Poštovana,
Da, verovatno da ima depresivne reakcije na stres povodom vašeg poremećenog odnosa sa ocem i nemanja kontakta sa njim što je veoma bolno kada takvu odluku mora doneti dete da bi sebe zaštitilo. To jedno znači i da su odnosi u porodici za vas bili veoma bolni i da ste lišavanjem od kontakta našli donekle neki mir. Ali, cena je velika i vi sada patite od ovakve vrste depresivne reakcije koja sa sobom nosi osećaj tuge, neraspoloženja, bezvoljnost, otupelost i apatiju, strahove, nezaiteresovanosti za partnera, potiskivanje problema i sl. Potrebno je da se javite kod psihologa ili psihoterapeuta na razgovor i to što pre jer, sasvim suprotno odonoga što mislite i čega se plašite, vi treba da sebi dopustite da briznete u plač, da dozvolite svojim emocijama da isplivaju na površinu, a to će biti u zaštićenoj srdini psihološke ordinacije tako da to neće niko videti osim vas i terapeuta. Takođe, na taj način oslobodićete sebe nepotrebnog pritiska usled potiskivanja kao i omogućiti na taj način životnoj radosti da se ponovo vrati u vaš život jer ona (radost) je inače deo vas koji ste trenutno zatomili. Istovremeno bićete iskreniji i otvoreniji kao i zainteresovaniji za parnera (supruga) što je neophodan uslov da osetite želju za potomstvom i oslobodite se iracionalnih strahova. Rešenje postoji samo od vas zavisi.
Pozdrav

Kažete da idete na psihoterapiju već godinu dana. Moguće je da ta vrsta nije adekvatna za vas ili je vaš odnos sa psihoterapeutom nezadovoljavajući pa još uvek ne osećate poboljšanja. Savetujem vam da pokušate da shvatite u dijaloškom odnosu sa geštalt psihoterapeutom kao i maksimalnom odgovornošću za svoje simptome u smislu da ih vi sami na neki način " proizvodite " načinom svog gledanja na stvari, svojih nesvesnih stavova koji mogu biti iz različitih izvora (vaspitanje, porodica, društveno okruženje i sl.) da možete izaći iz " začaranog kruga" u kome se nalazite.

Poštovana,
Empatija je jedna zaista lepa osobina koju osoba može da poseduje i podrazumeva sposobnost iskrenog razumevanja i doživljavanja nečijeg problema ili teškoće kao opšteljudske pojave, bez osuđivanja, sa potpunim prihvatanjem. Međutim, empatija nije isto što i nemanje granice prema drugim ljudima i u tom smislu stručnjaci koji se bave psihološkim zdravljem kao psiholozi ili psihijatri moraju imati upravo te granice u odnosu na pacijenta i svoj integritet kao ličnosti. Kod vas je očigledno u pitanju upravo taj problem - nedovoljno čvrste tj. Previše propoustljive granice ličnosti tako da vas previše dodiruju (" preplavljuju") tuđi problemi makar da se i ne radi o bliskim osobama. To može biti i znak još uvek nedovoljne psihičke zrelosti ili pak trajna karakteristika. U svakom slučaju, ne postoje tehnike da se to nauči već sa sazrevanjem ličnosti i njene svesnosti da je ona posebna osoba, a drugi ljudi takođe posebne osobe, stiče se sposobnost nepoistovećivanja sa tuđim problemom odnosno, bolje rečen, ne dozvoljavanje da osobu preplavi tuđi problem tako da ona ne može normalno da funkcioniše. Možete doći na psihoterapiju radi postizanja uvida u ovo o čemu govorim kao i zbog učenja kako da kontrolišete svoje emocije, a da istovremeno ne izgubite empatiju. Takođe, verovatno da imate i neke strahove koje vi nazivate bojažljivost koji vas onemogućavaju da stupite u akciju i zaista pomognete onima kojima želite.

