Dr Stanko Petrović, "O ERCP-u i novim perspektivama u lečenju IBD-ja" | IBD podcast EP073, Stetoskop

U sedamdesettrećoj epizodi IBD podkasta gost nam je ass. dr Stanko Petrović, specijalista gastroenterologije sa Vojnomedicinske akademije. Sa doktorom smo razgovarali o endoskopskoj retrogradnoj holangiopankreatografiji (ERCP-u), IBD centru Vojnomedicinske akademije i novim studijama o lečenju zapaljenskih bolesti creva koje se tamo sprovode.

MIlica: Dragi gledaoci, dobar dan i dobro došli u još jedan IBD podcast. Ovo je podkast koji se bavi životom ljudi koji boluju od Kronove bolesti i ulceroznog kolitisa. Moje ime je Milica Milošević, ja sam direktor Stetoskop.info medicinske platforme, a danas ću biti vaš domaćin. Danas u gostima imamo dr Stanka Petrovića, on je gastroenterolog i dolazi sa Vojnomedicinske akademije. Hvala vam puno što ste naš gost i dobro došli.

Dr Stanko Petrović: Hvala prvo na pozivu i zaista se radujem što sam gost ovde i što ću imati prilike da kažem nešto više o našem IDB centru. 

Milica: Pre svega, hajde da uvedemo sa time, kakvo je stanje trenutno u IBD centru na VMA?

Dr Stanko Petrović: Stanje je dosta bolje nego što je bilo ranije. Ranije smo imali dosta pacijenata kako civilnih tako i vojnih, međutim u jednom trenutku, zbog odluka naše uprave, bili smo prinuđeni da lečimo samo vojne osiguranike, a sve naše civilne osiguranike smo rasporedili po drugim IBD centrima. To je trajalo dobre tri godine, međutim sada se stanje dosta popravilo u poslednje dve godine. Ponovo smo se vratili u igru, ponovo lečimo civilne osiguranike koji se leče od ulceroznog kolitisa i Krona. Prikazujemo ih prvo komisiji za inflamatorne bolesti creva u našem fondu i nakon dobijanja odobrenja, mi njih lečimo u našem IBD centru, tako da je stanje dosta bolje. Imamo sve lekove, imamo sve što je potrebno da bi ih lečili po najnovijim preporukama koje postoje za te dve bolesti. 

Milica: Svakako smo u IBD pričama imali pacijente koji su pacijenti vašeg centra i dobili smo takav feedback i drago mi je da ste sada otvoreni i da pacijenti ponovo mogu da dođu do vas.

Dr Stanko Petrović: Pa tako, mi smo se zarad naših pacijenata i odlučili na ovaj intervju. Imali smo par pacijenata koji su rekli: ‘Pa Stanko, vas nema nigde u medijima.’ I onda smo odlučili da i mi kažemo nešto o našem IBD centru, da i mi postojimo, da i mi lečimo te bolesnike, da nismo samo za vojne osiguranike, da lečimo i civilne osiguranike i da možemo da im pružimo sve što im treba. 

Milica: Da, jasno i sve gledaoce sada pozivam na sajt UKUKS-a i Stetoskop.info. Možete da pogledate i priču IBD centra koju smo uradili s IBD sestrama s Vašeg odeljenja, tako da će tamo moći da vide i fotografije, vaš tim i apsolutno i kako vaš centar izgleda.

Dr Stanko Petrović: Tako je. Pored lekara, u tom IBD centru vrlo su važne naše medicinske sestre. One su sposobno obučene za rad s tim bolesnicima. Tu se naročito izdvajaju dve sestre - Bojana Kuč i Amela Vasić i one su nam mnogo važne za organizaciju i bez njih, taj rad centra ne bi bio moguć, tako da su nam one vrlo važne. 

Milica: Apsolutno. U svakom centru, a i svakako kod vas. Doktore, danas ćemo pričati o ERCP-u i to je procedura koju ne rade mnogi lekari, a vi kao endoskopista to primenjujete u svom radu. Pričaćemo u kontekstu IBD-ja, ali svakako želim da objasnite tu proceduru i mimo IBD-ja. Pa hajde da krenemo s time šta je to ERCP i kada se koristi?

