probuditi sa dijabetesom ili kao roditelji deteta sa dijabetesom. Zvuči surovo, ali šanse za to su veće nego ikada. Verovanje kaže da ćemo onda početi da učimo o dijabetesu, a za znanje nikad nije kasno.

Marijina mama se 2008. godine probudila sa osmogodišnjom devojčicom koja u tom trenutku ima neklasifikovani dijabetes. Zajedno su učile da proveravaju vrednosti šećera, bockaju se, brinu o ishrani, uče o bolesti. Marija danas ima 22 godine, ambiciozna je, vedra i vredna svake pažnje. Našu pažnju je i te kako dobila.

“Šta je to novo što ću morati da radim do kraja života?’’

“Dijabetes sam zvanično dobila kada sam imala 8 godina i tada sam dobila prvu dijagnozu - neklasifikovani dijabetes. Nisam imala tipične simptome, kao što su učestala žeđ, učestalo mokrenje i gubitak na težini. Na prvoj dijagnostici, kada mi je urađena krvna slika, jutarnja glikemija je bila izad granica. Vrednosti glikemije su se vraćale u normalu i zbog toga su se doktori plašili da mi uključe terapiju insulinom. Zapravo, bila sam među prvom decom s tom dijagnozom”, započinje priču Marija.

Tri godine kasnije postavljena joj je dijagnoza dijabetes tip 1 i rečeno joj je da su sve rezerve insulina potrošene. U jednom momentu njeno stanje je zahtevalo da se u terapiju uključi insulin.  

“Prvih nekoliko davanja sam preplakala, jer je to bio za mene momenat saznanja da ću 'ovo' morati da radim do kraja života. Bilo mi je teško da prihvatim nove okolnosti i počnem da vodim potpuno drugačiji život. Sve se odjednom promenilo - morala sam dodatno da se edukujem o insulinu, ishrani i da brinem o hipoglikemijama, koje do tog trenutka nisam imala često.”

Tada su se javili i neki novi strahovi u Marijinoj porodici: “Moja mama noćima nije spavala jer bi mi non-stop proveravala šećer. Plašila se da će mi se nešto loše desiti. Prvi insulini koji se dobijaju su teški za dečiji organizam, te me je mnogo puta dovodio do hipoglikemije za koje smo se svi u porodici plašili da će dovesti do kome. U mom slučaju do toga, na sreću, nije došlo, ali je mama reagovala na svaki pokret u snu koji bih napravila.” - priseća se ona.

Na putu sazrevanja i shvatanja šta je to život sa dijabetesom

Marija kaže da joj je prvih par godina je bilo veoma teške. Bila je u osnovnoj školi i želela da se ponaša kao druga deca. Osećala je kao da mora da radi nešto što niko drugi ne mora u njenoj okolini. Bila je usamljena, decu sa dijabetesom nije sretala nigde drugo, sem u bolnici. 

“Mislila sam da sam jedina na svetu. Zbog tog osećaja usamljenosti su se neke stvari otrgle kontroli - te sam krenula da jedem slatkiše. Nisam vodila dovoljno računa, pa sam nekoliko puta zbog toga završila u bolnici, srećom, bez strašnih posledica. Momenat otrežnjenja za mene bio je momenat kada sam shvatila koliko štete sebi mogu da nanesem.” 

Na putu sazrevanja, Marija je sasvim slučajno naišla na udruženje Plavi krug. Tada je postala svesna mnogih stvari, jer je prvi put videla decu koja nose insulinsku pumpu, koju je ona do tada odbijala: “Ta deca su živela sasvim normalnim, slobonim životima. Javila mi se želja da i ja imam insulinsku pumpu, odjednom mi je cela ta zamisao i ideja bila u redu. Shvatila sam šta je to život sa dijabetesom.”

Pod kontrolom - nije uvek lako

“Prvih dana kada sam počela da merim šećer osećala sam nelagodu, ali ubrzo je bockanje postalo rutina. U početku sam bila neklasifikovani tip dijabetesa i nisam imala pravo na trakice i iglice o trošku Fonda, pa je bilo izazovno racionalno koristiti sve od pomagala koje imam. Svodilo na to da dva puta dnevno merim šećer.” - kaže Marija i dodaje, “Bilo je raznih kombinacija kako bi se videlo šta se dešava, a ja sam, pogotovo u početku, bila toliko disciplinovana, da su mi lekari govorili da sam napravila čudo.”

