Dr Iva Perović Blagojević, "Određivanje nivoa leka u krvi" | IBD podcast EP067, Stetoskop

U šezdeset sedmoj epizodi IBD podkasta, gost nam je doktor nauka Iva Perović Blagojević, specijalista medicinske biohemije i subspecijalista laboratorijske endokrinologije. S dr Perović Blagojević govorili smo o tome koja je uloga medicinskog biohemičara u dijagnostici i praćenju obolelih od zapaljenskih bolesti creva, kao i određivanju nivoa leka u krvi onih koji se leče biološkom terapijom.

Milica: Dragi gledaoci, dobar dan i dobro došli u još IBD podcast. Ovaj podkast se bavi životom ljudi koji boluju od Kronove bolesti i ulceroznog kolitisa. Moje ime je Milica Milošević, ja sam direktor Stetoskop.info medicinske platforme, a danas ću biti vaš domaćin. Danas u gostima imamo doktora nauka, Iva Perović Blagojević je u pitanju. Ona je specijalista medicinske biohemije i subspecijalista laboratorijske endokrinologije. Dobro došli i hvala vam puno što govorite za IBD podcast.

Dr Perović Blagojević: Hvala vam puno na pozivu, bolje vas našli.

Milica: Drago mi je da ste tu. Danas ćemo razgovarati o tome koja je vaša uloga u timu lekara i specijalista koji se bave lečenjem jednog IBD pacijenta, pa hajde da urpavo tako i uvedemo u ovaj podkast.

Dr Perović Blagojević: Dogovoreno. Ono što bih htela da kažem, kakva je uloga generalno biohemičara i laboratorijske dijagnostike, odnosno laboratorije - prvo ovako, da bi se uopšte postavila dijagnoza bolesti, inflamatornih bolesti creva, neophodno je da pored anamnestičkih podataka, pored kliničkih podataka koje uzima lekar, primeniti i odgovarajuće dijagnostičke procedure, pre svega to su endoskopske i radiološke procedure, a ništa manje značajno i laboratorijska dijagnostika, odnosno, analize odgovarajućih laboratorijskih parametara. Pre nego što uopšte objasnim značaj laboratorije i dijagnostike, samo bih htela da kažem da pacijenti s IBD znaju jako dobro da je endoskopska procedura, kolonoskopija, zlatni standard za postavljanje dijagnoze IBD-ja, ali da je to, pre svega, invazivna metoda, koja se u određenim situacijama i ne može primenjivati, pogotovo ako se radi o aktivnoj formi bolesti koja je praćena ulceracijama, koja je praćena krvarenjima i tako dalje. Još jedna bitna stvar, kod pedijatrijskih pacijenata kojima nije baš zanemarljiv broj, upravo treba izbegavati ako je ikako moguće, primenu kolonoskopije, kao endoskopske procedure, i nekako više se okrenuti ka upravo laboratorijskoj dijagnostici. Ono što je bitno i što je uloga, ne samo biohemičara, nego i kompletnog laboratorijskog tima, to je da ne samo da učestvuje u postavljanju dijagnoze primenom i određivanjem odgovarajućih parametara, nego da i prati pacijente, odnosno tok bolesti IBD-ja, s obzirom na to da su ovo pacijenti koji imaju fluktuirajući tok bolesti, odnosno, oni prelaze iz perioda mirovanja bolesti, takoreći, bez simptoma, period remisije, u periode kada se ta bolest aktivira, odnosno kad ta aktivna forma biva prilično izražena. To je takozvani relaps. Čak svako prelaženje, odnosno pojava relapsa bolesti može da bude intenzivnija nego prethodna. Upravo iz tog razloga, ono što laboratorijska dijagnostika i uloga biohemičara u timu, pruža, to je da se neinvazivnim putem određuju odgovarajući parametri, na osnovu kojih, kao što sam rekla, učestvujemo i u postavljanju dijagnoze, ali isto tako, i u praćenju, odnosno monitoringu i terapijskog efekta kod tih pacijenata, odnosno samog toka bolesti. U aktivnoj formi kada su IBD, što su pre svega, Kronova bolest i ulcerozni kolitis, kada se jave u svojoj aktivnoj formi, oni su praćeni izraženom inflamacijom, a ulcerozni kolitis i anemijom. U tom smislu, markeri koji su označeni kao parametri akutne faze, odnosno parametri inflamacije, normalno se povećavaju. Samim tim, njihovo određivanje, odnosno njihove povišene koncentracije, s jedne strane, mogu da doprinesu, ako se radi o pacijentu koji prvi put dolazi, kome se tek postavlja dijagnoza, znači za potvrdu dijagnoze, odnosno ako se radi o pacijentu koji je već hronični bolesnik, odnosno zna da ima inflamatornu bolest creva, da jednostavno se utvrdi da li terapija deluje, odnosno da li može da se predvidi moguća pojava relapsa. S tim u vezi, kao parametri inflamacije, koji se analiziraju u sklopu inflamatornih bolesti creva, to su C reaktivni protein, odnosno CRP, kako ga pacijenti na našim nalazima vide, koji je u aktivnoj formi bolesti povećan, zatim fibrinogen koji je u aktivnoj bolesti povećan, sedimentacija takođe, a kao posledica faze bolesti, dolazi i do vitaminsko.mineralnog disbalansa, odnosno proteinskog disbalansa, što se recimo ogleda u niskim koncentracijama B12, niskoj koncentraciji folne kiseline, odnosno folata, niskoj koncentraciji gvožđa i kalcijuma. Takođe, s obzirom na to da aktivnu fazu i Kronove bolesti i ulceroznog kolitisa prate učestale dijareje, pogotovo kod ulceroznog kolitisa te tzv. vodenaste stolice u kojima je prisutna vidljiva makroskopska krv, koje su takođe bogate sluze, dolazi i do elektrolitnog disbalansa, što znači da praktično elektroliti se pojačano gube iz organizma, od čega je od izuzetne važnosti prvenstveno kalijum. Ono što je takođe bitno kao posledica tog gubitka krvi kod pacijenata kod pacijenata koji imaju dugotrajnu bolest, ali i dugotrajnu aktivnu fazu bolesti, imamo izraženu anemiju koja se pre svega ogleda niskim koncentracijama hemoglobina, niskim hematokritom, malim MCV-om ili kako bi mi rekli, malim eritrocitima, koji nisu bogati hemoglobinom, zatim visokom vrednošću trombocita i visokom vrednošću leukocita. Ono što bih još istakla kada je uloga laboratorije, odnosno biohemičara u pitanju, to je diferencijalna dijagnostika, odnosno razlikovanje u postavljanju dijagnoze Kronove bolesti, odnosno ulceroznog kolitisa. U tom smislu, pošto se Kronova bolest i ulcerozni kolitis razlikuju, a to lekari mnogo bolje znaju, ja ne bih želela o tome mnogo da pričam, što se kaže, da zalazim u njihovo polje, ono što je za nas kao ljude iz laboratorije bitno, to je da su dijareje kod Kronove bolesti obično praćene mikroskopskim tragovima krvi, odnosno tragovima krvi koji se ne vide u stolici, za razliku od ulceroznog kolitsa, koji ima tu makroskopski vidljivu krv o kojoj sam već pričala. Upravo tu bih istakla značajnost testa na okultno krvarenje, ili kako se to na engleskom kaže, fecal occult blood test FOBT, kako pacijenti obično znaju, kojim se ustvari određuju mikroskopske, odnosno, to nevidljivo prisustvo krvi, odnosno humanog hemoglobina u uzorcima stolice i na taj način se praktično može razlikovati Kronova bolest od ulceroznog kolitisa. S druge strane, ono što bih htela tu da istaknem, to je da se inače vidljivo krvarenje u Kronovoj bolest izuzetno retko viđa, za razliku od ulceroznog kolitisa. Još jedna bitna stvar, to je da pacijenti, pogotovo kod kojih se prvi put dijagnostikuje IBD potrebno je da se kod tih pacijenata mikrobiološki ispita stolica, odnosno da se uradi mikrobiološki pregled stolice na eventualno prisustvo bakterije Clostridium difficile ili nekih drugih infektivnih agenasa koji takođe mogu da dovedu do pojave dijareje i to upravo učestalih dijareja, ali jedna stvar koja se svakako izdvaja kada je laboratorijska dijagnostika u pitanju, je fekalni kalprotektin, odnosno protein koji vezuje kalcijum i koji se oslobađa iz neutrofila i monocita, kada je proces inflamacije prisutan, odnosno kada je aktivna bolest prisutna. 

Milica: I o tome ćemo kasnije

Dr Perović Blagojević: Tako da, tu je negde kao što možete i sami da vidite, odnosno i slušaoci da čuju, to je čitav niz parametara koji se jednostavno ispituju u sklopu dijagnostike inflamatornih bolesti creva. Dakle, da još jednom kažem da uloga laboratorije nije zanemarljiva, daleko od toga. 

Milica: Daleko od toga i baš smo malopre, pre nego što je počelo snimanje pričale o tome kako ste Vi nevidljivi, a zapravo veliki deo tog tima koji se bavi dijagnostikom i kasnije praćenjem bolesti.

Dr Perović Blagojević: Tako je. Jeste, jeste.

Milica: E sad jedna važna tema jeste biološka terapija kod lečenja pacijenata koji boluju od zapaljenskih bolesti creva. Volela bih da mi kažete koji su to faktori koji će odrediti da li je jedan ovakav pacijent kandidat za biološku terapiju ili nije.

Dr Perović Blagojević: Pa ovako, i ovo je malo više pitanje za lekare nego za biohemičare, ali s obzirom na to da sam zajedno i sa ostalim kolegama i svojom laboratorijom uključena u dijagnostikovanje, lečenje i praćenje pacijenata s IBD-jem, imam na neki način, ne bih rekla pravo, ali mogu da pričam o tome, praktično o uvođenju biološke terapije. Već nekoliko desetina, decenija godina unazad, terapija za inflamatorne bolesti creva je pre svega usmerena na to da se indukuje i što duže održi remisija bolesti. S tim u vezi da bi se jedan pacijent, nakon što mu je postavljena dijagnoza inflamatornih bolesti creva bez obzira da li je Kron ili ulcerozni kolitis, pristupa se u zavisnosti od toga kada mu je postavljena dijagnoza, u smislu, da li je na samom početku bolesti ili je pacijent duže vreme osećao simptome bolesti a nije se javio lekaru, postoji jedan terapijski protokol koji podrazumeva da pacijent ne mora odmah da ide na biološku terapiju, nego u zavisnosti od same aktivnosti bolesti, od toga koliko je progresovala, koliki su faktori rizika da se ona pogorša, koliki su faktori koji mogu da posle relativno kratkog vremena uvesti u relaps, odnosno aktivaciju bolesti, kreće se s terapijskim protokolima, pa se tako primenjuju različiti lekovi, kao što su sulfasalazin i mesalazin, zatim se primenjuju kortikosteroidi, za koje svi znamo da deluju antiinflamatorno, primenjuju se određeni imunomodulatori, biološka terapija i na kraju kao poslednja karika u toj terpaiji, hirurgija, odnosno hirurška terapija. Biološka terapija se pre svega može primeniti kod onih pacijenata koji imaju najteže forme bolesti u trenutku kada je njihova bolest dijagnostikovana. Ne samo kliničkim pregledom, ne samo laboratorijskim nalazima, ne samo endoskopskim procedurama, kada je utvrđeno da pacijent ne reaguje ni na jednu drugu terapiju, ondosno kada je  terapijski efekat kod pacijenata koji imaju oblike bolesti koje su steroid-zavisni ili imaju oblike bolesti koji su refrakarni, odnosno ne reaguju na imunosupresive, tada se pristupa uvođenju, odnosno odlučuje se za biološku terapiju. Takođe, ono što je bitno kod uvođenja same biološke terapije to je izbor, odnosno protokol, sa čime će se ta biološka terapija započeti. Prva linija u biološkoj terapiji su svakako antitumor nekrozis faktora alfa agensi. To su zapravo antitela protiv tumor nekrozis faktor alfa koji je jedan od veoma značajnih medijatora inflamacije, koji zajedno još sa citokinima, a o tome su sigurno i pacijenti ili slušaoci ovog podkasta čuli, kao što je interlukin 6 koji se mnogo određivao tokom kovida, odnosno kod pacijenata koji su oboleli od Covid-19 infekcije, to su sve proinflamatorni medijatori koji podstiču inflamaciju. U tom smislu inflamaciju treba zaustaviti, odnosno treba primeniti tu biološku terapiju. Kako će pacijent reagovati na biološku terapiju, to je sada druga priča, ali lekari, odnosno gastroenterolozi koji se bave inflamatornim bolestima creva i te kako znaju i isključuju sve faktori koji mogu da kompromituju primenu biološke terapije, da interferiraju, da pogoršaju ili da doprinesu nekom pogoršanju bolesti, tako da u tom smislu primena biološke terapije nije baš ono - dijagnostikovana je bolest, utvrđeno koji je stepen aktivnost i idemo na to da se pacijentu daje odmah biološka terapija. 