Dr Stanko Petrović: ERCP je u stvari jedna skraćenica od endoskopske retrogradne holangiopankreatografije. To je u stvari jedna sofisticirana metoda koja nam služi za eksploraciju žučnih puteva i pankreatičnog kanala. Danas je to praktično samo terapijska procedura. Pre nego što se odlučimo da radimo ERCP, mi radimo neku drugu imidžing metodu, recimo magnet žučnih ili pankreasnih puteva ili skener, na osnovu čega mi vidimo gde je problem - da li je to problem tumora žučnih kanala, pankreasa, kamenčića u žučnim kanalima, neke stenoze nejasne etiologije i tek nakon toga, mi se odlučujemo da radimo ERCP. Dakle, danas ga radimo isključivo u terapijske svrhe, to je u stvari jedna sonda, vrlo slična gastroskopu. Zove se duodenoskop, koji ima bočno svetlo. Za razliku od gastroskopa koji ima čeono svetlo, gde vi kad idete napred aparatom, vi vidite gde idete, ovde je svetlo bočno. Kao kad se vozite liftom, vidite gore ili dole, a u stvari, gledate napred, znači ne vidite gde vidite. Dođete do mesta gde se žučni kanali i pankreatični kanali ulivaju u crevo i onda tu započinje metoda. Ulazimo u žučne kanale, dajemo kontrast, prikažemo ih, vidimo šta je patologija, da li je to kamen, tumor, da li je suženje ili nešto drugo, da li je nakon operacije i nakon toga delujemo terapijski. 

Milica: Sad doktore, vrlo laičiki da vas pitam, rekli ste da se svetlo nalazi bočno i da vi ne znate gde idete napred, što je razlika kod endoskopa. Da li neki rizici postoje s ovom metodom?

Dr Stanko Petrović: Postoje rizici. Ja sam zato rekao da je to vrlo sofisticirana metoda. Prvo, pre nego što krene da se radi ERCP, trebalo bi da imate iskustvo u gastroskopiji, znači s tim čeonim aparatom, čeonim svetlom. Nakon toga možete da radite sa duodenoskopom. Nekad, ranije kod nas je bila praksa svim bolesnicima pre ERCP-a, uradimo gastroskopiju zato što je gastroskop optimizovan da vidi dobro jednjak i želudac, ali ne da vidi tu papilu, mesto gde se ulivaju žučni kanali u crevo. Za razliku od duodenoskopa, on je optimizovan da vidimo idealno to mesto ulivanja žučnih kanala i pankreatičnog kanala u crevo, a za sve ovo ostalo nije. Treba jedno iskustvo, malo osećaja i naravno, praksa, kao i za sve. 

Milica: Koliko dugo vi primenjujete to u svom radu?

Dr Stanko Petrović: Skoro 15 godina.

Milica: Skoro 15 godina, znači da vam ova metoda i te kako postoji u iskustvu i protokolima lečenja pacijenata do sad. Koliko često će pacijent s Kronovom bolešću ili ulceroznim kolitisom biti vaš pacijent za ERCP?

Dr Stanko Petrović: Koje su to moguće komplikacije kod tih bolesnika - mi znamo da su i ulcerozni kolitis i Kron u stvari sistemske bolesti. Znači, to nisu bolesti koje zahvataju samo digestivni trakt, nego imaju komplikacije i na drugim organima. Neke od komplikacija jeste nastanak kamenčića u žučnoj kesici, odnosno u žučnim kanalima. To je možda najčešća komplikacija, nešto češća kod Kronove bolesti, a druga komplikacija koja je česta i vrlo neprijatna i za nas i za pacijenta, to je tzv. primarni sklerozirajući holangitis, bolest koja napada žučne puteve, koja za sada osim transplantacije jetre nema nijedan drugi zvaničan lek. Kod tih kamenčića u žučnim putevima, tada radimo ERCP. Može da se javi nastanak kamenčića u žučnoj kesici, taj kamenčić može da migrira i dođe do žučnih kanala i mi u stvari ERCP-om vadimo kamenčiće iz žučnih kanala, ne iz žučne kesice. Iz žučnih kanala. To je metoda koju radimo stvarno rutinski, svaki dan i kod bolesnika koji imaju IBD i kod onih koji nemaju. Primarni sklerozirajući holangitis je bolest koja nije tako česta, možda se češće javlja kod bolesnika s ulceroznim kolitisom, jedno 75% bolesnika koji imaju primarni sklerozirajući holangitis ima i ulcerozni kolitis. Obično je taj UC blag, ali imaju ozbiljnu bolest na žučnim putevima. Pre odluke o ERCP-u, mi radimo neku imidžing metodu, najčešće MRCP - magnetna regtrogradna holagiopakreatografija, gde mi magnetnom rezonancom snimimo žučne puteve i ERCP tu ima mesto samo ako nađemo neku dominantnu stenozu. Znači - imamo bolesnika koji ima primarni sklerozirajući holangitis i požuti, dobije temperaturu, dobije bolove, dobije holangitis - upalu žučnih puteva. Uradi se magnet žučnih puteva i ako nađemo neku dominantnu stenozu na glavnom žučnom kanalu ili na nekim njegovim granama, onda ERCP ima smisla, znači dilatacije te stenoze. Samo praktično tad, znači dilatacije te neke dominantne stenoze.

Milica: Kako pripremate pacijenta za ovakvu proceduru?

Dr Stanko Petrović: Najvažnija priprema je priprema magnetom, da mi ustanovimo šta je problem - to je najbitnija priprema, jer je ERCP zadnjih skoro već 10 godina isključivo terapijski. Uradimo magnet, nađemo stenozu, bolesnik to jutro ne doručkuje, pregled se obavezno radi u anesteziji, uđemo duodenoskopom i kanuliramo žučne puteve, uđemo tom žicom vodičem u žučne kanale, damo kontrast, prikažemo stenozu, izdilatiramo palonom i tu se naša priča završava. 

Milica: Šta su momentalni rezultati jedne takve metode. Pretpostavljam pacijent kada se probudi iz anestezije više nije u bolovima, ili nema neke tegobe koje je imao pre same procedure. 

Dr Stanko Petrović: Tako je. Nisu baš rezultati tako brzi, ali suština je da smo ustanovljenu stenozu rešili i da je protok žuči neometan, da sada ta žuč ponovo neometano ide u crevo i da sprečimo nastanak holangitisa, jer češti holangitisi kod takvih bolesnika ubrzavaju nastanak ciroze. Većina tih bolesnika s primarnim sklerozirajućim holangitisom će na kraju dobiti cirozu, naročito što više ima holangitisa, bolest sve više i brže progresuje. Jedino kasnije neko lečenje kod njih je transplantacija jetre. Problem je što se ta bolest vraća i u transplantiranu jetru. Bolest je vrlo neprijatna i za nas i za naše bolesnike. Zvanično, postoje priče o bakterijskoj infekciji, postoji priča da dajemo neke antibiotike duže, možda mesec dana da dajemo vankomicin, ali to ništa to još nije zvanično, ni potvrđeno, to su naši pokušaji, praktično pokušaji, jer nemamo nešto puno da ponudimo bolesniku, a bolest nažalost se javlja u trećoj deceniji, kod mladih ljudi, ima dovoljno vremena da progresuje i nastane ciroza. Većina tih bolesnika, veliki broj njih, dobije cirozu jetre i jedino transplantacija tu pomaže.

Milica: Da li je ovo procedura koja može više puta da se radi ukoliko postoji potreba za time?

Dr Stanko Petrović: Može. Može da se radi više puta. To je vrlo delikatno. U primarnom sklerozirajućem holangitisu kod nas to rade samo najiskusniji ERCP-isti. Kod nas to radi najviše naš načelnik, prof. dr Doder, jer ima najviše iskustva i on je najviše dilatirao. Naravno tu je i prof. dr Perišić, kao i ja. Mi smo nešto manje radili ovu metodu, ali najviše radi prof. dr Doder, baš zbog tog najvećeg iskustva, jer ERCP nije metoda koja nema svoje komplikacije.