Pozdrav

Poštovani,
Unapred iskazujete nepoverenje pregledu kod psihologa, a to je u startu loše za vas. I sama sam psiholog pa vam mogu reći da simptomi anksioznosti koje u skorije vreme učestalo osećate mogu da se leče i otklone putem psihoterapije i razgovora sa stručnjakom jer upravo tako jedino možete proniknuti u srž prblema. Navodite period pijenja i zloupotrebe žestokih alkoholnih pića što može ukazivati na vašu psihološku zavisnost od nekih supstanci, a moguće i o obliku alkoholizma. S obzirom da ste svesni situacije u kojoj se nalazite najbolje je da odete na zakazani pregled kod psihologa pa ako ne bude boljitka možete doći i na psihoterapiju u dz " jedro" gde radim.
Pozdrav

Poštovana,
Pošto nisam psihijatar i nisam kompetentna da vam odgovorim da li su ti lekovi adekvatni ili ne i s obzirom da vašu mamu već vodi određen psihijatar, smatram da je nivo poverenja koji imate u tu lekarku i naravno koji ima vaša majka glavni indikator da li ćete slediti njena uputstva ili ne. Mi psiholozi ne postavljamo dijagnoze kao takve mada je navedeni bipolarni poremećaj, koliko znam, ozbiljna dijagnoza i da je potrebno ponekad i bolničko lečenje, što je vaša majka i iskusila. Što se tiče psihoterapije znam da kod nekih težih psihičkih oboljenja ona nije indikaovana, ali ako je vaša mama svesna i orijentisana i ukoliko ima motivaciju ne bi bilo loše pokušati, naravno uz lekove, i sa psihoterapijom. Postoje i psihijatri koji su i sami psihoterapijski orijentisani pa koriste u radu i taj pristup pored medikamentoznog. Razumem da vam je teško pala doktorkina opaska " jednom bolesna - zauvek bolesna", ali to je samo jedan od pristupa u gledanju na zdravlje i bolest uopšte. Uvek ima nade za izlečenjem ako postoji volja za ozdravljenjem, motivacija i volja za životom. Naravno, vaša majka je glavni subjekt u svemu tome i neophodan je njen pristanak na psihoterapiju. Možete sa njom razgovarati u tom smislu i videti kolike su njene snage. Kroz psihoterapiju se ulazi u ozbiljne uvide u svoju ličnost i uzroke bolesti i simptoma što nekim pacijentima bude veoma teško i imaju jake otpore, potiskuju jer se ne mogu suočiti sa svojom podsvesti. Pomozite majci u meri u kojoj vi možete ali više u smislu da je motivišete da prihvati razgovor kod nekog stručnjaka koji se time bavi.
Pozdrav

Poštovana,
Na neki način vrlo racionalno morate analizirati situaciju i svesno pristupiti celoj stvari. Vaš stric je umro i vi ste zbog toga doživeli veliki stres, a realnost je bila takva da je neposredno pre smri popio kod vas čašicu rakije. Ali, iz toga ne proizilazi nužno da ste vi krivi za njegovu smrt. Sami kažete da je on bio alkoholičar, a to je ozbiljna bolest, on je svoje zdravlje već godinama ugrožavao preteranim pijenjem i pušenjem. Stoga, on je sam bio odgovoran za svoj život, način kako ga je živeo pa, ako hoćete, ma koliko to surovo i grubo zvučalo, i za svoju smrt. Očigledno da nije umeo niti hteo da kontroliše sebe i svoje porive, preterivao je u svemu. Isto tako, vi ste odgovorni za sebe i svoj način razmišljanja pa u tom smislu i za osećaj griže savesti koji sada sebi (svesno ili nesvesno) nabacujete. Nužno je da shvatite da time ne možete učiniti ništa dobro sebi, jer je to vrsta samokažnjavanja (a vi niste ništa krivi) pa ni drugima, a pogotovo ne možete povratiti svog strica, nažalost. Ponekad naša psiha funkcioniše tako da kompenzuje nedostatak lične snage i samopouzdanja osećanjem krivice i samooptuživanjem da bi sebi obezbedila osećaj moći da je mogla nešto učiniti da spreči ono što se desilo. To su mehanizmi odbrane koji najčešće nisu svesni i donekle su i normalni kada se desi neka stresna situacija. Sačekajte neko vreme, a onda možete doći i na psihoterapiju ako ne uspete da izađete iz začaranog kruga samookrivljavanja.

