Rečnik ( vokabular) predstavlja reči koje dete zna.
Postoje dve vrste rečnika:
- pasivni koji podrazumeva reči koje razumemo šta znače kad ih čujemo i/ili pročitamo i
- aktivni koji se odnosi na reči koje koristimo u spontanom govoru i tokom pisanog izražavanja.
Najveći problemi za dete siromašnog rečnika nastaju u školi. Ovo dete se u školi susreće sa bezbroj problema. Ono će govoriti “ Neću to da radim”; ili “ Mrzim...”, ali u stvari će osećati veliku nesigurnost. Ono neće razumeti u potpunosti naloge učiteljice, izbegavaće čitanje jer neće razumeti tekst, izbegavaće pisanje jer će mu ponestajati reči.
Problemi siromašnog rečnika roditelji mogu i treba da primete mnogo pre škole. Ono što karakteriše ovu decu jeste nemogućnost da ispričaju/prepričaju događaj koji se desio ili da opišu šta su radili tog dana. Najčešće im nedostaje prava reč da bi nešto rekli.
Pored stručne pooći logopeda i tretmana usmerenog na jezički razvoj, postoje stvari koje roditelj sam može da uradi.
Kako roditelj stimuliše bogaćenje rečnika?
Pričajte SA detetom o svakodnevnim aktivnostima. Uključite dete u aktivan razgovor. Čitajte detetu svaki dan. Nakon čitanja pričajte o dešavanjima u knjizi. Povežite ih sa nečim što je dete videlo ili doživelo ili, pak, pročitalo u drugoj knjizi. Pokažite detetu da reči možemo da podelimo u grupe po nekoj zajedničkoj osobini, npr. grupa voća, povrće, predmeti koji su crvene boje, grupa vozila,... Razgovarajte o grupama koje ste napravili.
Igrajte se 'Na slovo, na slovo' i 'Kaladont', pričajte viceve, prepričavajte događaje.
Ako dete ide u školu, podstaknite ga da čita. Pričajte o novim i nepoznatim rečima. Potrudite se da ih koristite i naglasite tokom razgovora sa detetom. Pokušajte da dete samo upotrebi novu reč.