Milica: Kakve komplikacije mogu da nastanu?

Dr Stanko Petrović: Mi smo prošli kroz sve te komplikacije, nažalost, ne samo kod bolesnika s inflamatornim bolestima creva, nego i van njih. Prva komplikacija koje se najviše plašimo je upala pankreasa, pankreatitis, čak i da ne uradite ništa loše, da sve uradite kako treba, da sve prođe idealno, postoji jedna mala šansa 3-5% da taj bolesnik dobije upalu pankreasa. Ako niste napravili nešto mnogo kako ne treba i ako ste na vreme uradili neke profilaktičke mere, kao što je stavljanje pankreatičnog stenta, ta upala pankreasa je najčešće blaga i ti bolesnici prolaze dobro. Međutim, kod nekih bolesnika, kod malog broja bolesnika može da se javi teška upala pankreasa s velikim komplikacijama, čak i sa letalnim ishodom, to je prva ozbiljna komplikacija. Druga ozbiljna komplikacija koja može da se desi kod tih bolesnika je da mi ne uspemo da izdilatiramo tu stenozu, jer kod primarnog sklerozirajućeg holangitisa javlja se i fibroza, ožiljavanje žučnih kanala i ta stenoza je kako mi kažemo, tvrda, teško se dilatira, a mi prilikom intervencije dajemo kontrast. I šta može da se desi? Može da se desi da taj kontrast kad ga damo ostane tamo gore zarobljen u žučnim kanalima, e to je veliki problem, ako taj kontrast koji mi dajemo ostane u žučnim kanalima, on može da napravi holangitis i taj bolesnik takođe može da bude vitalno ugrožen. Onda nekad moramo da radimo perkutanu drenažu tih žučnih kanala, dakle moramo da zovemo našeg interventnog radiologa, mi imamo zaista vrhunske interventne radiologe koji nam pomažu i da dreniramo perkutano žučne kanale. To je druga ozbiljna komplikacija koja može da bude. Treća ozbiljna komplikacija koja može da bude - prilikom ERCP-a moramo da presečemo taj Odijev sfinkter i može da se javi perforacija na nivou Odijevog sfinktera. Postoji nekoliko tih perforacija, postoji 3 tipa perforacije i to takođe predstavlja jednu ozbiljnu komplikaciju, ne samo za nas da je rešavamo endoskopski, nego i hirurški, jer su tu i hirurzi u problemu kako mogu da je reše. Znači, to su 3 zaista ozbiljne komplikacije i zato ERCP u primarnom sklerozirajućem rade osobe s velikim iskustvom.

Milica: Jasno. Sad kada ste sve to rekli, spomenuli ste sad i hirurga i na početku intervjua rekli ste da su ovo sistemske bolesti, a mi se u ovom podkastu bavimo time da razgovaramo sa što više specijalista koji su uključeni u lečenje tako kompleksnog pacijenta. Sa kime vi sve sarađujete na putu lečenja IBD pacijenta, vi ste i sami gastroenterolog, pa verujem i da vodite takve pacijente, ali sa kime sve sarađujete i kako izgleda ta saradnja kada je i ERCP uključen u tok lečenja jednog IBD pacijenta?

