Uloga psihologa u borbi protiv dijabetesa

Šećerna bolest (dijabetes) je neizlečivi sistemski poremećaj metabolizma, hroničnog tipa. Ako uzmemo u obzir simptome i sve prateće pojeve koje ova bolest nosi sa sobom u procesu lečenja, moramo se osvrnuti na stanje psihe samog bolesnika i njegovu unutrašnju borbu sa dijabetesom.

Psiholog Dunja Božović dala je svoje viđenje uloge psihologa u borbi protiv šećerne bolesti.

Stetoskop.info: Da li psiholog može da pomogne u borbi protiv dijabetesa?

Dunja Božović: Kada se osoba suoči sa tim da je dobila dijabetes, suočava se i sa velikim promenama. Dijabetes je stanje koje zahteva dosta planiranja, dosta adaptacije, dosta donošenja odluka na dnevnom nivou. Ovo je problematično, jer osoba pre saznanja da boluje od dijabetesa nije morala dovako da živi.

Sama razmišljanja, uverenja osobe, način na koji gleda na to što je dobila dijabetes u velikoj meri mogu da odrede da li će prihvatiti ili neće novu situaciju. Takođe, ovo može da dovede do toga da li će se regulisati glikemija i čtav dalji tok života sa dijabetesom ili ne. Ponekad može doći do negiranja postojanja dijabetesa u životu pacijenta, ne pridržavanja se preporuka, ne regulisanje glikemije. Ovakvno neozbiljno shvatanje situacije može da dovede do dugoročnih komplikacija.

Dijabetis zahteva drugačije razmišljanje i daleko veću odgovornost osobe o samoj sebi. Psiholog može da pomogne da se steknu te veštine i da se stekne psihološka adaptacija na sam dalji tok života i lečenja.

Takođe, može da pomogne u samom prihvatanju emocija koje su povezane sa informacijama da pacijent ima dijabetes, a i kasnije kako će se porodica nositi sa time. Dragoceno je imati podršku kako stručnjaka tako i okoline.

Stetoskop.info: Koliko je važna podrška porodice i okoline?

Dunja Božović: Motivacija je prilično problematična kategorija kod suočavanja sa dijabetesom. Česti su i ne treba da iznenađuju emotivni padovi. Dragoceno je imati podršku oko sebe, pre svega bliskih osoba koje će to da primete. Dragoceno je da okolina bude iskrena, ne kritična i gruba, ali da se nađe umereni pristup da se priđe osobi koja ima dijabetes i da joj se skrene pažnja na promene u tom trenutku.

Podrška može biti na više nivoa. Drugi nivo je kada pacijent ima oko sebe koje se nalaze u istoj životnoj situaciji kao i on. Postoji više krugova podrške u okruženju koje osoba može da dobije i ona je najdragocenija.

U mom dosadašnjem radu se pokazalo da je porodica koja podržava, koja ne paniči, već ima zdravu zabrinutost koja je usmerena ka razrešenju. Osobe koje žive sa istim stanjem kao i osoba sa dijabetesom moge najviše da doprinesu da se da se ta motivacija za kvalitetnim i zdravim životom i dobrom samoregulacijom ponovo uspostavi.

Dobro su se pokazale i grupne podrške koje radimo gde osobe sa dijabetesom dele svoje iskustvo u prisustvu psihologa koji može da ukaže na neke interesantne ili važne segmente koji možda laik ne bi mogao da primeti u to nekom kontekstu. Dobili smo i povratne informacije od osoba koje su prošle kroz ovakvo savetovanje, da im je veoma značilo da osveste mnoge procese i da ponovo preuzmu odgovornost.

Stetoskop.info: Šta je potrebno da uradi porodica kada dete dobije dijabetes?

Dunja Božović: Ne govori se o tome da porodica pacijenta indirektno takođe živi sa dijabetesom.

Kada jedan član u porodici dobije dijabetes nije samo on pogođen time, pogođeni su svi oko njega.