Poštovana,
Može vam pomoći poseta psihologu ili psihoterapeutu jer vam je potreban razgovor i dijalog sa stručnjakom koji vam može pomoći da izađete iz trenutnih psiholoških poteškoća. Za početak bih vam savetovala da na svoju bivšu vezu pokušate da gledate na drugačiji način, da vidite koji je deo vaše odgovornosti u celokupnom ishodu i šta ste iz toga mogli naučiti o sebi. Izolacija i povlačenje iz društva i kontakata je najgore rešenje, ali i to je razumljiv odgovor vaše psihe na činjenicu lišavanja od nečega i nekoga ko vam je puno značio. Potrebno je da za početak prihvatite realnost, ali i da taj gubitak ne poistovećujete sa ličnom vrednošću i ljubavi prema sebi. 

Poštovana,
Dobro je što idete na psihoterapiju, ali pošto nema nekih evidentnih rezultata, a anksioznost je prisutna i dalje, možete ili promeniti psihoterapeuta ili otići kod neuropsihijatra zbog propisivanja adekvatnih lekova. U osnovi vaših simptoma generalno stoje vaši strahovi usled preteranog razmišljanja o budućnosti koja je u vašoj podsvesti povezana sa nekim lošim ishodom. Geštalt psihoterapija kojom se bavim vam može pomoći da drugačije sagledate svoju situaciju i da stupite u dodir sa sopstvenim emocijama i osećajima. To ponekad nije lako, ali vredi pokušati i zato ne odustajte!

aida zonjić
psiholog - psihotrapeut
Pozdrav

Poštovani,
Nažalost ovakva psihička slika osobe o kojoj pišete je verovatno posledica dugotrajne depresije kao stanja u kome se osoba nalazi. Agresivnost, ljutnja, izlivi besa i sl. su neki od simptoma. Nisam psihijatar, ali koliko znam bromazepam ne može u dovoljnoj meri ublažiti psihičke tegobe koje ova osoba ima. On ga samo može donekle umiriti odnosno sedirati nervni sistem. Mislim da bi najbolje bilo da kao porodica razgovarate o zajedničkom nastupu kako bi se osoba tj. član porodice motivisao za lečenje. To nikako ne treba činiti na silu i bez njegove saradnje. Sigurno da postoje duboki psihološki razlozi zašto se osoba tako ponaša. Možda bi bilo takođe od koristi da se posavetujete sa nekim neuropsihijatrom šta činiti u ovakvoj situaciji (enventualno neka kućna poseta) . Potrebno je da joj priđe neko u koga ta osoba ima poverenje, ali je problem kod ovakvih pacijenata da im baš to i nedostaje - nedostaje bazično poverenje u ljude.

Poštovana,
Očigledno je da ste doživeli neki stres ili emotivnu traumu (možda na ljubavnom planu?) pa se sada javlja ovakva reakcija vaše psihe kao depresivna reakcija na stres. U vašoj podsvesti se nalazi puno negativnih i samoosujećujućih misli i osećanja koja generalno autodestruktivno deluju na vašu ličnost. Pitajte se da li želite sebi biti najbolji prijatelje ili najgori neprijatelj! Obavezno dođite na razgovor i psihoterapiju (možete u dz " jedro" gde radim) jer lekove ne želite da uzimate pa onda preduzmite druge korake.

aida zonjić
psiholg - psihoterapeut
Pozdrav