Tumori dentogenog porekla

U izgradnji ovog tumora učestvuje epitelno i mezenhimno tkivo zubnog začetka. Prema stepenu diferencijacije razlikuju se odontomi koji ne stvaraju tvrdu supstancu zuba i takve, koji stvaraju dentin, gleđ i cement.

Mekani odontom je najmanje diferentovana forma odontoma. To je prilično redak tumor, javlja se pretežno između 20. i 40. godine života, ali se može javiti i u dece. Raste ekspanzivno, dovodeći do izbočenja kostnog tkiva vilica. Prisutne zube u predelu tumora može dislokovati.

Čvrsti odontom u najvećoj meri sadrži tvrdu supstancu zuba. Sastoji se od  konglomerata različitih zubnih supstanci koje se histološki ne mogu uvek izdeferontavani u cement, dentin i gleđ. Između njih postoje oskudne trake vezivnog tkiva koje se sreću u pulpi zuba i parodoncijuma.
Ovi tumori mogu se jvaiti u gornjoj i donjoj vilici. Evolucija im je spora i bezbolna. Tumorsko uvećanje kostnog tkiva je čvršće konzistencije, bezbolno na dodir.

Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, pregleda, rendgenografije.

Podrazumeva hirurško lečenje.

Predstavlja benigni, lokalno invazivan tumor poreklom od odontogenog epitela. Smatra se da može poticati iz više struktura: od zaostataka zubne gredice (lamina dentalis), od gleđnog organa, od Malasezovih (Malassez) epitelnih ostataka, a takođe i iz epitela odontogenih cista.

Ameloblastom je najčešći odontogeni tumor. U odnosu na sve tumore vilica, ameloblastom se javlja kod svega oko 1% slučajeva. Može sa javiti u svim uzrastima, a najčešći je kod osoba od 3. do 5. decenije života. Ameloblastom se javlja četiri puta češće u donjoj nego u gornjoj vilici. U mandibuli se najčešće formira u predelu angulusa i ramusa. U maksili je najčešće u predelu tubera, a znatno ređe u premolarnom predelu.

Ameloblastom raste polako i invazivno, infiltrišući okolinu, tako da posle razaranja vilične kosti prodire u okolna meka tkiva. Poseduje izrazitu tendenciju ka recidiviranju, naročito posle neadekvatnog primarnog hirurškog lečenja.

Klinička simptomatologija ameloblastoma nije karakteristična. Razvoj tumora u viličnoj kosti je spor i asimptomatski. Ovaj tumor se najčešće dijagnostikuje u odmakloj fazi bolesti. Tumorom zahvaćena vilična kost može biti izrazito naduvena, zubi dislocirani ili rasklaćeni, postoji malokluzija, a proteza postaje neodgovarajuća. Može se pojaviti ulceracija na alveolarnom grebenu, opstrukcija nosa ili deformacija lica.

Na zubima koji su u zoni tumora može se zapaziti resorpcija korenova, a takođe i dislokacija. Ponekad u tumorskoj promeni se nalazi retiniran zub. Postoje dva posebna varijeteta ameloblastoma koji poseduju sve karakteristike malignoma. To su maligni ameloblastom i ameloblastični karcinom. Uglavnom se javljaju kod osoba čija je prosečna starost oko trideset godina, češće u mandibuli nego u maksili. Maligni ameloblastom daje metastaze pri čemu su očuvane mikroskopske karakteristike dobro diferenciranog tumora u primarnoj i u metastatskoj leziji. Metastaze malignog ameloblastoma se najčešće javljaju u plućima, verovatno zbog aspiracije tumorskih ćelija. Po učestalosti na drugom mestu su metastaze u regionalnim limfnim žlezdama, a zatim u skeletu, jetri, slezini, bubregu i koži. Ameloblastični karcinom poseduje mikroskopske karakteristike malignog tumora u primarnom kao i u recidivantnom tumoru, bez obzira na to da li je metastazirao ili nije.

Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze, kliničke slike, objektivnog pregleda, rendgenografije, patohistološkog nalaza.

S obzirom na lokalno invazivni rast, sklonost ka recidiviranju (kod oko 30% slučajeva), kao i na maligni potencijal ovog tumora, danas se za lečenje ameloblastoma konzervativni hirurški postupak smatra neodgovarajućim. Standardnu formu lečenja ameloblastoma predstavlja široka resekcija tumorom zahvaćenog dela vilica do u zdravo okolno tkivo (marginalne ili segmentalne resekcije).