Često nismo svesni toga, i često se zanemaruje taj porodični kontekst. Dešavalo se da roditelji ne mogu da se usaglase oko toga šta je najbolje za dete, pogotovo kada kao malo dobije dijabetes. Pitanje je sa kojim pristupom ići, kako mu prići i na žalost nekada je krajnji ishod bio čak i razvod. To je nešto na šta samo dete koje ima dijabetes ne može da utiče. Pre svega kada to dete odraste mora biti svesno toga da na neke stvari nije moglo da utiče.

Sa druge strane rodtelji često krive sebe za mnoge stvari. Ja verujem da roditelji uvek rade najbolje što znaju i kako mogu najbolje u tom trenutku. Kada primete da je došlo do nekog razdora, do nekih nesuglasica i svađa, da ne mogu da se usaglase jedno sa drugim oko toga šta je nabolje za dete ili ako primate da su pod velikim stresom oko svega toga treba biti svestan da se oni ne nose dobro sa svojm životom u različitim kontekstima. Tada nije loše da se obrate stručnjacima koji mogu da pomognu u prevazilaženju toga, u stabilizaciji njihovih emocija u stabilizaciji situacije. 

Stetoskop.info: Sa čime se sve suočavaju mladi kada dobiju dijabetes?

Dunja Božović: Dosta zavisi od godišta deteta, ali meni se čini da deca ipak lepo razumeju svoje stanje. Mogu lepo da prihvate činjenicu šta se od njih sada očekuje, koje su njihove nove odgovornosti koje treba da preuzmu, u slučaju kada dete ima šest godina i više. Ne govorimo o deci koja imaju tri godine gde je pitanje koliko oni mogu da razumeju čitav koncept. Tu veću ulogu ima roditelj da vodi više računa o terapiji i o ishrani.

Već kada dete ima pet ili šest godina dovoljno je veliko da može samo da preuzime obaveze vezane za sam dijabetes, npr. da se seti tačnog vremena kada treba da uzme terapiju, da ga učimo lagano kakve obroke da priprema, kakve obroke da konzumira, kakva užina da bude i u koje vreme. Osamostaljivanje deteta je uvek ključ ka uspehu, imalo dete dijabetes ili ne, a pogotovo u situaciji sa dijabtesom.

Kada imate dijabetes imate osećaj da ste izgubili kontrolu nad svojim životom, ne možete da predvidite kad će nešto da se desi, kada neće. Ako vodite računa i o ishrani i o terapiji dovoljan je neki stres u toku dana koji niste planirali da vas izvede iz ravnoteže i da se već poremeti čitava slika nivoa šećera u krvi i uopše funkcionisanja tog dana. Bitno je da osoba ima osećaj da je uspostavila neku kontrolu i da neki segmet može da kontroliše, a mislim da je za decu to još važnije.

Ono što bih preporučila roditeljima je da budu hrabri jer ako pokažemo deci da smo zabrinuti isto ćemo to preneti i na njih - emocija koju preživljavamo prenećemo na dete.

Nisam za to da se glumi ako postoji neka zabrinutost, pogotovo ako dete ne vodi dovoljno računa o nekim segmentima. Tada treba uozbiljiti priču i da prići na drugačiji način, da ozbiljno porazgovaramo o toj temi, da stavimo do znanja detetu šta se očekuje, nebitno da li ono ima 6 godina ili 12.

Svakako da postoji veliki strah i kod odraslih koji imaju dijabetes. Ogromna su pitanja i strahovi - šta ako dođe do hipoglikemije? Šta ako neko u društvu ne bude hteo da me prihvati zbog dijabetesa? - ista ta pitanja muče i decu u zavisnosti od uzrasta. Ono što roditelj može da učini i kako može da im pomogne je da ohrabruje dete uvek, u kojoj god situaciji. Deca lepo reaguju na taj model, imali tri, šest ili osam godina.

Ono što sam ja primetila u mom dosadašnjem radu je da kada im se skrene pažnja i kada se ukaže na taj koncept da budu hrabri, da koriste hrabrost kao svoj model nekako im je lakše i imaju utisak bar minimalne kontrole nad svojim životom.