Dr Stanko Petrović: Prvo i najosnovnije je da postavimo dijagnozu i tu nam je bitan iskusan patolog. To je patolog koji mora stalno da gleda preparate, da ima veliko iskustvo jer nekad je to lako i očigledno, ali vrlo često i nije. Samo mi koji se time bavimo znamo da nekad lečimo bolesnika i napišemo recimo da ima IBD colitis - nismo sigurni da li je ulcerozni ili Kron. To je tako i u drugim centrima u Evropi, nije tako samo kod nas, to je tzv. nedeterminisani kolitis, nekad nije lako da se opredelimo da li je ulcerozni ili Kron, a samo vreme, koji je naravno najbolji doktor, pokaže šta je. Kada krenu da se javljaju komplikacije, onda vidimo da li je bio u stvari ulcerozni ili Kron. Znači, prvo patolog, dobar, iskusan patolog. Pod broj dva, tu je za lečenje najvažniji gastroenterolog koji se time bavi, koji je u toku s najnovijim preporukama, s najnovijim lekovima, s mogućnostima koje mi imamo u našoj zemlji, pošto mi nemamo baš sve lekove registrovane kod nas, kao što je to u Evropi. Imamo dosta lekova, ali nemamo baš sve registrovane. Jedan deo lekova na svu sreću možemo da dajemo kroz studije, kroz kliničke studije. To nam je velika korist, veliku korist imamo od toga, jer kroz studije mi dajemo nove lekove, inovativne lekove koji još uvek nisu registrovani kod nas, a jedan deo će se registrovati. Znači, to su lekovi koji su vrlo perspektivni i dobri. Tako je bio recimo, primer, s lekom ozanimod gde smo mi učestvovali u tom centru, koji je sada registrovan za ulcerozni kolitis, znači lek s kojim smo mi lečili najviše bolesnika u uopšte celoj studiji i koji je sada registrovan. Ostalo nam je sad još deset bolesnika koji su još uvek u toj studiji i koji primaju taj lek. Tako da, vrlo je bitan gastroenterolog, bitan nam je interventni radiolog, nekada su nam bitne raznorazne drenaže, da li su to bilijarne drenaže ili drenaže apcesnih kolekcija, tu nam je i te kako bitan radiolog, i mnogo nam je važan hirurg. Mi lečimo te bolesti, imamo mnogo bolji efekat, nego recimo pre 15 godina, 20, kada je praktično jedan lek bio, recimo, anti-TNF infliksimab bio u igri. Sad imamo mnogo više lekova, međutim i dan-danas veliki broj bolesnika s Kronovom bolešću se operiše. To u bolesti se strašno teško menja, jer mislim da 80% bolesnika se i dan-danas operiša. Jedan deo bolesnika ima teški oblik Kronove bolesti, imaju perianalne fistule, takođe se leče od strane hirurga, jer za perianalnu fistulu bez hirurga praktično nema pravog lečenja. Pored toga, za drenaže raznih apcesa u sklopu Kronove bolesti, takođe nam je bitan hirurg. Dakle, rekao bih da je patolog, radiolog i hirurg, to je ono što nam je najosnovnije i to je jedan tim koji je tu za lečenje. Naravno, tu je gastroenterolog koji vodi celu tu priču, ali bez ovih ostalih lekara to ne bi bilo kako treba.

Milica: Apsolutno. E sad, doktore, u pripremi za ovaj intervju, spomenuli ste mi svoju doktorsku disertaciju, koja se i te kako bavi temom koju mi pokrivamo u ovom podkastu, pa bih volela da mi nešto više kažete o tome. 