Milica: Često se kod onih koji jesu na biološkoj terapiji govori o nečemu što zovemo nivo leka. Šta je to nivo leka o kome pacijenti pričaju i čemu nam služi saznanje da imamo određeni nivo leka?

Dr Perović Blagojević: Pa preko određivanja nivoa leka, to je opet sad domen laboratorijske dijagnostike, zapravo se prati efikasnost terapije, odnosno da li je pacijent uopšte reagovao na terapiju, odnosno, prati se mogućnost u kom vremenskom periodu će se, a postoje određeni terapijski protokoli koji se primenjuju i u sklopu kojih se u određenim vremenskim intervalima, odnosno, na tačno određeni broj nedelja koliko terapijski protokol traje, određuje nivo leka. E, sada, od ovih anti tumor nekrozis faktora alfa agenasa koji se primenjuju kao biološki lekovi, treba reći da su to lekovi koji se primenjuju intravenski, odnosno parenteralno, ili intravenski ili subkutano i da s druge strane, ono što je bitno kod njihove primene, pogotovo kod tih koji se primenjuju intravenski, jesu njihova imunogena svojstva. Šta to znači? To u stvari znači da organizam pacijenta koji prima tu vrstu biološke terapije, može u nekom trenutku da proizvodi antitela protv tog biološkog leka, odnosno protiv aktivne supstance biološkog leka. Ukoliko dođe do stvaranja antitela na biološki lek, samim tim se i taj nivo koncentracija aktivne supstance leka u krvi snižava, što znači da onda jednostavno samom pacijentu, njegovoj bolesti, nije dostupna dovoljna koncentracija te aktivne supstance leka koji treba da deluje i da bolest smiri. U tom slučaju, terapijski efekat leka opada, a samim tim i ta doza leka koja se ogleda kroz koncentraciju pada. U tom smislu, potrebno je kada se utvrdi da se u organizmu pacijenta, stvaraju antitela, potrebno je pristupiti kombinovanom režimu biološke terapije, koji podrazumeva uključivanje imunosupresiva. To može biti azotioprin, to može biti metotreksat, koji u stvari imaju za cilj da spreče i smanje tu imunogenost leka, odnosno da spreče stvaranje antitela i da organizmu pacijenta omoguće da biološki lek u potpunosti deluje. Ono što je takođe važno kada je uopšte biološka terapija u pitanju, to je da se ta koncentracija nivoa leka, između ostalog, njenim merenjem, lekari dobijaju informaciju o tome da li treba promeniti dozu leka u smislu, povećati dozu leka, da li treba pojačati intervale u kojima se biološka terapija primenjuje, odnosno ukoliko je taj titar antitela jako visok, jednostavno preći na neku drugu vrstu biološke terapije, odnosno na biološke lekove koji deluju nekim drugim mehanizmom u odnosu na mehanizam kojim su delovali recimo, ovi antitumor nekrozis faktor alfa agonisti. Tako da su to sve izuzetno važne informacije koje se dobijaju na osnovu merenja koncentracije leka, odnosno na osnovu merenja antitela na aktivnu supstancu leka, koji dalje usmeravaju terapiju, odnosno delovanje lekara, kada je tretiranje takvih pacijenata u pitnaju. 

Milica: E sad, kad ste sve ovo spomenuli, kada će pacijent uraditi zapravo prvi put testiranje na nivo leka i koliko često će se kasnije određivati nivo leka?

