Homeopatija je efikasna i naučno zasnovana metoda lečenja koja podstiče
(stimuliše) prirodne sposobnosti čovekovog organizma na putu izlečenja.
Homeopatija je zdravstveni sistem izveden iz drevnog principa da se
"slično leči sličnim".
Mnoge supstance koje je koristio bile su vrlo otrovne i to ga je podstaklo da eksperimentišući ustanovi najmanju moguću efikasnu dozu. Konačno je razvio metodu potenciranja početne supstance. Početne supstance je razređivao od prvog razređivanja alkoholom sledećim. Nakon drugog razređenja, određenu količinu ponovo je razredio alkoholom i tako dobio treću razređenu supstancu. Taj proces je nazvao potenciranjem. Zatim je otkrio da je pažljivo pripremeljen rastvor sačuvao sva farmaceutska svojstva prvobitnog leka. Na taj način je razvio potpuno različit i nov farmaceutski postupak, kojim je za medicinske preparate kao sirovine mogao koristiti neaktivnu supstancu poput soli ili toksičnih supstanci poput arsena. Zbog postupka potenciranja homeopatija je metoda “bez lekova” jer se pacijentima ne daju hemijski proizvodi, pa zato nema ni nuspojava.
Hahnemann je 1810. utvrdio principe homeopatije u delu "Organon racionale medicine", da bi nakon toga započeo predavanja o homeopatiji na Univerzitetu u Lajpcigu.
James Tyler Kent (1849-1921) je nastavio rad Hahnemann-a i objavio Materia Medica Pura 1905. godine listu 217 lekova koji se koriste i danas. J.T. Kent je bio na položaju profesora na Medicinskom koledžu u St. Louisu i posvetio svoj život proučavanju homeopatije. Napisao je oko 650 radova, opisavši oko 65000 simptoma.
Homeopatija je efikasna i naučno zasnovana metoda lečenja koja podstiče (stimuliše) prirodne sposobnosti čovekovog organizma na putu izlečenja. Homeopatija je zdravstveni sistem izveden iz drevnog principa da se "slično leči sličnim".
Početak homeopatske primene
Ovaj princip su poznavali i primenjivali Hipokrat i Paracelzius, ali ga je na praktičan način, u Evropi, razvio nemački lekar Samuel Christian Friedrich Hahnemann (1755-1843), pre skoro dva veka. Iako je u svoje vreme bio uspešan lekar, Hahnemann se razočarao u metode koje su u to vreme koristile njegove kolege. Nezadovoljan tadašnjim medicinskim objašnjenjima, Hahnemann je niz godina istraživao i napravio listu određenog broja lekovitih supstanci, kao i simptoma do kojih su dovodile, kad ih je dao zdravim ljudima. Jednog dana, prevodeći knjigu o farmakologiji, čitao je o biljci Cinchona Officinalis (kinin), koja se koristila u lečenju malarije, pa je počeo da uzima dnevne doze biljke kao infuziju. Danima je sam sebi davao doze kinina i detaljno zapisivao sve svoje reakcije. Na svoje čuđenje, dobio je simptome malarije, uprkos činjenici da zapravo nije bio zaražen tom bolešću. Simptomi su se vraćali svaki put kada bi uzeo dozu kinina i trajali bi po nekoliko sati. Pitao se da li je to razlog zašto se malarija leči baš kininom. Hahnemann je potom testirao mnoge druge supstance na isti način - dajući doze zdravim osobama i primenjujući te supstance za lečenje bolesti sa sličnim simptomima.Mnoge supstance koje je koristio bile su vrlo otrovne i to ga je podstaklo da eksperimentišući ustanovi najmanju moguću efikasnu dozu. Konačno je razvio metodu potenciranja početne supstance. Početne supstance je razređivao od prvog razređivanja alkoholom sledećim. Nakon drugog razređenja, određenu količinu ponovo je razredio alkoholom i tako dobio treću razređenu supstancu. Taj proces je nazvao potenciranjem. Zatim je otkrio da je pažljivo pripremeljen rastvor sačuvao sva farmaceutska svojstva prvobitnog leka. Na taj način je razvio potpuno različit i nov farmaceutski postupak, kojim je za medicinske preparate kao sirovine mogao koristiti neaktivnu supstancu poput soli ili toksičnih supstanci poput arsena. Zbog postupka potenciranja homeopatija je metoda “bez lekova” jer se pacijentima ne daju hemijski proizvodi, pa zato nema ni nuspojava.
Hahnemann je 1810. utvrdio principe homeopatije u delu "Organon racionale medicine", da bi nakon toga započeo predavanja o homeopatiji na Univerzitetu u Lajpcigu.
James Tyler Kent (1849-1921) je nastavio rad Hahnemann-a i objavio Materia Medica Pura 1905. godine listu 217 lekova koji se koriste i danas. J.T. Kent je bio na položaju profesora na Medicinskom koledžu u St. Louisu i posvetio svoj život proučavanju homeopatije. Napisao je oko 650 radova, opisavši oko 65000 simptoma.
Moderna homeopatija
Homeopatija je stigla u SAD 1825. godine, a od 1865. do 1885. godine doživela je svoj vrhunac, da bi zatim bila prihvaćena i u Velikoj Britaniji gde je bila naročito popularna krajem Prvog svetskog rata. Kraljevska porodica ima od tada ličnog doktora homeopatu. Kraljica Mary koristila je homeopatske preparate, kao i kraljica Elizabeta II danas, a naročito joj je privržen princ Charles koji je sugerisao da homeopatija bude obuhvaćena zdravstvenim osiguranjem. Homeopatija se naročito raširila u Indiji zbog sličnosti sa tradicionalnom biljnom medicinom. Evropska zajednica je regulisala homeopatiju direktivom br. 2001/82/EC. Javno zdravstveno osiguranje u većini zemalja (npr. Nemačkoj i Švajcarskoj) ne obuhvata homeopatsku terapiju, ali se može obuhvatiti privatnim, odnosno dopunskim osiguranjem. Neki homeopatski tretmani su ipak obuhvaćeni zdravstevnim osiguranjem u nekim zemljama kao što su Francuska, Velika Britanija, Danska i Luksemburg. Prema podacima WHO (Svetska zdravstvena organizacija) homeopatija je po broju svojih korisnika druga metoda lečenja u svetu, odmah iza kineske tradicionalne medicine, treća je fitoterapija, a četvrta alopatska medicina.Homeopatija je efikasna i naučno zasnovana metoda lečenja koja podstiče (stimuliše) prirodne sposobnosti čovekovog organizma na putu izlečenja. Homeopatija je zdravstveni sistem izveden iz drevnog principa da se "slično leči sličnim".
Autor
Dr
Dragan
Zlatanović
Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde