Psiholog Uroš Rajaković

Poštovana, imam 26 godina. I još uvek nisam imala momka. Ne mogu da verujem da imam 24 godine, i da nisam našla nekog momka sa kim bih bila u vezi. Završila sam srednju školu, i radim 3 godine u jednu državnu firmu još uvek po ugovoru. Ali dođe mi da dam otkaz, jer mi je i to postalo neizdržljivo više. Ja mislim da sam ja jedan baksuz u životu, jer nikada nisam ni imala najbolju drugaricu sa kojom bih pričala o svemu i svačemu, i delila tajne. Dosta sam stidljiva i povučena osoba. Nigde ne izlazim. Imam tatu i brata koji me ponižavaju, i maltretiraju zbog babe sa tatine strane sa kojom nisam baš u najboljim odnosima. A isti taj moj brat, i on zna da se posvađa sa babom. A baba inače ima 84 godine, i baš je dosadna. Jedino se sa majkom slažem. Života mi, dođe mi da se ubijem, ali nemam hrabrosti za to. Jedino eto, što me interesuje trenutno je da možda upišem kurs šminkanja. Znam da našminkana samu sebe, ali plašim se da mi i to ne ide od ruke, jer me Bog ni za šta nije dao da budem talentovana. Tako da ne znam ni da li da verujem u opšte u Boga. Nadam se da ćete ubrzo da mi odgovorite. Srdačan pozdrav!

Poštovana , imam 20 godina i od 2016 imam mnogo zdravstvenih problema , a uz to i depresiju i socijalnu anksioznost i oba traju i dan danas (nemam dijagnozu ali sam siguran da to imam , videćete u tekstu) . Te 2016 sam bez nekog razloga upao u depresiju i ostao bez životne vizije i želja za budućnost . Srednju školu sam završio kao odličan đak (s tim što moram reći da je škola bila relativno laka pa i nisam morao mnogo da učim) ,ali sam nakon srednje pauzirao godinu dana jer nisam znao koji bih fakultet upisao. Tih godinu dana pauze ništa produktivno nisam uradio , znam da sam tad imao priliku da odem kod doktora zbog zdravstvenih problema i mnogih simptoma koji mi otežavaju svakodnevne aktivnosti, međutim imam ogroman strah od teške dijagnoze i nisam otišao ni te godine . 2020. sam upisao fakultet nakon te pauze, međutim depresija se pogoršava kao i zdravlje , o socijalnoj anksioznosti tek da ne pričam . Sada sam došao do toga da ne mogu ni najlakše stvari da naučim jer prosto mi mozak i svest nisu prisutni u datom trenutku i nemam uopšte koncentraciju . Osim fakulteta i ostalog , muči me i autoskola jer mi baš loše ide i mislim da nikad neću položiti. Stalno kažem sebi e kad sve to završim otići ću sa spiskom svih simptoma kod doktora pa šta bude bude. Al uvek nešto iskrsne , a i čak kad imam priliku - ne odem. Što se tiče društvenog života imam par drugara koje jako cenim( i oni mene) i s njima sam opušten, ali čim pričam sa ljudima koje ne znam dobro ili ne vidjam često, mumlam nerazumljivo nešto , isto tako i kad pričam s devojčicama (što se retko dešava nažalost) . Sa majkom imam dobar odnos i ona želi da mi pomogne da izađem iz ovoga , ali kao što rekoh ja nemam petlju da odem kod doktora , a i dok odradim sve analize i dobijem upute, prodje čitava večnost . Sa ocem imam katastrofalan odnos otkad znam za sebe i odvratan je i prema meni i mami i sestri, ali mama neće da se razvede . Da se vratimo na emocije. Takodje, te 2016 kad je sve počelo, čini mi se kao i da sam potpuno izgubio emocije i desilo se par smrtnih slučajeva gde mi je stvarno bilo žao, ali ipak nisam osetio ni približno tugu kao što bih pre te 2016 nekako nije mi ni došlo do glave ... Rekao sam Vam da neću da Vas davim sa simptomima , ali moram da navedem samo neke koje me najviše Koče i zbog kojih najviše gubim/nemam samopouzdanje. Ocajan zadah (naterao se nekako da odem do stomatologa, kaže da taj zadah nije uzrokovan dentalnim problemima tako da moram kod običnog doktora na dalje analize ,ali...), Uvek žestoko ispucale usne ,počelo je i opadanje kose , ponekad zamagljen vid, jak tinitus,... Veoma su mi mršave ruke i noge s obzirom da ne vezbam ,ali kad god sam probao da treniram imao sam te omaglice malopre spomenute i potpunu iznemoglost čak i nakon najlakših vežbi. Izvinite na predugačkoj poruci i hvala svakako

Pozdrav, htela bih nešto da vas pitam. Moj rođak se ponaša zabrinjavajuće. To traje već mesecima i stalno se ponavlja , svaki put kada prođe neki auto, autobus on se prekrsti i pokloni. Pitala sam njegovu suprugu zašto ga ne vode kod stručnjaka, ali on ne će ni da čuje za to, ona se nebuni. Žao mi je čovek ima dvoje male dece . Šta vi misli šta to može da bude ?

Postovanje, Moj tata je oboleo od Kovida i trenutno je u bolnici.Nastale su drasticne promene u ponasanju-anksioznost,dezorijentisanost,agresija...lekari apeluju da uticem na njega razgovorom,medjutim to je nemoguce jer do njega reci ne dopiru. Kako da se postavim i u kom smeru da pokusam da uticem na njega,da mu pomognem? Hvala unapred

Poštovani,

Imam čudnu osobinu da se ponekad nasmejem na nešto na šta se nije primereno smejati.Ne razumem zasto to radim, smeta mi i neprijatno mi je kada se tako ponašam u prisustvu drugih ljudi.Ovo se ne dešava toliko često, jer se ne nasmejem uvek kada neko ispriča nesto tuzno, ali se ponekad ipak desi.Umesto da odreagujem sa empatijom, ja uradim potpuno suprotno. Jedanput mi je neko ispricao da se jedna devojka rasplakala jer se ugojila 200g, jer pati od anoreksije, a ja sam počela da se smejem. Drugi primer koga se secam je da kada sam videla osobu na ulici koja je pravila grimase i čudne pokrete rukama jer je bolesna, ja sam se nasmejala. Bilo je još situacija.. Nikada se ne smejem dugo jer me blam pojede.Ne umem da objasnim šta mi je smešno, jer razumem da tim osobama o kojima je rec nije nimalo lako i moraju da se nose sa svojim problemima. Plasim se da mi neko opet ne ispriča nešto, a ja ponovo  odreagujem smehom i onda ta osoba snizi misljenje o meni.Šta Vi mislite o ovome?Pozdrav