Asfiksija znači gušenje, ugušenje. Da bi disanje bilo normalno, sastav vazduha mora biti odgovarajući, disajni otvori i putevi prolazni, funkcija centra za disanje očuvana, a sastav krvi i tkiva normalan. Poremećaj na bilo kom od navedenih nivoa dovodi do hipoksije ili anoksije. Hipoksija predstavlja smanjenu količinu kiseonika u tkivima, dok je potpuni nedostatak kiseonika označen kao anoksija. Krajnji rezultat hipoksije, hiperkapnije (nakupljanje ugljen dioksida) i acidoze je paraliza centra za disanje i ugušenje ili asfiksija.
Uzrok nastanka
Uzroci asfiksije su najrazličitiji i prema poreklu su podeljeni na prirodne i nasilne. Prirodni uzroci asfiksije proističu iz prirode različitih oboljenja: oboljenja praćena opstrukcijom disajnih puteva (edem glotisa, difterija, maligni procesi), oboljenja plućnog parenhima (difuzna pneumonija, plućni edem, difuzna fibroza), bolesti krvi praćene neadekvarnim transportom i oslobađanjem kiseonika (anemije), nesposobnost ćelija perifernih tkiva da koriste dopremljeni kiseonik (hipovitaminoza vitamina B – beri beri) i neuromuskularni poremećaji praćeni hipoventilacijom. Nasilni uzroci asfiksije mogu biti: hemijske prirode (trovanje ugljen monoksidom, cijanovim jedinjenjima i sl), fizičke prirode (tehnički i prirodni elektricitet) i mehaničke prirode (zatvaranje nosa i usta, zapušenje ždrela i grkljana, zapušenje dušnika i dušnica, utopljenje, zagušenje, zadavljenje, vešanje, pritisak na grudni koš).
Klinička slika
Prva faza asfiksije je praćena hipoksijom, hiperkapnijom, produbljenim i ubrzanim disanjem i blagom cijanozom ( modrilo). U drugoj fazi disanje je otežano, razvija se cijanoza, kongestija i petehijalna krvarenja ( tačkasta krvarenja). Svest postaje pomućena, javljaju se grčevi slični tetaničkim. U trećoj fazi disanje je neregularno, površno, nastupa potpuni gubitak svesti, zenice su proširene i smrt nastupa usled paralize respiratornog centra.
Lečenje
Uklanja se uzrok koji je doveo do asfiksije. Ukoliko je nastalo zagušenje stranim telom osoba kojoj je deo disajnih puteva potpuno neprolazan, može se spasiti ako joj se može pomoći u najkraćem mogućem roku. Kao prvo, primenjuje se Heimlichov zahvat. Osobi koja stoji ili sedi zatvorenom šakom se pritisne snažno i naglo preko sredine između donje ivice grudne kosti i pupka, i obuhvati se dlanom druge šake. Brzo i snažno se pritiska trbuh prema unutra i gore. Pritom se ne sme pritiskati koštani vrh grudne kosti, tako se smanjuje mogućnost povređivanja organa u unutrašnosti grudnog koša. Izvede se pet pritiska u dubinu i tako se vazduh iz pluća kroz dušnik potisne do grkljana. Taj pritisak vazduha trebao bi izbaciti strano telo. Posle prvih pet zahvata, može se pokušati s pet snažnih udaraca između lopatica. Heimlichovi zahvati se rade ili do uspešnog izbacivanja stranog tela ili dok osoba ne izgubi svest. Tada treba rukom očistiti ždrelo i osobu staviti u bočni položaj (ako diše nakon što smo izvadili strano telo,).
U zavisnosti od osnovne bolesti primenjuje se odgovarajuća medikamentozna terapija. Ukoliko nastane respiratorni arest (prestanak disanja) najlakši način za pamćenje redosleda radnji kod opštih mera reanimacije jest tzv. ABCD sistem. Prva u nizu mera jeste prohodnost disajnih puteva (Airway). Bolesnik se postavi na leđa, na tvrdu podlogu. Prstom se uradi brza eksploracija usne šupljine. Ukloni se sve što bi moglo da ometa prolaz vazduha, uključujući i mobilne proteze. Glava pacijenta se ekstendira tako da se dlanom jedne ruke čelo pacijenta potisne prema nazad, a istovremeno se prstima druge ruke podigne donja vilica, prstima je hvatajući ispod koštanog dela brade.
