Limfomi su maligne bolesti koje počinju u limfatičnom sistemu koji je nosilac imuniteta na...
Asistent za Klinički imunologiju i Alergologiju, na katedri Interne medicine na Medicinskom Fakultetu u Nišu. Doktorsku tezu pod naslovom " Biološki i klinički faktori prognoze kod bolesnika sa "B Non Hodgkin's" limfomima"odbranio 2005. godine. Polje interesovanje su mu imunološki poremećaji u limfoidnim neoplazmama, a posebno hroničnoj limfocitnoj leukemiji i Non Hodgkins Limfomima i dijagnostički i posebno klinički aspekti tumora limfnih tkiva. Član je evropskog udruženja medicinskih onkologa- ESMO i Balkanske unije Onkologa (B.U.O.N)
Poštovani, Molim Vas da mi date svoje mišljenje ili odgovor na meni potpuno nejasnu prirodu bolesti a naročito lečenja trombocitopenije. Naime, moja lepša polovina je 2003. godine obolela ili bolje reći ustanovljena joj trombocitopenija (sa prefiksom i sufiksom kojeg sada ne mogu da se setim). broj trombocita joj je drastično opao na oko 20-25.000 i primljena je na Odelenje hematologije Kliničkog centra u Novom Sadu. Lekari su ustanovili da je trombocitopenija uzrokovana raznim virusima-citomegalo, koksaki... Dalje, propisana joj je terapija i pored preparata za podizanje imuniteta počela je da uzima Pronizon. Vi verovatno znate u koju grupu lekova spada ovaj lek i koji su njegovi efekti. Njeno telo se "deformisalo", telesna masa odnosno bolje reći zapremina se povećala, lice joj bilo naduveno i otečeno...užas Božiji. O posledicama po želudac da i ne govorim. Uglavnom, broj trombocita se posle 2-3 meseca terapije povećao na oko 80-100.000. Međutim, u martu 2006. godine broj trombocita joj je ponovo pao na 25.000 i priča se ponavlja u potpunosti (bolnica, velike doze lekova, pronizon, promena mase i fizičkog izgleda, nesanica, nervoza...) Da bismo već jednom raskrstili sa tom praksom vrtenja u krug tražili smo od lekara da nam kažu šta je kod te bolesti konačno, šta da radimo, da li je potrebna neka operacija, bilo šta samo da se više ne vrtimo u krug u kojem ona samo pati i muči se. Rečeno nam je da obratimo Kliničkom centru Srbije u Beogradu i uradimo određivanje veka trombocita na Institutu za nuklernu medicinu. Obratili smo se doktorki Tirnanić koja je bila više nego ljubazna i predusretljiva i prijavili se za pomenutu proceduru. Određivanje veka trombocita je urađeno u junu 2006. i posle 9 dana ispitivanja dr Tirnanić je poslala dijagnozu. U dijagnozi su iskazane izmerene vrednosti koje ukazuju da se trombociti "gube" u jetri. Tada, kada smo dobili i tu konačnu potvrdu od dr Tirnanić i Instituta za nuklearnu medicinu, odlazimo na Odelenje za hematologiju u Novom Sadu i na opšte zaprepašćenje, od lekara umesto nekog odgovora dobijamo neku vrstu sleganja ramenima na dijagnozu koju smo priložili. Ako me razumete, kada vas neko pošalje negde da uradite nešto što će njemu pomoći da odredi dalji tok lečenja, onda očekujete da posle izvršenog ispitivanja koje vam je sam vaš lekar tražio, od njega dobijete sledeći odgovor-"Da, super, uradili ste vek trombocita, e sad ću ja da zaključim na osnovu toga šta ćemo dalje jer mi taj papir i dijagnoza nešto govore.". Imam osećaj da lekari jednostavno nisu znali št će više sa njom pa su je poslali na to ispitivanje čisto da bi izgledalo da razmišljaju. Sada kada imamo rezultat ispitivanja oni su na njega nemi i gluvi i okreću glavu jer im izgleda on ništa ne znači!!!!! IZVINJAVAM SE ZBOG DUŽINE PISMA I UNETIH EMOCIJA. MOLIM VAS DA MI DATE SVOJ KOMENTAR. Srdačan pozdrav Igor Brankov Novi Sad