Dr Perović Blagojević: Određivanje nivoa leka zavisi od terapijskog protokola. Nije za svaku vrstu leka isti terapijski protokol. Kada govorimo o antitumor nekrozis faktor alfa agensima, trebalo je da kažem na početku da pacijenti znaju, infliximab i adalimumab, terapijski protokol traje 14 nedelja i u toku tih 14 nedelja postoje određeni vremenski periodi na osnovu kojih se prati nivo leka, ali ono što je konačni sud kada je dejstvo biološke terapije, odnosno nivo leka, to je nakon četrnaeste nedelje, da se određuje i koncentracija leka i određuje se nivo antitela. Ukoliko se desi da je nivo antitela minimalan ili da ih uopšte nema, u tom slučaju biološka terapija je bila efikasna, naravno uz kliničku sliku koja mora da podrazumeva povlačenje svih simptoma koje je pacijent imao u okviru aktivne faze bolesti, tako da u tom slučaju se dalje vrši terapijsko odrđavanje leka da bi pacijent polako ušao u period remisije. Ta optimizacija terapije je nešto gde su gastroenterolozi koji se bave IBD-jem, specijalizovani i znaju tačno, prosto bih rekla da svakog svog pacijenta jako dobro poznaju i u skladu s tim, dalje idu na tu terapiju održavanja, odnosno na doziranje leka da bi se postigao potpuni terapijski efekat odnosno da bi se aktivna bolest, aktivna faza bolesti smirila. U tom smislu, tu je njihova uloga, a naša je da merimo odgovarajućim metodama, da određujemo nivo leka, odnosno nivo antitela.

Milica: A da li vi iz prakse možda znate ili ste se konsultovali s kolegama iz tima kako sam pacijent može i da li uopšte može da utiče na nivo leka?

Dr Perović Blagojević: Sam pacijent i može i ne može da utiče na nivo leka. Zašto kažem i može i ne može? Vi ne možete da predividite, iako sam rekla da postoje određeni faktori koji isključuju mogućnost biolške terapije, ali kada se krene na primenu biološke terapije, vi u tom trenutku ne možete da znate unapred kako će pacijent reagovati, odnosno kako će on nakon što se završi ona faza primene leka u hospitalnim uslovima dalje koristiti tu biološku terapiju, odnosno kombinovani režim terapije, to sam spomenula, zajedno s imunosupresivima, da bi se  postigao maksimalni terapijski efekat leka. U tom smislu stvaranje antitela je na aktivnu supstancu biološkog leka to je jedna stvar na koju pacijent apsolutno ne može da utiče, međutim, odrđeni faktori postoje kod kojih pacijent može da utiče na nivo leka. Ono što prvo hoću da kažem, to je da sam terapijski efekat leka zavisi od pola, od starosti pacijenta, kada mu je dijagnostikovana bolest - da li se radi o mlađem pacijentu, da li se radi o pacijentu u srednjoj životnoj dobi, da li je u pitanju neko ko pripada adolescentima, da ne pričam o pedijatrijskoj populaciji, s druge strane telesna težina pacijenta utiče, onda aktivna aktivna faza bolesti. U aktivnoj fazi bolesti je izuzetno izražen katabolizam proteina, pa imamo hipoalbuminemiju, odnosno nisku koncentraciju albumina, a albumin je jedan od proteina koji vezuje aktivan sastojak leka i prenosi ga putem krvi do mesta gde će lek da deluje, tako da u tim aktivnim fazama bolesti imamo s jedne strane veliku razgranju proteina, s druge strane veliki gubitak albumina, i ta oštećena creva. Takođe ono što je važno je povećan klirens leka. A šta to znači? To znači da se lek suviše brzo eliminiše iz organizma, što je obično posledica pogoršanja funkcije bubrega. Vi možete da imate pacijente koji samo imaju dijagnozu inflamatorne bolesti creva, a možete da imate i pacijente koji imaju udružene neke druge bolesti koje će možda ubrzati progresiju IBD-ja. Sve to treba imati na umu, a posebno važna stvar je pridržavanje pacijenta, odnosno da koristi terapiju onako kako mu je propisana. To je u stvari, što bi se reklo, da li je adekvatna komplijansa pacijenta, odnosno da li pacijent koristi ili ne koristi imunosupresivnu terapiju, da li se dešava da preskoči i da je ne uzme ili se dešava da je ne uzima uopšte. Sve su to neki faktori koji i te kako utiču i gde pacijent može da utiče na efikasnost terapije - koliko će ona biti efikasna, odnosno koliko će ona aktivnu fazu bolesti smiriti. 