Drugi korak jeste provera postoji li spontano disanje kod pacijenta (Breathing). Osoba koja sprovodi reanimaciju nagne se nad pacijentova usta i nos i sluša postoji li šum disanja. Istovremeno se posmatra postoji li pomeranje grudnog koša ili trbuha. Ukoliko se utvrdi da pacijent ne diše, potrebno je sprovesti veštačko disanje. Veštačko disanje sprovodi se uduvavanjem izdahnutog vazduha reanimatora metodom usta na usta ili usta na nos. Usne bolesnika se očiste od stranog sadržaja, preko njih se postavlja maramica ili nešto slično. Reanimator se nalazi sa strane bolesnika, jednu ruku podvuče ispod vrata (i nešto niže), podiže vrat bolesnika da glava spontano pada niže i nazad temenom prema leđima. Palcem i kažiprstom druge ruke zatvori nozdrve, dlanom iste ruke pritiska čelo i gura glavu što više dole i nazad da brada zauzme najviši položaj. Duboko udahne, prisloni usta na usta bolesniku i uduvava vazduh pazeći da je obuhvatom svojih usana pokrio obim usana bolesnika, jer se tako izbegava gubitak vazduha. Zatim reanimator oslobađa usta bolesnika da omogući da uduvani vazduh spontano izađe. Prvih desetak uduvavanja izvede se brzo i uzastopno a zatim se uduvavanje nastavi ravnomerno u ritmu normalnog disanja (12-14 u minuti). Provera uspešnosti uduvavanja se ocenjuje pojavom sinhronih pokreta grudnog koša.
Sledeći korak jeste kontrola na aretriji carotis ili arteriji femoralis i uspostava cirkulacije (Circulation). U slučaju nedostatka pulsa pristupa se spoljašnjoj masaži srca. Spoljnu masažu srca treba započeti odmah čim prestane ili jako oslabi rad srca. To se može ustanoviti po tome, što se ne može napipati puls na arterijama vrata, ruke ili noge, a povređenom su proširene zenice i poprimi mrtvački izgled. Izvodi se ravnomernim i snažnim pritiskom u predelu spoja gornje dve trećine i donje trećine sternuma (grudne kosti). Potiskivanje sternuma prema kičmi 3,5-5 cm prenosi se na srce. Osoba koja pomaže reanimatoru podigne bolesnikove noge da se što više krvi premesti prema srcu i mozgu. Oko 2 cm iznad kraja grudne kosti postavi se koren dlana jedne ruke i preko njega koren druge ruke. Ruke su ispružene u laktovima a ramena se nalaze iznad grudne kosti, jer se tako težina tela reanimatora prenosi na njegove ruke, da bi kompresija srca bila efikasnija. Prsti položene ruke ne dodiruju grudni koš. Ruke se ne odvajaju od predela grudne kosti pri narednim kompresijama. Ritam kompresija iznosi 80-100 u minuti, a posle svake tridesete kompresije obavlja se dva uduvavanja vazduha i u tom trenutku se kompresija ne izvodi. Provera uspešnosti obavlja se posle dva minuta reanimacije. Znaci uspešnosti reanimacije: palpira se puls na arterijama vrata ili noge, zenice nisu maksimalno dilatirane (proširene), popravlja se boja kože, javlja se mišićni tonus, grudni koš se spontano i ritmično pokreće. Sledi faza primene lekova (Drugs). Lekovi koji će biti primenjeni zavise od stanja koje je dovelo do respiratornog aresta.
Povezani tekstovi:
Hronična opstruktivna bolest pluća (HOBP), je bolest pluća u...
Sleep apnea (Slip apnea) je naziv za grupu poremećaja spavan...
Godišnje čak 4500 ljudi umre od ove opake bolesti, što znači...
Posledice sleep apneje mogu biti brojne:povišen krvni pritis...
Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde