Zašto treba da proverimo šećer?

Većina obolelih od dijabetesa u Srbiji nije svesno svoje bolesti ili se ne leči adekvatno. Zbog toga se stanje pogoršava, a što pre saznamo da imamo indikacije za ovu bolest, lečenje će biti jednostavnije. Zato je bitno da budemo upoznati sa simptomima preddijabetičnog stanja i savremenim metodama kontrolisanja ove boesti. U emisiji „Vodič kroz dijabetes“ na ovu temu govorila je endokrinolog dr Danijela Drašković Radojković.

Dr Drašković Radojković: Poslednje dve decenije u Srbiji se koriste insulini u obliku pen brizgalice koje su lekarima i pacijentima puno pomogle, jer smo do tada imali puno problema sa špricevima i iglama. Kada su se pojavila penkala, menjala su se vremenom i pomogla su, jer postoji veća efikasnost u korišćenju penkala gde smo sigurni da je pacijent dao odgovarajuću dozu insulina i na taj način suzbijemo neke greške koje smo ranije mnogo više imali. Većina pacijenata danas započinje svoju terapiju sa insulinima u obliku penkala. Većina pacijenata koji su na insulinksoj terapiji, primaju terapiju ili u dve doze ili u četri doze, što mi zovemo intezivirana insulinska terapja. Oni imaju svoju prednost i svoje mane, u smislu da postoje pacijenti kod kojih ne može da se postavi odgovarajuća glikoregulacija i sa četri doze koja je ranije bila suverena terapija za lečenje dijabetesa tip 1 i tip 2. Ukoliko dođe pacijent sa komplikacijama koji npr. ima nalaz proteina u urinu i ima zadovoljavajuću glikoregulaciju barem 6 meseci-do godinu dana, postaje kandidat za uvođenje insulinkse pumpe. Insulinksa pumpa je sofisticirani aparat koji u sebi nosi jednu određenu dozu insulina i preko jednog katetera koji postavljamo oko pupka, pacijent kontinuirano na 24h dobija odgovarajuću, unapred zadatu dozu insulina u zavisnosti od toga kakva mu je potreba preko dnevnih unosa. Ta količina insulina je mnogo manja u odnosu na terapiju sa četri doze ili dve doze koje su bile sa penkalima i na taj način potpomažemo da 24 časa imitiramo ono što sam pankreas radi. Svaka terapija nosi rizik, od onih da može da se zapuši kateter na toj pumpi, da u stvari dođe do prestanka davanja insulina. Pumpa je napravljena tako da ona alarmira pacijenta, da mu daje do znanja da se tu nešto dešava, jedino ako pacijent ne primeti to može doći do potpunog prestanka davanja insulina koje nose sa sobom teška stanja kao što su ketoacidoze ili ketoze.

Dr Drašković Radojković: Hrom je izuzetno značajan mikronutrijent koji mi u suštini nemamo dovoljno, zato što hrana koju mi unosimo nema dovoljno mikroelemenata u sebi i zato možemo da imamo nedostatak. Tačno se zna po geografskim prostorima da postoje određena mesta gde ima mnogo manje hroma i gde je više zastupljen dijabetes. Hrom je u stvari element koji učestvuje u samom transportu šećera zajedno sa insulinom i na taj načn povećava senzitivnost insulina. S druge strane utiče  na metabolziam masti, holesterola primarno i na taj način potpomaže metaboličkom aspektu, poboljšanju kompletnog metaboličkog statusa u organizmu. Hrana koja u sebi ima dovoljno hroma jesu jaja, pivski kvasac, cerealije, živinkso meso. Ali uz odgovarajuću ishranu neophodno je uključiti i dodatak suplemenata.