Dr Stanko Petrović: Ja otkako sam počeo da radim na Klinici za gastroenterologiju VMA, želja mi je velika iskreno i dan-danas, iako je dosta vremena prošlo, da shvatim kako nastaje ulcerozni kolitis - etiologija ulceroznog kolitisa. To mi je bila želja odavno i neke 2000. godine, ja sam objavio tu doktorsku tezu o primeni antiagregacione terapije u bolesnika sa srednje teškom formom ulceroznog kolitisa. Deset godina pre toga imao sam ideju o primeni lekova koji deluju na trombocite, to se zove antiagregaciona terapija. To su, dakle, lekovi koji deluju na trombocite. Mi kada lečimo i ulcerozni i Kron, mi uglavnom delujemo na ćelije koje su deo našeg imunog sistema - uglavnom delujemo na T-limfocite. Međutim, tu postoje druge ćelije, a u novije vreme je prepoznat trombocit, kao ćelija koja nije bitna samo za zgrušavanje krvi, nego je bitna i za upalu. Mi danas znamo da je trombocit proinflamatorna ćelija. Znači, deset godina pre ovoga, ja sam imao ideju da bolesnike s teškom formom ulceroznog kolitisa lečimo sa standardnom terapijom koju smo tada davali i da dodamo antiagregacionu terapiju, odnosno terapiju koja deluje na trombocite. Naravno, u tom trenutku, mi živimo u Srbiji, zemlji kakvoj-takvoj, znači kod nas nema toliko mnogo tih nekih bazičnih istraživanja, uglavnom se oslanjamo na tu neku stranu literaturu. Već naravno o ulozi trombocita postoji priča priča odavno i u inflamatornim bolestima creva i u sepsi i u reumatoidnom artiritisu… U mnogim zapaljenskim bolestima, ne samo u IBD-ju. Postoji dosta priča o tome. Nije bilo priče o davanju ljudima, a naročito u teškom ulceroznom kolitisu. Vremenom, dobijao sam neke ponude za grant, a tu su bili tada neki drugi lekovi u igri, a imamo više grupa lekova koji deluju na aktivnost trombocita. To su bili neki drugi lekovi, kao što je agrastat, da ne širim sad priču o tome, nije toliko ni bitno. Vremenom sam shvatio da ćemo teško proći u teškom ulceroznom kolitisu, jer su to ozbiljni i teški bolesnici kod kojih nam je bitna svakodnevna konsultacija s hirurgom. Recimo, težak ulcerozni kolitis je bolest kod koje nam je neophodna svakodnevna konsultacija sa hirurgom, mi kada dobijamo težak ulcerozni kolitis, mi odmah upoznamo našeg hirurga i on svaki dan dolazi i obilazi bolesnika. To je ekstremno važno jer ne smemo da propustimo trenutak kada će doći do operacije. To nikako ne smemo da propustimo, jer je nakon toga smrtnost velika. Shvatio sam da je to nerealno da radimo u teškim bolesnicima i spustio sam se stepenik ispod, a to su srednje teški bolesnici. Vremenom, neki drugi lekovi, koji su bitni za aktivnost trombocita su ušli u igru. Tu je bio prvo Plavix, pričaću ta fabrička imena, možda je i bolje, i na kraju, došao je lek koji se zove Brilique, koji se pokazao po svim radovima, koji je lek koji ne samo da deluje na agregabilnost trombocita, nego smanjuje njihovu aktivnost. Mi smo se tada odlučili da probamo da bolesnicima sa srednje teškom formom ulceroznog kolitisa pored standardne terapije, znači ne mislimo mi sada da mi samo damo taj lek - ne. Imali smo dve grupe bolesnika, jedna je dobijala standardnu terapiju, koju bi dobijala inače za lečenje te bolesti, a druga grupa je dobijala standardnu terapiju, plus Brilique. To je, naravno, bila placebo-kontrolisana, dvostruko slepa studija, imali smo stvarno placebo tablete. Dakle, imali smo i pravu randomizaciju, nismo znali koji bolesnik prima lek, a koji bolesnik prima placebo. To uopšte nije bilo lako da se uradi, to je zaista veliki posao. Imali smo veliku pomoć od tadašnjeg predsednika Evropskog udruženja za ulcerozni kolitis i Kronovu bolest, prof. Silvija Danezea i on je kao mentor u ovom doktoratu, on nam je pomogao, u smislu, poslao je jedno pismo. Prvo sam imao poziv da idem tamo na godinu dana za taj doktorat, što je meni bilo u tom trenutku nerealno. Inače prof. dr Tarabar mi je mentor, to sam zaboravio da kažem, ogromnu pomoć sam imao od njega, on je zaista veliko ime u ovim bolestima, i on i prof. Doder. Oni su mi mnogo pomogli da skupimo bolesnike, da ih uključimo i da sve to sprovedemo, što nimalo nije lako. To je trajalo skoro 4 godine, to skupljanje bolesnika, obrada… Na kraju smo mi to završili. Dobili smo na početku to pismo od prof. Danezea, koji je napisao da se s tim potpuno slaže, pošto je to prvi pionirski poduhvat, prvi put da je neko to sproveo u praksi. Mi smo to sproveli, uradili, dobili rezultate - dobili smo signal. Mi smo ukupno imali 40 bolesnika, ne možete vi da kažete da je 40 bolesnika dovoljno da vi kažete da je lek aktivan. Kad imamo, recimo, kliničku studiju koju sprovodimo za potrebe nekog drugog leka, za neke drudge firme, gde ima, recimo 1000 pacijenata, to je drugačije. Ali ovo je signal koji je pokazao da bi antiagregaciona terapija mogla da ima značaj kao antiinflamatorni efekat u bolesnika sa srednje-teškom formom ulceroznog kolitisa.

