Da li sa detetom razgovaramo o meterološkim prilikama u regionu, stranačkom opredeljenju, epistemologiji? Ili možda detetu pričamo o kvadratu nad hipotenuzom koji je jednak zbiru nad
katetama? Naravno da ne.
Razgovor sa detetom zasnovan je na detetovim interesovanjima. Sa detetom razgovaramo o ovde i sada. O stvarima, događajima i osobama koje dete vidi i na koje je usmereno.
Tokom razgovora sa detetom treba da budemo okrenuti ka njemu (licem u lice). Usmereni na dete, a i dete da bude usmereno na nas. Rečenice koje izgovaramo biće određene detetovim nivom govorno-jezičkog razvoja, a ne njegovim kalendarskim uzrastom.
Za dete koje ne govori rečenice koje mi izgovaramo biće rečenice od jedne reči (Dođi. Vidi. Maca. Kuca. Ne. Daj).
Dete koje je počelo da imenuje stvari koje vidi oko sebe podsticaćemo rečenicama kojima pridodajemo još jednu reč (Vidi macu. Kuca jede. Daj auto....).
Govor i jezik deteta koje je počelo da spaja dve reči u rečenicu podsticaćemo dodavanjem još jedne reči, najčešće opisne reči u rečenicu (Vidi šarenu macu. Velika kuca jede....)
Kako se budu razvijali razumevanje i produkcija govora kod deteta tako će se i naše obraćanje detetu usložnjavati.
A svakako ćemo stručne, filozofske i matematičke probleme ostaviti za kasnije godine školovanja.
