Dr Saša Knežević, "Transplantacija organa u Srbiji: Gde grešimo?" | IBD podcast EP070, Stetoskop

U sedamdesetoj epizodi IBD podkasta gost nam je dr Saša Knežević, specijalista anesteziologije i koordinator za transplantaciju Urgentong centra Kliničkog centra Srbije. Sa doktorom smo razgovarali o transplantacijama organa, problemima s kojima se pacijenti koji čekaju na organ suočavaju, kao i o generalnom nerazumevanju javnosti o značaju doniranja organa.

Milica: Dragi gledaoci, dobar dan i dobro došli u još jedan IBD podcast, podkast koji se bavi životom ljudi koji oboluju od Kronove bolesti i ulceroznog kolitisa. Moje ime je Milica Milošević, ja sam direktor Stetoskop.info medicinske platforme, a danas ću biti vaš domaćin. Danas u gostima imamo asistenta doktora Sašu Kneževića, on je anesteziolog i koordinator u timu za transplantaciju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije i danas s dr Kneževićem razgovaramo zapravo o transplantaciji organa i želimo da tu temu apsolutno pokrijemo jer ste vi veliki borac kada su ovi pacijenti u pitanju. Nažalost, često će komplikacije IBD-ja, ne često, ali dešavaju se komplikacije IBD-ja koje dovode do toga da je potrebno da se transplantira odrđeni organ i upravo zbog toga želimo da ovoj temi danas damo veliku vrednost i da o tome govorimo. Hvala vam puno što ste naš gost i hvala vam što ste pristali da budete deo IBD podkasta.

Dr Saša Knežević: Dobar dan, zadovoljstvo mi je.

Milica: Hajde da, doktore, za početak, krenemo s temom transplantacije, pričaćemo o tome, ali za one koji možda nisu upućeni - šta je to transplantacija organa i kako se ona zapravo sprovodi?

Dr Saša Knežević: Transplantacija organa predstavlja jedan složen proces u medicini i primenjuje se onda kada su sve terapijske mere iscrpljene, svi terapijski postupci više ne mogu da dovedu do poboljšanja ili do održanja stanja kada je to stanje zdravstveno inkompatibilno više s normalnim preživljavanjem i normalnim kvalitetom života, onda je potrebno da se zamene ćelije, tkiva i organi. Inače transplantacije solidnih organa su stare oko 70 godina, od ‘50-ih godina prošlog veka se rade. Srbija nije nešto mnogo kasnila za celim svetom. Već posle 10 do 15 godina, počeli smo da transplantiramo organe. Prvi solidni organi su transplantirani s početkom ‘70-ih godina prošlog veka u Rijeci, a zatim u KBC “Zvezdara” bubreg, a nakon toga ‘90-ih godina su počeli da se transplantiraju i srce i jetra na Institutu za kardiovaskularne bolesti Dedinje i poslednjih 10 godina se aktivno transplantiraju ti solidni organi - bubreg, jetra i srce u UKCS.

Milica: Recite mi, šta je zapravo tu sporno? Velika su tema transplantacije organa i imali smo i goste pre vas koji su o tome pričali i uvek nekako se dotaknemo teme da situacija nije kod nas sjajna. Šta je zapravo problem?

Dr Saša Knežević: Situacija nažalost, poslednje dve godine nije sjajna, a inače pre nekih 5-6 godina, mi smo bili negde u evropskom proseku što se tiče transplantacije. 2017. godine imali smo skoro 100 transplantacija s blizu 40 donora na ukupno 7 miliona stanovnika. Znači, to je otprilike bilo nekih, da kažemo 6 donora do 7, na milion stanovnika. Ono što je posebno zabrinjavajuće da su pacijenti koji čekaju transplantiranje organa naši najteži pacijenti, njihovo vreme izmiče - mogu svakog trenutka da se pogoršaju i da završe, na tim listama ima mnogo mladih ljudi, jedan deo tih pacijenata, nažalost, ne dočeka transplantaciju. Ključni problem je saglasnost porodice da daju organe premilog člana porodice kad dođe do tog trenutka, tj. mi nemamo dovoljan broj donora, mi imamo opremljene ustanove, imamo obučene kadrove imamo uigrane ekipe i imamo nažalost mnogo pacijenata koji čekaju organe, u ovom trenutku preko 2000 pacijenata čeka organe i tkiva. Od toga otprilike 700 pacijenata čeka transplantacije bubrega, nekih 50-60 pacijenata, reći ću to ovako grubo, pošto se liste pacijenata menjaju iz dana u dan i ažuriraju, imamo i nove pacijente koji pristižu, a imamo i nažalost pacijente koji nas napuštaju, koji nisu dočekali transplantaciju, znači oko 50-60 čeka srce i oko 70 jetru. Tu ima i dosta mladih pacijenata od 20-30 godina, pred kojima je život, oni su nečiji braća, sestre, roditelji, deca i mi možemo da im pomognemo, samo nam nedostaju organi. Nažalost, Srbija baca te organe, zakopava ih, spaljuje, kremira ih i nažalost porodice u psolednje vreme nemaju razumevanja da taj neko njihov može da nastavi da živi u nekom drugom i da mogu mnogi životi biti spašeni. Jedan potencijalni donor, to je moždano mrtva osoba s teškim oštećenjem mozga, može donirati i do 8 organa, a potencijalno, od toga može biti spašeno i do 10 ili više pacijenata.