Dr Drašković Radojković: Sve pacijente, a posebno novootkrivene uvodimo u kompletnu priču od toga da znaju da je samokontrola jedna od najznačajnijih faktora gde će oni svojom kontrolom šećera pomoći kako sebi tako i doktoru koji kontroliše njihovo zdravlje. Tako da je aparat za merenje šećera nešto što svako mora da ima i da se makar jednom u dva do tri dana izmeri šećer neposredno pre obroka i dva sata posle obroka. Za one koji su na insulinu, koji su novootkriveni tip 1 dijabetes, merenje šećera mora biti mnogo rigoroznije, za početak pre svakog obroka i dva sata posle i na taj način to nam pomaže da bi lekari mogli da procene koja je to odgovarajuća doza koja će biti potrebna pacijetu da bi postigao optimalnu glikoregulaciju, da ne bi došlo do hipoglikemija ili do skoka šećera. Svaki pacijent mora sa sobom imati svoj aparat, uraditi profile šećera jednom u dva, tri dana i beležiti u nekoj svesci rezultate i hranu koju jedu. To je jako značajno jer će na taj način naučiti koje namernice dovode do skoka šećera.

Dr Drašković Radojković: Za pepoznavanje je mnogo teža hipoglikemija, pad šećera kada čovek iznenada počne da oseća glad, kada ga obliva hladan znoj i ima osećaj straha. U takvim slučajevima je najbolje pojesti nešto slatko, šećer i vodu ili kašiku meda nakon čega je potrebno da se prati stanje da li je to dovoljno ili je potrebno da se doda još. Ono što mi endokrinolozi uvek savetujemo je da se ne daje čokolada, jer čokolada u sebi ima dovoljno masnoće koja na neki način usporava da se taj šećer podigne. Pacijente uvek savetujemo da sa sobom nose male kesice sa medom ili neku bombonu tako da oni realno prepoznaju taj osećaj. Simptomi ne moraju da budu tolko izraženi, to su stanja na koja mi endokrinolozi upućujemo njih da se mogu desiti pri svakoj terapiji, da ako osete neki od ovih simptoma odmah pojedu nešto i da na taj način preveniraju dalju, jaču hipoglikemiju. 

Dr Drašković Radojković: Savetujemo pacijente da na osnovu vrednosti jutarnjeg šećera mogu sami da koriguju doze insulina za dve do četri jedinice. Ako preko dana dođe do pada šećera uvek se zna da je doza koja je prethodno data nije zadovoljavajuća, ili treba smanjiti za dve do četri jedinice ili povećati. To je nešto što svaki pacijent dobije od svog endokrinologa kao uputstvo, ako i pored toga postoje velike oscilacije mora se prvo pronaći razlog zašto se to dešava, da li postoj neki drugi problem, da li su to infekcije ili nešto drugo. Kada se pronađe onda se leči uzrok, a šećer kao posledica će se stabilizovati.

Dr Drašković Radojković: Sve je više zastupljeno preddijabetesno stanje, stanje koje može da se pojavi i 10 godina pre ispoljavanja kliničke slike i povišenog jutarnjeg šećera preko sedam milimola, što nam je u stvari dijagnoza dijabetesa. U praksi se pokazalo da sve više imamo pacijenata koji odlaze na sistematske preglede i u sklopu tih sistematskih pregleda mi vidimo te šećere koji su uvek malo iznad gornjih granica nakon čega ih savetujemo da se uradi test opterećenja i tu pronalazimo ne samo dijabetes, nego i sva preddijabetesna stanja kao što je tolerancija glukoz,e gde je pravi momenat da se uradi prevencija. Već u predijabetesnom stanju kreću komplikacije kao što je rizik za kardiovaskularne bolesti i polineuropatija, oštećenje nerava kože. Ako to preduhitrite i krenete sa terapijom sa poboljšanjem glikoregulacije na neki način možete ili usportiti ili zaustaviti dalji proces ka nastanku dijabetesa. Zato pokušavamo da na vreme uočimo što više pacijenata u predijabetesnom stanju, jer kada nastane dijabetes tip 2, već su nam na neki način smanjene mogućnosti što se tiče prevencije daljih komplikacija. Jako je bitna metabolička kontrola, ali mnogo više možemo i mnogo kvalitetnije prevenirati sve to uz odgovarajuću terapiju u periodu pred-dijabetesa.