Otalgija je bol koji se prezentuje u području uva, međutim, to ne uključuje uvek otogenu etiologiju, naprotiv, epidemiološki podaci govore da više od 50% otalgija nije otogene etiologije.
Dijagnostika
Uvo je inervisano od 3 živca: auriculotemporalisa, grane n. maxilarisa, n. auricularis magnusa, ogranka cervikalnog plexusa i ramus auricularis n. vagi.
U diferencijalnoj dijagnostici neotogene otalgije dolaze u obzir: cervikocefalni sindrom, artralgija temporomandibularnog zgloba, odontogeni procesi, parotitis, tonzilitis, faringitis, epiglotitis, ezofagitis, maligni tumori sa infiltracijom navedenih živaca, koji se šire do područja jednjaka, a prema kranijalno do baze lobanje, a katkad i intrakranijalni procesi mogu biti praćeni otalgijom.
Evidentno je da je u dijagnostici neotogene otalgije uključeno više specijalističkih struka, dok samo deo dijagnostičkih postupaka sprovodi otorinolaringolog.
Klinička slika
Otogeni bol se najčešće susreće u zapaljenjima spoljneg i srednjeg uva, a ređe u hroničnim zapaljenjima, osim u fazama egzacerbacije. Kod hroničnih upala srednjeg uva, bol je znak komplikacije i širenja bolesti iz područja srednjeg uva prema duri (ovojnica mozga) ili kranijalnim živcima baze (npr.Gradenigov sindrom, trigeminalna neuralgija, pareza abducensa i gnojna otoreja (sekrecija iz uva), gde je trigeminalna neuralgija rezultat petrozitisa ili holesteatoma temporalne kosti, dok se u pseudogradenigovom sindromu ne sreće otoreja, a može biti rezultat malignih tumora baze, epifarinksa, sa širenjem u područje piramide).
Kada se uz pseudomonasnu upalu kod osoba sa dijabetesom, uz bol i otoreju, počnu pojavljivati pareze ili paralize kranijalnih živaca, najpre facijalisa, a zatim i glosofaringeusa, vagusa, akcesoriusa i hipoglosusa, radi se o osteomijelitisu lobanjske baze, koja se naziva otitis externa maligna, iako se ne radi o tumorskoj bolesti.
U uznapredovaloj fazi, kada postoje ispadi kranijalnih živaca, na osnovu CT-a (skener) ili NMR-a (nuklearne magnetne rezonance) zbog pojave granuloma na bazi, ponekad se pogrešno dijagnostikuje kao maligni tumor epifarinksa.
Za diferencijalnu dijagnozu otalgije neophodna je otoskopija, mikrootoskopija, i radiološka dijagnostika. Ranije konvencionalni snimci temporalne kosti po Schulleru i Stenversu danas sve više zamenjuje CT-om i NMR-om.
Otologija kod ispada sluha
Ukoliko je bol povezan sa ispadom sluha ili ravnoteže, a nema kliničke manifestacije otitisa, u obzir dolazi i audiovestibulološka dijagnostika, koja može diferencirati nivo zahvaćenosti slušnog i vestibularnog puta. Taj sindrom se sreće u početku virusnih neuritisa u temporalnoj kosti, a u slučaju infekcije herpes zoster virusom, bol će biti praćen, uz nagluvost, i paralizom facijalnog živca i vezikulama na ušnoj školjci i slušnom kanalu (Ramsey Huntov sindrom).
Otologija kod disfagije
Ukoliko je otalgija povezana s disfagijom ili odinofagijom (otežano gutanje i bol pri gutanju), najčešće se radi o tonzilofaringitisu, ali u obzir dolaze i peritonzilarni apsces, epiglotitis, apsces korena jezika, parafaringealni apsces, tumor ždrela, tonzile, korena jezika ili supraglotičkog dela larinksa, što su stanja koja zahtevaju otorinolaringološko lečenje.
Eaglov sindrom, sindrom elongiranog stiloidnog nastavka, takođe uključuje bolno gutanje i refleksni bol u uvu, a rešava se hirurški (tonzilektomija s odstranjenjem stiloidnog nastavka).
Bol u uvu, praćena šumom i smetnjama ravnoteže, klinički su simptomi karakteristični za Costenov sindrom (sindrom temporomandibularnog zgloba). Ovaj se redak sindrom sreće u bolesnika s malokluzijom ili artrotskim promenama temporomandibularnog zgloba. Uloga otorinolaringologa je da isključi otogenu ili faringolaringogenu otalgiju, a zatim se diferencijalno dijagnostički uključuje obrada u smeru cervikogene otalgije, artralgije temporomandibularnog zgloba ili odontogene otalgije. U tom smislu su u obradu uključeni stomatolog, reumatolog i neurolog.