Uz svu disciplinu, lekari su shvatili da je insulin neminovan, jer je za Mariju bilo teško živeti u vojničkoj disciplini i kako kaže, mučila se da bi održavala normalan šećer: “Bila sam veoma uplašena i osećala sam kao da je to još jedan teret koji moram nositi, pored dijabetesa. Na sreću, brzo sam se navikla, pa sada i da mi nije ponuđena mogućnost da koristim insulinsku pumpu, ne bih imala problem da živim kao u to vreme. Moj dečko takođe ima dijabetes, ali on je odlučio da ga kontroliše bez pumpe i to mu odgovara. Stvarno ništa nije bauk!”, govori Marija uz osmeh.

Kako bi držala dijabetes pod kontrolom, bilo je od ključnog značaja investirati dovoljno vremena u učenje o bolesti: “To je bio najveći izazov - da naučim sebe kako da živim s dijabetesom i kakav je to novi životni stil. Sada sam drugačija i znam kako da se nosim sa time. Međutim, u detinjstvu je bilo veoma izazovno naučiti kako se objašnjava drugima šta je to dijabetes, zašto nosim svoju hranu i činjenica da nisam dobila dijabetes jer sam jela mnogo slatkiša. Imala sam potrebu da se dokazujem, više sebi nego drugima, i tu sam pravila greške iz kojih sam učila svoje lekcije.” 

Marija je danas uspešna mlada dama, obrazovana i aktivna

Marija je studentkinja četvrte godine španskog jezika na Filološkom fakultetu, od 2015. godine je aktivistkinja Plavog kruga, a od skoro i članica Produkcije Alumnija Filološkog fakulteta: “Organizujem druženje, učenje i sve druge aktivnosti, mada spavanje ponekad trpi. Umem da isplaniram svoje vreme i imam ga za sve obaveze, ali dijabetes uvek nosim sa sobom - kada idem na žurku, izlazak, na sastanak, fakultet… On mi je uvek tu, na ramenu, i razmišljam o njemu, pogotovo kada zapišti pumpa.”

Kao tinejdžerka je razmišljala kao neko ko nema zdravstvenih problema, a to je bilo opasno kako kaže se Marija. Tek kasnije je shvatila da većina tinejdžera slično razmišljaju i pravi slične greške. Pre nego što je postala član Udruženja, mislila je da je jedina kojoj se dešavaju ovakve greške.

”Jednom prilikom medicinska sestra s Instituta, koja takođe boluje od dijabetesa. Rekla je da se u prošlosti zaključala u špajz i pojela teglu slatkog, te pala u komu, pa bilo mi je jasno da nisam jedina i da svi grešimo. Tada sam razumela da su takvi potezi, koje sam i sama pravila, samo reakcija na bespomoćnost. U tom trenutku nisam bila jednaka sa svojim vršnjacima i bilo mi je teško da to prihvatim.”

“Danas nosim više tereta sa sobom nego prosečna osoba, činjenica je. Sve to nije toliko teško i komplikovano koliko mi je ranije izgledalo, ali zahteva pažnju i edukaciju. Uvek razmišljam o terapiji i merenju šećera, u glavi mi je mnogo matematike.” 

“Potrebna vam je podrška, izborite se za nju”

“Svi treba da znaju da u ovome nisu sami i ima dosta ljudi koji imaju dijabetes i uspešni su, druže se, izlaze i uživaju u mladosti. Što pre naučimo da bolest ne može da nas spreči ni u čemu i da smo mi ti koji treba da kontrolišemo dijabetes, a ne on nas, to ćemo pre uspeti da razmišljamo van okvira dijabetes kutije. Uključite se u rad udruženja, a ako udruženje ne postoji, sami ga osnujte, jer sva udruženja nastaju na inicijativu pacijenata.”