Kontrola gojaznosti. Iskustva iz SAD-a i Velike Britanije - prvi deo

Na nedavno održanom Evropskom kongresu o gojaznosti 2013 u Liverpulu okupili su se  međunarodni stručnjaci u oblasti nauke i politike da predstave najnovija istraživanja u oblasti gojaznosti.

Pitali smo tri istaknuta stručnjaka kako se borba protiv gojaznosti vodi u SAD-u i Velikoj Britaniji. Profesor Džejms Hil (JH), izvšrni direktor Anšuc zdravstvenog i velnes centra i profesor pedijatrije i medicine na Univerzitetu u Koloradu, profesor Pol Gejli (PG), direktor MoreLife UK i profesor vežbanja i gojaznosti na Lids Metropoliten univerzitetu u Velikoj Britaniji, i Sijan Porter (SP), dijetetičar konsultant i predstavnik za štampu Britanske asocijacije dijetetičara podelili su svoje iskustvo i predstavili viziju o tome šta treba da se uradi da bi se dobio rat protiv gojaznosti.

Ovaj članak sadrži najvažije detalje iz ove vrlo žive diskusije.

Kakav je trenutni trend u pogledu gojaznosti u SAD-u i Velikoj Britaniji?

JH: U SAD-u je jedna trećina odraslih osoba gojazna, jedna trećina ima višak kilograma a preostala trećina ima zdravu telesnu težinu. U nekim grupama su procenti stabilni ali nije poznat razlog za to. Do najvećeg porasta je došlo među odraslim osobama sa indeksom telesne mase (BMI) višim od 50 – sa 0,6 odsto na između pet i šest odsto. Kod adolescenata se procent kreće između 15 i 17 odsto – u nekim grupama se procenti stabilizuju a u drugim rastu.

PG: Prema podacima iz Nacionalnog programa merenja dece, procenat gojaznih i prvaka sa viškom kilograma se stabilizuje. Međutim, kao i u SAD-u, nije nam jasno zašto. Kod šestogodišnjaka dolazi do porasta od oko jedan odsto u odnosu na prethodnu godinu, dok među starijom decom raste stopa gojaznih i veoma gojaznih. Što se odraslih tiče, ne zaostajemo mnogo za SAD-om, i stopa gojaznosti iznosi između 26 i 27 odsto, ali do najvećeg porast dolazi kod osoba sa BMI višim od 50.

SP: Postoje zanimljivi trendovi među bebama i malom decom. Iako je dostupan mali broj podataka, prema Nacionalnom istraživanju o ishrani beba i male dece (DNSIYC), objavljenom 2013, deca između četiri i petnaest meseci su u proseku teža, duža (viša), imaju veći obim glave i veću debljinu kože iznad podlopatičnog mišića nego što propisuju standardi Svetske zdravstvene organizacije za Veliku Britaniju.

Po vašem mišljenju, koji su glavni razlozi gojaznosti?

JH: Mogli bismo ceo dan da pričamo o tome! Jedan od načina da se to sumira jeste da je u pitanju, slučajna posledica društvenog napretka. Naši geni su se razvili tako da naša biologija funkcioniše tako da jedemo kada je hrana dostupna i odmaramo se kada ne moramo da radimo. Stvorili smo okruženje koje tome pogoduje – mnogo hrane bez potrebe da se radi da bi se ta hrana dobila. Tako da u pitanju nije jedan faktor, kao što su velike porcije, brza hrana, velika gustina energije, uređaji koji štede energiju itd – razlog je sve to pomalo. Zato se u borbi protiv gojaznosti ne treba koncentrisati samo na jednu stvar; moramo da radimo na raznim aspektima.

PG i SP: U Izveštaju pod nazivom ,,Borba protiv gojaznosti: budući izbori’’ objavljenom u Velikoj Britaniji 2007. godine navodi se 125 različitih faktora i pokretača gojaznosti protiv kojih se treba boriti. Sada je najveći problem kako sve to sprovesti u praksi.

Koje strategije se primenjuju  u borbi protiv gojaznosti  i koje od njih daju rezultate?

JH: U SAD-u postoje razne taktike ali ne postoji pravi plan! Plan treba da se bavi time kako da se kreira zdrav način života da bi se smanjila gojaznost, a u skladu sa društvenim vrednostima, kao što su sloboda izbora i ekonomski razvoj. Umesto toga, postoji sukob između javnog i privatnog sektora. Privatni sektor se često okrivljuje, ali kako ćemo da promenimo ponašanje ljudi ako ne sarađujemo sa privatnim sektorom? Moramo da prestanemo sa tom praksom optuživanja i anagažujemo privatni sektor u onome u čemu je najbolji. Kada imaju proizvod, oni ga nude na tržištu i ljudi ga žele pa menjaju ponašanje. Ako želimo da ponudimo zdrave načine života i stvorimo potražnju za njima, potrebno je da znamo kako da to uradimo. Ovo rešenje takođe mora da bude u skladu sa poslovanjem privatnog sektora, jer, voleli mi to ili ne, živimo u kapitalističkom svetu u kom je dobit najvažnija. Kao akademici i lekari, možemo da budemo predvodnici, ali moramo da sarađujemo sa privatnim sektorom.

