I tatama je mesto u porođajnoj sali

Kada sam se pre tri i kusur godina pripremala za prvi porođaj, nisam imala ni najmanju sumnju gde bi moj suprug, Mihailo, trebalo da bude za to vreme: u sali, pored mene. Danas se na Zapadu to podrazumeva, a sve češće se viđa i u našim porodilištima, mada su očevi koji se odluče na ovaj korak još uvek u značajnoj manjini. 

Kada je moja mama rađala mene, tata je čekao ispred bolnice da mu jave da smo obe žive i zdrave. 30 godina kasnije, moj suprug je presekao pupčanu vrpcu našoj tek rođenoj ćerkici.

Zašto se očevi odlučuju na ovaj korak?

Ako biste pitali Mihaila šta je bila njegova glavna motivacija da prisustvuje rođenju svoje ćerke, rekao bi vam da nije mogao ni da zamisli da nervozan čeka telefonski poziv koji nosi dobre vesti. Znate one scene iz holivudskih filmova gde nekoliko očeva puši i nervozno šeta po čekaonici dok ne izađe lekar uflekane uniforme i izgovori ono presudno: “Čestitam, postali ste tata!”

Realnost izgleda drugačije, ali princip je dugo bio isti - očevi su sporedni igrači čija je uloga da donesu potrepštine, proslave sa prijateljima i dođu po mamu i bebu kada je vreme da se ide kući.

Za tate koje se odluče za iskustvo porođaja iz prve ruke, jedno je sigurno: nikada nećete doživeti ništa slično. Po rečima mog supruga, očekujte lavinu pomešanih emocija, od euforije do straha i bespomoćnosti, ali i nenadmašnu intimnost koju ćete podeliti sa svojom životnom saputnicom.

Za neke buduće očeve strah od prisustva na porođaju vođen je gadjivošću na fiziološke prizore koje taj proces podrazumeva. Ima očeva koji podlegnu sceni i onesveste se u odsudnom trenutku, preusmeravajući pažnju medicinskog osoblja na sebe umesto na glavnu osobu u sali. 

Mnoge tate se osećaju beskorisno, posmatrajući svoju voljenu osobu kako se previja od bolova, bez mogućnosti da joj pomognu. Neretko se javlja i strah, pogotovo ako stvari ne idu baš udžbenički. Ako dođe do komplikacija dešava se da očevi razviju posttraumatski stres sindrom. Ma koliko magično iskustvo bilo, porođaj i dalje nosi rizik i po mamu i po bebu. Kada stvari pođu naopako, nekad je neophodna pomoć stručnjaka da se psihološki prebrodi takvo iskustvo. 

U nekoliko slučajeva čula sam i pitanje "Kako će muškarac gledati svoju ženu nakon takvog prizora?". Vredi da se podsetimo da brak ne bi trebalo da se svodi na puku fizičku privlačnost koja se rasprši kao mehur od sapunice čim prisustvujemo prizoru koji je daleko od idealizovane slike savršenog ženskog tela. Intima bi trebalo da bude proizvod mnogo dublje veze između partnera, zato mi se čini da se iza takvog stava obično kriju sebičluk i površnost. 

Na kraju, ima i tata koji nikada nisu ni razmišljali u tom smeru. Naše društvo je još uvek duboko patrijarhalno, sa jasno definisanim muškim i ženskim ulogama. Dok se žene porađaju, muškarci treba da čekaju u kafani sa drugarima. 

Zapadnjačka kultura je ove standarde zaobišla krajem prošlog veka, dok se kod nas još uvek relativno čvrsto drže. Pomak smo delimično napravili zahvaljujući uplivu naučnih studija koje su pokazale brojne koristi kada su očevi prisutni na porođaju: stabilan partner u sali može da pomogne da porođaj kraće traje, prođe bez komplikacija i da se bol lakše savlada. I da je samo to, dovoljno je.

Šta kaže okolina?

Kada smo obelodanili svoju odluku da Mihailo bude uz mene na porođaju, reakcije su uglavnom bile jednoglasne - pljuštale su čestitke na hrabrosti. Ako pitate njega, reći će vam da je podrška bila usmerena na pogrešnu adresu pošto nije smatrao da je on taj koji je hrabar u čitavom scenariju. 

Ako pitate mene - zašto čestitamo ‘snažnijem’ polu na hrabrosti da podrže svoju ženu u sigurno najupečatljivijem životnom iskustvu? Zašto su muškarci hrabri ako odluče da budu prisutni, dok se za nas podrazumeva da prođemo kroz porođaj kao žene-ratnice i nakon par dana dođemo kući našminkane, isfenirane i spremne da uskočimo u pre-trudničke farmerke?

Elem, da se vratim na temu.

Mada smatram da uloga oca jeste podrška mami, ne bi trebalo da zaboravimo da i tate po prvi put prolaze kroz jedinstveno iskustvo koje će ih verovatno zauvek promeniti. 

Nikada neću zaboraviti Mihailov izraz lica kada su nam pružili našu devojčicu. Ti momenti vas zauvek promene. Ali do tog trenutka najčešće prođu sati bola, jauka, stiskanja ruku, neizvesnosti, panike, bespomoćnosti, iščekivanja... Kako se nositi sa tim? Tatama, kao i mamama, potrebni su pomoć, informacije i vođstvo. Zato je prenatalna edukacija izuzetno važna za oba roditelja, bio tata na kraju u sali ili ne.

Uloga oca u porođaju

Drage (buduće) tate, potrebni ste svojim partnerkama od prve kontrakcije pa nadalje (podjednako je važna i podrška nakon porođaja, ali da ne širim priču). 

Na vama je da držite konce u rukama kada dođe vreme da se krene u porodilište. Da li ste poneli sve što vam je potrebno, uključujući potrepštine za mamu i bebu i odgovarajuću dokumentaciju? Setite se prenatalnih časova i uposlite znanje koje ste stekli. 

Vaša glavna uloga je da ostanete oaza smirenosti bez obzira šta se dešava oko vas. Ma koliko vam vaša ‘nežnija polovina’ stiskala ruku, proizvodila zvuke zbog koji ćete pomisliti da ju je sam đavo zaposeo, ili na vaše nežne reči odgovarala pogrdnim, na vama je da ostanete stena okomita. Iz vaših usta treba da izlaze samo reči podrške izgovorene smirenim i ohrabrujućim tonom. 

U sali nema mesta panici ili nesvestici. Ako ste toliko gadljivi, gledajte u oči svoje partnerke umesto u poprište glavne akcije. Pitajte je kako možete da joj pomognete. Razgovarajte sa njom ako želi da priča, ili ćutite zajedno ako joj se ćuti. Javite se porodici tek kada sve bude gotovo, i nemojte proveravati rezultat utakmice između kontrakcija (dešava se, sudeći po iskustvima mama na koje sam naišla tokom istraživanja za ovaj članak).

Iznad svega, budite prisutni, puni razumevanja, strpljivi i stabilni. Jedno je sigurno - sa bebom se rađa i neizmerna količina ljubavi koja će vam urezati čitavo iskustvo duboko u pamćenje. Verujem da se nećete pokajati.