Milica: E sad, u uvodu smo spomenuli fekalni kalprotektin, pa bih sad volela da se posvetimo toj temi kako dolikuje, jer ona ima veliki značaj u dijagnostici zapaljenskih bolesti creva.

Dr Perović Blagojević: Jeste. Kao što sam već rekla, fekalni kalprotektin je protein koji vezuje kalcijum i koji se stvara u neutrofilima i monocitima, a to su dve vrste ćelija koje pripadaju leukocitima, ali ga takođe stvaraju i neke druge ćelije. Kada se radi o IBD-ju, odnosno kad je prisutna inflamacija ili aktivna faza bolesti, onda dolazi do prodora leukocita iz krvi kroz oštećenu sluzokožu, odnosno oštećeni zid creva i prilikom tog prolaska neutrofila i monocita, oni počinju da oslobađaju u lumen creva kalprotektin. Njegova koncentracija kako inflamacija se sve više širi i zahvata sve veći deo creva, njegova koncentracija raste i on se eliminiše stolicom. Zato se i određuje stolicom. Znači, njegova koncentracija je svakako povećana kada su aktivne forme IBD-ja prisutne i kod Kronove bolesti i kod ulceroznog kolitisa. Ono što je bitno još istaći za fekalni kalprotektin, to je da je on u stvari, njegove povišene koncentracije ukazuju na organski poremećaj u gastrointestinalnom traktu. Dakle, nije samo vezan za IBD, on može da bude povećan i kod nekih drugih GI poremećaja koji su organskog porekla, ali je svakako pouzdan i veoma tačan marker kada je aktivna faza ili pogoršanje IBD-ja prisutno, bilo da je u pitanju, pre svega, ulcerozni kolitis, i to mnogo više nego kod Kronove bolesti. S tim u vezi htela bih još da istaknem da se smatra da je za pacijente s IBD-jem bilo bi idealno da su njegove vrednosti oko 50μg/g, međutim to se vrlo retko dešava u aktivnom stanju bolesti. U relapsu vrednosti kalprotektina idu čak i nekoliko hiljada μg/g, a ono što je posebno značajno za fekalni kalprotektin, to je da njegova vrednost može da predvidi pojavu relapsa, što će onda kod lekara i kliničara ubrzati delovanje u smislu primene terapije, odnosno davanje čak i prevođenje pacijenta na druge tipove terapije ili davanje veće doze leka. S tim u vezi, koncentracije kalprotektina koje su veće od 200μg/g imaju prediktivni efekat u smislu upravo predikcije pojave relapsa, što dalje povlači intenziviranje terapije da bi se sprečilo da se uđe u relaps, nego da se pacijent zadrži u remisiji, kada nema simptome i kada normalno funkcioniše i automatski mu je kvalitet života mnogo bolje nego u ovom drugom toku bolesti. Ono što je isto važno, to je pedijatrijska populacija, o kojoj smo pričali, odnosno koju sam pomenula na početku. Određivanje fekalnog kalprotektina kod pedijatrijskih pacijenata kao jedna potpuno neinvazivna metoda je mnogo bitna jer se time izbegava mogućnost da se primenjuju invazivne endoskopske procedure na upravo toj populaciji pacijenata, odnosno na deci. Tamo gde je to neophodno, ne može se izbeći, ali u svakom slučaju kroz određivanje nivoa fekalnog kalprotektina, može se apsolutno pozudano utvrditi i dijagnostikovati a zatim i pratiti taj tok bolesti, koji je kao što sam već rekla, fluktuirajući.

Milica: Za sam kraj volela bih da nam kažete koje inovacije očekujemo od strane vaše oblasti.