PG: Mi u Velikoj Britaniji imamo dve velike državne inicijative – Dogovor o odgovornosti i Zdravi životi, zdravi ljudi. Dosta sredstava je uloženo u kampanje kao što su Promena za život, Strategija sporta u školama, Program ishrane u školama  i Strategija igre. Međutim, postavlja se pitanje da li neke od ovih investicija zaista stižu do onih kojima su najpotrebnije. Iako je Dogovor o odgovornosti odlična ideja, po mom mišljenju on nije efikasno sproveden. S jedne strane stola imamo industriju a sa druge državu, a tu su i ,,ostali’’ koji sede sa strane. Ti ,ostali’’ koriste informacije na određen način da kreiraju bojno polje, delimično iz sopstvene koristi a delimično zbog pogrešnog pristupa rešenju. Potrebne su saradnja i diplomatija a ne dve suprotstavljene strane .

SP: Takođe treba imati na umu da su vlade na vlasti u kratkom periodu. Nakon inicijalnih investicija, potrebno je da se nastavi istim putem i proceni da li su inicijative uspešne i održive.

Kako možemo da pobedimo u borbi protiv gojaznosti?

JH: Mislim da na je potreban napad sa tri strane. Prvo, da se povećava fizička aktivnost u društvo, zatim da se sarađuje sa prehrambenom industrijom na uvođenju pametnijeg načina ishrane, i treće, da naučimo principe enrgetskog balansa. Da bismo to postigli, potrebno je da svi međusobno sarađujemo – naučne institucije, zdravstvene službe, prehrambena industrija, čak i industrija zabave koja zarađuje na tome što su ljudi neaktivni. Međutim, potrebno je da razgovatamo otvoreno i transparentno.

Mnogo toga se promenilo u našem društvu u korist biologije i moramo da uvedemo promene da se sa tim izborimo. Ne moramo radikalno da menjamo način na koji živimo, ali moramo da uvedemo mnogo sitnih promena koje su održive. Poruka ,,jedi manje, kreći se više’’ nije efektna ako je suprotna tome kako naša fiziologija najbolje funkcioniše. Stvoreni smo da delujemo uz veliki protok energije, tj. mnogo kalorija koje unosimo i mnogo kalorija koje trošimo. A opet nam stalno govore da jedemo manje. Kao društvo, ako hoćemo da povećamo fizičku aktivnost, ne treba da se oslanjamo na poruku da jedemo manje. Umesto toga, možemo da se fokusiramo na to da jedemo pametnije, što neminovno dovodi do toga da jedemo manje, bez namernog ograničavanja količine hrane. Zato smo kreirali poruke ,,Krećite se više, jedite pametnije’’ koje bolje odgovaraju obrascu energetskog balansa.

PG: Slažem se da treba da se fokusiramo na male promene kako bismo sprečili gojaznost. Međutim, mislim da nismo dotakli suštinu lečenja. Gojaznost je veoma složeno stanje, sa psihološkim, društvenim i ekonomskim komponentama. Lečenje zahteva vreme i veliku podršku, uključujući multidisciplinarni pristup sa lekarima, dijetetičarima, psiholozima, fitnes trenerima i fizioterapeutima koji će se baviti potrebama pojedinca. Kratkoročne intervencije su osuđene na neuspeh zato što oni koji imaju najviše da izgube prolaze kroz prirodne cikluse gubljenja i dobijanja kilograma. U tom delu je potrebna podrška.

Takođe smatram da treba da promenimo stav prema gojaznim ljudim jer to ne pomaže pri lečenju. Gojaznost nailazi na osudu u Velikoj Britaniji, čak i među zdravstvenim radnicima, jer je jedno nedavno istraživanje pokazalo da 98,6 odsto zdravstvenih radnika ima negativan odnos prema gojaznim ljudima. Smatra se da je gojaznost stvar ličnog izbora i lične odgovornosti, što onda ima direktan uticaj na percepciju manjka sposobnosti pojedinca. Moramo da preformulišemo problem gojaznosti u društvu tako da on ne bude lični problem i potrebni su nam ambasadori koji će javnosti prenositi promene ovog stava.

SP: Ako možemo da pomognemo ljudima savetima o odgovarajućem izboru hrane, pametnoj ishrani, fizičkoj aktivnosti i promeni ponašanja, onda uklanjamo sve prepreke. Onda dolazimo do toga da je to do pojedinca koji treba da shvati da mora da preuzme odgovornost. Kada se to dogodi, lečenje je veoma uspešno. Međutim, za to su potrebni resursi i vreme. Mi imamo zdravstvene službe koje rade od 9h do 5h, ali ko će vam se obratiti u tom periodu? Moramo da smislimo neki nov način na dopremo do ljudi.