Milica: A šta su najčešći odgovori porodice, koji su razlozi zapravo, da ne pristanu, nekog ko je njima preminuo, a potencijalno može da bude donor, da prosto ne pristanu na doniranje organa? 

Dr Saša Knežević: Za mene je veliki poraz i kao lekara i kao čoveka koji se bavi tim i koji svaki dan gleda i život i smrt i kako je to nepredvidivo, danas možemo ovde sedeti i pričati, a sutra nam se može nešto desiti i biti nam potreban organ, a statistički kada gledamo procentualno, mnogo je veća šansa da vam u životu treba organ nego da budete donor. Tu su uglavnom predrasude, nepoverenja, nažalost, postoje ljudi koji manipulišu pričom donorstva u razne neke svrhe, igraju se s ljudskim životima i posledično nas kao lekare lišavaju mogućnosti da spasemo taj neki život. Imali smo problem i što se tiče formulisanja zakona. Ja moram da kažem da je taj zakon urađen po ugledu na sve evropske zemlje koje se uspešno bave transplantacijom i da smo mi uvek otkad je počeo proces transplantacije u Srbiji, kada pričamo o kadaveričnim, znači o transplantaciji s moždano mrtvih pacijenata uvek pitali porodicu i uvek smo uzimali organe uz blagoslov porodice. Nikada tu pravila nismo prekršili, niti ćemo i naš zakon je uređen po ugledu na tu formulaciju samog donorstva. Ne razumem ni ja zakon koji bi sprečio nas, lekare, da spasemo nečiji život. Ako je po ustavu i po svim kriterijumima ljudski život nešto neprikosnoveno, nešto čemu se ne može izmeriti materijalna vrednost, čemu onda ograničenje da se taj život spasi?

Milica: Da. Koji su to organi koji se kod nas transplantiraju?

Dr Saša Knežević: Kod nas se uspešno transplantira srce, jetra i bubreg od solidnih organa, urađena je čini mi se ‘90-ih godina jedna transplantacija pankreasa, ili dve, na Institutu za kardiovaskularne bolesti Dedinje. Od tkiva se uspešno transplantira rožnjača. Ja ću ovako napraviti jedno poređenje, da je i donorstvo krvi jedna transplantacija ćelija za koju se svakodnevno ljudi odlučuju, da daju krv i da u teškim situacijama pomažemo. To je jedna vrsta, da kažemo, transplantacija ćelija, a što se tiče transplantacije solidnih organa, postoje oni koji se mogu uzeti od živih davaoca, a to su parni organi. Ja nisam pristalica žive transplantacije zato što se potencijalno i taj davaoc može ugroziti, znači može mu biti ubuduće ne tako dobar kvalitet života, uz svu pomoć savremene medicine. Najčešće daju bubrege srodnicima, može se dati deo jetre, a čak se može dati i plućno krilo, srce je neparan organ koji se isključuje, ono se transplantira iz moždano mrtvih. Najbolji vid donacije organa i najbezbedniji je sa pacijenata koji su moždano mrtvi, zato što samim tim ne ugrožavate nikoga, sem pacijenta kome je potreban organ, tojest, samo primaoca. 

Milica: Jasno. Sad recite mi, koji pacijenti su najugroženiji? Rekli ste da na listi ima preko 2000 pacijenata koji su na čekanju.

Dr Saša Knežević: Najugroženiji su pacijenti koji čekaju srce, najugroženiji su pacijenti koji čekaju jetru. To su stanja i oboljenja koja se mogu pogoršati brzo, u nekoliko časova ili nekoliko dana i da im nema spasa. Još jednom ponavaljam, tu ima mnogo, mnogo mladih ljudi u 20-im, 30-im godinama, koji mogu da nastave život normalno, da se vrate svojoj deci, roditeljima, braći, sestrama, prijateljima i da žive neki normalni život. Prošle godine smo obavili oko 15 razgovora s negativnim ishodom. Znači, 15 porodica koje su bile zadovoljne lečenjem, nisu imale nikakve primedbe na lečenje, jednostavno iz nekih razloga, predrasuda, možda nepoverenja, nisu htele da doniraju organe u zdravstveni sistem Srbije i da time spasu potencijalno i do 100 života. 

Milica: Recite mi, pričali ste o regionu i pre nego što smo uključili kamere, razgovarali smo o tome kako naše komšije imaju dobru praksu, a da ona prosto nije takva kod nas. Šta je ono što možemo da naučimo i kolika je razlika zapravo ako uporedimo rezultate kod komšija i kod nas?

