Uzrok nastanka
Smatra se da su pritisci i sukobi unutar porodice prvobitni uzrok bulimije. Bulimičar je obično osoba koja želi previše da postigne i teži savršenstvu, a oseća da ne može da zadovolji očekivanja svojih roditelja. Njeno samopoštovanje je na niskom nivou i pati od depresije. Možda je kao dete bila fizički ili seksualno zlostavljana; oko polovine svih obolelih od bulimije ima u prošlosti iskustvo zlostavljanja.
Klinička slika
Bulimija, poput anoreksije, pogađa uglavnom mlade žene. Prosečno doba u kojoj se znakovi bulimije prvi put javljaju je 18 godina. Bulimija se može javiti sama za sebe ili naizmenično sa anoreksijom. U tom naizmeničnom toku - koji se javlja otprilike u svakom petom slučaju - devojka neko vreme ne želi da jede, pripremajući se za prejedanje, moguće je da u fazi nejedenja upotrebljava i sredstva za smanjenje apetita. Zatim slede: konzumiranje hrane u preteranim količinama, tajno konzumiranje hrane, preokupacija mislima o hrani, nedostatak kontrole u blizini hrane. Iako se preklapaju, ova dva poremećaja povezuju se s različitim crtama ličnosti: anoreksičari su skloni potiskivanju svojih nagona, dok oboleli od bulimije s druge strane udovoljavaju svojim žudnjama, prenagljujući, upadajući u nevolje s drogom, promiskuitetnim ponašanjem, krađom ili nekontrolisanim kupovanjem. Opšte zdravstveno stanje osobe obolele od bulimije zavisi od toga koliko se često prejeda i čisti. Takva osoba može povraćati povremeno (jednom nedeljno) ili jako često (više puta na dan). Telesne posledice uključuju promene na želucu i pankreasu, probleme sa štitnom žlezdom, upalu jednjaka, zatim probleme sa zubima i bolest desni usled povraćanja želudačne kiseline. Čestim povraćanjem se troše voda i kalijum iz telesnih tečnosti što izaziva poremećeni ritam srca, grčenje mišića, pa čak i oduzetost. U težim slučajevima, neki od ovih telesnih problema mogu dovesti do smrti. Još jedna opasnost je samoubilačka depresija.
Lečenje
Bulimija je prava bolest i osobe obolele od nje obično je ne mogu voljno kontrolisati bez stručne pomoći. Opomene porodice i prijatelja da prestanu sa takvim ponašanjem u najboljem su slučaju beskorisne, a u najgorem imaju upravo suprotan efekat. Lekar bi morao postaviti dijagnozu bulimije, ako postoje najmanje dve bulimične epizode nedeljno u trajanju od tri meseca. Psihološko lečenje bulimije podrazumeva pojedinačnu, porodičnu ili grupnu psihoterapiju. Isto tako, često se propisuju bihevioristička ili kognitivna terapija. Bihevioristička terapija se usredsređuje na menjanje navika, seanse se obično posvećuju analiziranju ponašanja i smišljanju načina da se to promeni, a između seansi bolesnica poštuje tačno određena pravila ponašanja. Kognitivna psihoterapija - često kombnovana sa antidepresivima - prvobitni je način lečenja, zajedno sa savetovanjem o ishrani, terapija se takođe usredsređuje na uobičajeno ponašanje, cilj je da istraži i suprotstavi se negativnim mislima koje se nalaze u pozadini destruktivnih navika. Pojedinačna ili grupna psihoterapija usmerava se na emocionalna iskustva i odnose koji su stvarni uzrok bulimije.
Pogledajte sva pitanja i odgovore u vezi sa bulimijom.
Sa bulimijom se borim vec 6 godina. Bilo je perioda kada sam imala pauze po par nedelja, ali se opet vracalo. Sve je krenulo zbog traume iz detinjstva. Kao mala sam imala problema sa kilazom. Tacnije od 5-tog do 8-mog razreda. Bila sam glavna tema za ismevanje kod ostale dece. Tada nisam obracala paznju na to, ali je zato kasnije imalo trostruki efekat na mene. Prvo sam se izgladnjivala i tako skinula oko 20 kg. Dok sam imala kontrolu, uspela sam nekako da istrajem u tome. Kasnije je prelazilo u prejedanja koja su se zavrsavala povracanjem ili visesatnim vezbanjem. Trazila sam pomoc, ali na zalost nemam toliko novca koliko je potrebno da bih se izlecila. Volela bih da apelujem na lekare da smanje svoje cene, kako bi ljudi mogli sebi da priuste lecenje. Jer u danasnje vreme zdravlje ne treba predstavljati luksuz. Na zalost mnogo mladih osoba imaju ovakvih problema. Tuzna istina je da moras biti materijalno obezbenjen da bi ziveo malo duze.
bulimicar sam od svoje 26 godine.sada imam 47 god.imam problema sa hipoteriozom i osteopenijom.drugih tegoba nemam.niko nikada nije shvatio koliko je opasna ova bolest u mom okruzenju a ni lekari kojima se obracam doduse nikada i nisam zelela da prestanem sa povracanjem a razlog tome nije problem u detinjstvo nego problem u mom izgledu.uvek sam imala visag kilograma mada i dan danas kazu da izgledam super za svoje godine.meni nikako tako ne izgleda naprotiv.svakog dana najmanje dva puta povracam ali posto vecih tegoba nemam i dalje nastavljam ,,tim tempom,,obozavam hranu ali istina je i da kada sam tuzna ili pak sretna ..utrcim u frizider.. i nastavak..zna se.naravno,nikada nikome ovo ne bih predlozila i svima savetujem da nikada to i ne pokusavaju.koristim laksative i vrlo cesto tablete za mrsavljenje od kojih bas nikada nikakve koristi nisam imala.znam posledice ali posle toliko godina jos uvek se ne plasim,nazalost.visoka sam 154 a teska 65 kg sto je za mene strasno jer do pre 3 god imala sam 54 kg i stvarno sam uvek dobro izgledala .jos uvek imam normalne menstruacije.u svakom slucaju moj savet je NIKADA ne pribegavati ovoj vrsti otklanjanja stresa ili za smanjenje telesne tezine jer uspeha u tome nema samo stete a tesko je osloboditi se toga.nazalost,ocekuje samo zdravstvene tegobe u buducnosti.zaboravite na povracanje,ako mozete.ja nemogu.pozdrav
volela bih da nam savetujete kako da dopremo do okruzenja koje ne primecuje da imamo ozbiljan problem
Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde
Bolesti