Milica: Da li ste vi nakon toga ovo nastavili da primenjujete u praksi?

Dr Stanko Petrović: E sad…Sledeći korak bi bio…Onda je došla korona, poremetila planove. Sledeći korak je da objavimo, sad se taj rad, tojest, pisanje rada približava kraju, malo se tu kasnilo, kako je-tako je, život je takav… Da vidimo prvo gde će da izađe, u kom časopisu, a nakon toga, probaćemo da vidimo da li možemo mi da sprovedemo neku kliničku studiju. Videćemo da li će to biti moguće, da li to ima smisla, videćemo, zavisi od mnogo stvari, ali postoji neka šansa. 

Milica: Postoji šansa i sjajna inicijativa i obavestite nas obavezno dokle ste stigli.

Dr Stanko Petrović: Hoćemo naravno. Ako to bude zaživelo, ako se to stvarno bude sprovelo u delo, to će biti objavljeno na sva zvona - ako bude. Ako ne, to je onda bio pokušaj.

Milica: Želim vam puno sreće, šaljemo veliku podršku. Za sam kraj, volela bih da svim pacijentima koji nas danas gledaju, a oni su uglavnom publika ovog podkasta, pošaljete poruku.

Dr Stanko Petrović: Pa poruka je da slobodno svi bolesnici koji se leče od inflamatornih bolesti creva mogu da dođu u naš centar. Mi smo za naše bolesnike zaista tu non-stop, mi imamo našu tu internu bazu, svi oni imaju naše telefone, nekog od nas. Da li moj, da li od sestara, da li je tu dr Tanja Pecaj Broćić, dr Miloš Jovićević, Irina Brčerević, znači, imaju naš telefon, uvek smo tu za njih, možemo da rešimo, mogu uslovno da kažem, sve komplikacije, dajemo zaista sve lekove koje trenutno možemo da dajemo u Srbiji, mi imamo neka naša ispitivanja, imali smo, takođe rad koji trenutno traži neko svoje mesto u časopisu, koji je poslat. Čekamo da vidimo rezultat, o ulozi hepcidina u anemiji kod bolesnika s inflamatornim bolestima creva. Mi se trudimo da imamo i neke naše radove, neke naše projekte. Nije to lako, za to nema nikad para, nikad vremena, nikad sredstava, mi zaista tu imamo mnogo posla… Mislim, kao i svi, ali ja sad pričam o našem centru. To je sve neki dodatak od koga malo ljudi ima benefit, teško to ide, ali ide nekako… Poruka je da slobodno dođu kod nas, dobiće vrhunsko lečenje, dobiće vrhunsku negu, informacije, ljubaznost… Naš IBD centar je prijatan, možda nije najlepši, ali lep je, prijatan, komforan. Svakodnevno smo u komunikaciji, uvek pitam naše bolesnike da li bi nešto mogli da popravimo, naravno, trudimo se uvek da im bude bolje. To su teški bolesnici, to pogađa ljude koji su u najboljim godinama, kada bi trebalo najviše da doprinesu, radno da doprinesu, 20-30-40 godina. Trudimo se da im pružimo sve i do sada se niko nije žalio, svi su zadovoljni, ali zaista. 

Milica: Sjajno, sjajno. Hvala vam puno što ste bili naš gost i hvala vam na svemu što ste podelili.

Dr Stanko Petrović: Hvala Vama na pozivu.

Milica: Vama hvala što ste i ovog četvrtka bili uz IBD podcast. Da podsetimo, ovaj podkast organizuje Udruženje za Kronovu bolest i ulcerozni kolitis Srbije UKUKS i Stetoskop.info medicinska platforma, a uz pomoć i podršku mnogih prijatelja i partnera. Hvala vam puno i podelite ovaj video nekome kome može biti od koristi.