Mikoplazme su najsitniji ćelijski organizmi, čija veličina iznosi opd 0,2 do 0,3 μm. Ekstremni polimorfizam je jedna od njihovih osnovnih morfoloških karakteristika. Njihov oblik može biti bacilaran, kokobacilaran, sferičan i filamentozan. Mikioplazme se mogu javiti u zvezdastoj ili prstenastoj formi, kao i u vidu razgranatih štapića. Ovaj ćelijski polimorfizam je rezultata odsustva ćelijskog zida. Ta osobina povećava njihovu fragilnost. Mikoplazme su asporogene. Većina njih ima sposobnost inkapsulacije. Mycoplasma pneumoniae pokazuje izvesnu pokretljivost u vidu pomicanja po podlozi sa nešto tečnosti. Mikoplazme mogu egzistirati i u aerobnim i u anaerobnim uslovima, mada neke vrste brže rastu u aerobnoj sredini.
Put prenošenja
Prenosi se
kapljičnim putem. Za infekciju je potreban duži bliski kontakt, te su infekcije češće u kolektivima, porodici, bolnicama.
Patološki (medicinski) značaj
Mycoplasma pneumoniae izaziva
intersticijalne (atipične) pneumonije. Direktno oštećuje respiratorni epitel toksinima, enzimom (peroksiadaza). Inkubacija bolesti je 2 - 3 nedelje. Infekcija započinje
temperaturom, malaksalošću, glavoboljom. Od strane respiratornog sistema javljaju se
kašalj, bol iza grudne kosti. Kašalj je u početku suv, a zatim produktivan sa mukopurulentnim ili sukrvičavim ispljuvkom. Kod lokalizacije u intersticijumu pluća najčešće nema auskultatornog nalaza ili se nađu pooštreno vezikularno disanje i znaci za bronhitis. Radiološki nalaz po pravilu ne odgovara auskultatornom.
Indirektno, imunopatološkim mehanizmima, senzibilizacijom Mycoplasma pneumoniae oštećuje ekstrarespiratorne organe i tkiva dovodeći do hemolitičke anemije, meningoencefalitisa, poliradikuloneuritisa, granulomatoznog hepatitisa.
Indirektno, imunopatološkim mehanizmima, senzibilizacijom Mycoplasma pneumoniae oštećuje ekstrarespiratorne organe i tkiva dovodeći do hemolitičke anemije, meningoencefalitisa, poliradikuloneuritisa, granulomatoznog hepatitisa.
Mikrobiološka dijagnostika
Bakteriološko - serološka dijagnostika se postavlja uzimanjem
brisa ždrela, sputuma, sekreta respiratornog trakta, cerebro - spinalne tečnosti, krvi. Dijagnoza se postavlja na osnovu mikroskopskih, kulturelnih, biohemijskih osobina i seroloških testova (reakcija vezivanja komplementa, test indirektne imunoflorescence, ELISA). Za brže detektovanje antigena koristi se PCR.
Lečenje
U terapiji se koriste tetraciklini, eritromicin, hloramfenikol ili hinoloni u trajanju od 10 - 14 dana.