Dr Perović Blagojević: Pa inovacija ima, što se tiče laboratorijske dijagnostike, ne samo u ovoj patologiji, nego i u svim ostalim patologijama. Prosto, laboratorijska dijagnostika, kao i sve druge vrste dijagnostika - radiološka, endoskopska, stalno se unapređuju, odnosno stalno se teži za pronalaženjem što osetljivijih, specifičnijih markera, koji će biti bukvalno specifični za tačno određeni oblik bolest, odnosno za jedan određeni tip bolesti. S tim u vezi, ne znam koliko su vaši slušaoci uopšte u toku, ali o tome se već govori godinama unazad, ali ide se sve više u tu molekularnu dijagnostiku, odnosno na nalaženje malih molekula, odnosno proteina, ili čak i njihovih delova, peptida, koji će pokazati dobru specifičnosti i osetljivost, kao pouzdani biomarkeri, za između ostalog, IBD. U tom smislu, možemo da govorimo o oblasti koja se zove proteomika, oblasti koja se zove epigenetika, o mikroRNK koje predstavljaju jednolančane RNK molekule koji se sastoje od 18 do 25 nukleotida koji takođe sve više zauzimaju prostor kada je molekularna laboratorijska dijagnostika u pitanju i koji se i dalje uglavnom određuju u sklopu istraživačkih studija i nemaju rutinsku primenu, u rutinskim laboratorijama, nego su isključivo u istraživačkim laboratorijama, jer ovi parametri zahtevaju visokosofisticiranu tehnologiju koja je izuzetno skupa. To ne znači da u narednih 5 ili 10 godina ona neće biti dostupn. S druge strane, ono što je rutinski prisutno i što se pacijentima s IBD-jem rutinski određuje, a takođe pruža izuzetne informacije pored ovih pomenutih su recimo određivanje antitela na citoplazmu neutrofila. To su zapravo serološki testovi, i to perinuklearni tip, to je p-ANCA, to pacijenti s ovom bolešću znaju, zatim određivanje antitela na anti-Saccharomyces cerevisiae ASCA antitela koja su specifična za Kronovu bolest, dok je p-ANCA specifična više za ulcerozni kolitis. Ova antitela su svakako povišena u aktivnoj fazi bolest, odnosno kada je bolest u relapsu, odnosno povišena su i mogu da predvide ulazak u relaps kod ovih pacijenata, tako da je njihov značaj svakako nemerljiv. Tu je još i fekalni laktoferin, za koji se određuje njegova koncentracija u stolici i daleko je veća nego u krvi. Laktoferin je protein koji sadrži gvožđe i koji je inkorporiran i nalazi se isključivo u neutrofilima, za razliku od kalprotektina, koji se nalazi i u neutrofilima, i u monocitima i u nekim drugim tipovima ćelija, tako da određivanje fekalnog laktoferina je takođe specifično za IBD, odnosno za fazu inflamacija kada će njegove koncentracije biti daleko više, nego u periodu remisije, kada su koncentracije daleko niže ili su zapravo nemerljive. Tako da u svakom slučaju, pacijenti s IBD-jem i u našoj zemlji i u svetu, a moram da kažem kada je naša zemlja u pitanju, da se apsolutno prate svetski trendovi i da mislim da ni kada je u pitanju laboratorijska dijagnostika, ni kada je u pitanju endoskopska, radiološka dijagnostika, terapijski pristup, nisu u zaostatku za pacijentima koji boluju od iste bolesti, a koji se leče i žive u Evropi, Americi, Kanadi i tako dalje. Tako da mislim da u svakom slučaju, ide se na to da pacijentima bude što bolje, da što duže budu u remisiji, da imaju što kvalitetniji život i da što kvalitetnije i duže mogu da žive.

Milica: …sa svojom bolešću. 

Dr Perović Blagojević: Jeste.

Milica: Hvala vam puno na svemu i hvala na ovoj poruci koju ste poslali na kraju. Zaista je važno i ohrabrujuće da to znamo.

Dr Perović Blagojević: Hvala i Vama još jedamput. Bilo je zaista zadovoljstvo učestvovati u ovom podkastu.

Milica: Takođe. Nadam se da ćemo imati prilike da razgovaramo nekom drugom prilikom o nekim drugim temama.

Dr Perović Blagojević: Takođe se nadam, o nekim novim temama. 

Milica: Baš tako. 

Dr Perović Blagojević: Hvala Vam puno, još jednom, na pozivu.

Milica: Hvala Vama. A vama hvala što ste i ovog četvrtka bili uz IBD podcast. Da podsetimo, ovaj podkast organizuje Udruženje za Kronovu bolest i ulcerozni kolitis Srbije UKUKS i Stetoskop.info medicinska platforma, a uz pomoć i podršku mnogih prijatelja i partnera. Hvala vam puno i podelite ovaj video s nekim kome može biti od značaja.