Dr Saša Knežević: Tako je. Pa ako se okrenemo ovako na Zapad i pogledamo prvo nama susednu zemlju, do skora da kažemo jednu državu, to je Hrvatska, koja ima oko 4 miliona stanovnika. Oni svakodnevno imaju transplantacije, jednostavno, bili su isto na začelju Evrope u transplantacionoj medicini i razvili su je poslednje dve decenije, tako da sada oni i Španija prednjače u broju donora. Rešili su svoje liste, poboljšali su kvalitet njihovih građana. Njihovi građani kojima je potreban organ - deca, mladi, bilo kojih godina, i stanovništvo bilo koje starosne dobi je omogućeno da se transplantira u svojoj zemlji, među svojima, da ih obilaze svoja rodbina, u krajnjem slučaju, ako nešto krene po zlu, da im tu budu njihovi najmiliji. Mnogo je veća sigurnost kada vi to radite među svojima, a ne u inostranstvu. Uštedeli su ogroman novac svom zdravstvenom fondu, koji može da se ulaže u neke druge medicinske procese, od prevencije, do lečenja nekih drugih bolesti, ne mora da se troši na proces transplantacije, ne moraju da šalju u inostranstvo, transplantacija je dosta skupa, organi se ne mogu napraviti veštački još uvek, nego se moraju uzeti ili sa živih ili sa mrtvih donora.

Milica: Koja je vaša uloga, kao anesteziologa, u timu koji se bavi transplantacijom organa?

Dr Saša Knežević: Ja imam dve uloge - jedna uloga je koordinator. Kao koordinator, ja vršim skrining s mojim kolegom dr Resanovićem u UKCS, svakodnevno obavljamo vizite u svim jedinicama intenzivnog lečenja, hirurške, neurohirurške, neurološkog šoka za politraumu jedinice intenzivnog lečenja, i tražimo pacijente koji mogu biti potencijalni donori. Kada ustanovimo da pojedini pacijenti mogu biti potencijalni donori, onda ulazimo u proceduru dokazivanja moždane smrti i vršimo razgovor s porodicom. Kada se dobije pozitivan odgovor u tom razgovoru s porodicom, vrši se raspodela organa po prioritetu, po stepenu hitnosti, po listama, po najsavremenijim skorovima, u saradnji s drugim kolegama. Moje drugo zanimanje, ja sam neuroanesteziolog, jedan običan doktor, koji se svakodnevno bori za živote najteže povređenih, ugroženih pacijenata koji imaju traumu glave ili imaju neurohiruršku bolest. Lečim pacijente od rođenja, pa do duboke gerijatrije, preko 100 godina. Svakodnevno sam svestan da se neki život može i završiti i produžiti i da uvek treba pomoći ljudima u nevolji kada god ste u prilici, a ne znate kada će vama biti potrebna takva pomoć.

Milica: Šta mislite da je ono što možemo mi kao nacija da uradimo da bi nam situacija s transplantacijama organa bila bolja?

Dr Saša Knežević: Mi možemo da uradimo nešto tako malo što će mnogo značiti, tojest, da svakodnevno pričamo, čak sam o tome pričao na jednoj emisiji uživo, od porodičnog ručka, do škole, vrtića, srednje škole, visokog obrazovanja, posla, da je to nešto sastvim normalno, kada se jedan život ugasi, a imate mogućnost da nekom pomognete, bolje da ono što će istruliti, što će se spaliti, kremirati, može da živi u nekome, da usreći neke druge porodice, roditelje, mame, tate, da im se vrate roditelji, deca i dožive neke kvalitetne živote, pacijente na dijalizi koji su praktično hendikepirani, radno ofraničeni, ne mogu da putuju normalno, da mogu da žive jedan normalan život, da odu sa svojom decom na letovanje, da rade neke druge poslove, ne svaki drugi dan da leže po 3-4 sata i da im telo propada svaki dan.

Milica: Za sve one koji su na listama čekanja, da li imate neku poruku?

Dr Saša Knežević: Mene je i lično i sramota i frustriran sam što nas je ovakva situacija zadesila kao lekare i žao mi je tih pacijenata i teško ih je gledati kako umiru i teško je gledati nerazumevanje pojedinih naših građana i teško je gledati nerazumevanja ljudi koji manipulišu ovakvom situacijom, ovde nema nema prostora, već sam rekao hiljadu puta, ni za manipulaciju, ni za politizaciju, ni za polarizaciju društva, ovo je priča gde svi moramo biti jedinstveni. To je najveći, najzahtevniji proces u medicini, gde vraćate ono što je nepovratno izgubljeno, da vraćate živote koji su otpisani usled težine bolesti, a mogu da žive kasnije i decenijama. 

Milica: Hvala vam puno što ste danas govorili za IBD podcast i hvala vam na svim porukama koje ste poslali, verujem da će doći do onih do kojih treba da dođe i poslali ste snažnu poruku.

Dr Saša Knežević: Hvala, bilo mi je zadovoljstvo. Za naše pacijente, koji čekaju organe.

Milica: Upravo tako. Vama hvala što ste i ovog četvrtka bili uz IBD podcast. Da podsetimo, ovaj podkast organizuje Udruženje za Kronovu bolesti i ulcerozni kolitis Srbije UKUKS i Stetoskop.info medicinska platforma, a uz podršku i pomoć mnogih prijatelja. Prijatan dan.